Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Свака слика има причу


ДУХ КОЈИ СЛИКА

Огистен Лесаж свакодневно је, кад би се вратио из рудника, после дванаестосатног напорног рада – сликао. Чудесно, умор је нестајао кад би се нашао пред сликарским платном

               
  
Фотографије слика Огистена Лесажа: Клод Борнан, Арт-брут музеј, Лозана

   Кад се, 1900. године, Огистен Лесаж вратио са службовања у војсци, једино што је очекивао било је да настави да живи једноставним и тешким животом рудара, управо онако како је живео пре него што је одело морао да замени униформом.
   Рођен 9. августа 1876. године у градићу Сан-Пјер-лез-Ошел, у рударској области Па-д-Кале, на северу Француске, Лесаж је већ с четрнаест година почео да ради у руднику. С осамнаест се оженио. С деветнаест је постао отац. С двадесет – војник, а с двадесет и четири поново – рудар.
   Да је до старости вадио угаљ, животна прича Огистена Лесажа следила би образац који је био најуобичајенији за место и време његовог постојања. Пуних једанаест година чинило се да ће бити баш тако. А онда је, у марту 1911. године, на дну окна, сам, чуо глас који му је рекао: „Једнога дана постаћеш сликар!”     Нема нимало сумње у то да је Огистен Лесаж искрено веровао да му се управо том поруком неко обратио. Испрва уплашен, после мало премишљања одлучио је да на спиритистичкој сеанси, у разговору с „духом” који би био „расположен” да се „јави” онима који га призивају, потражи одговор на питање о свом будућем позиву. О сликарству, тада, ништа није знао. „Духови” су се показали веома „вољни” да му све „објасне”, „посаветују” га, „помогну” му…

Невидљиви саветници

   С „духовима” је „разговарао” помоћу аутоматског писања и тако „сазнао” да га тајанствени глас није слагао, да не треба да се плаши већ да, ма колико се то и њему самом и другима чинило чудно, истраје у бављењу сликарством. „Откривено” му је и да ће његов рад бити предмет проучавања научника. „Посаветован” је које боје и четке да купи, а „речено” му је и да ће „духови” водити његову руку, па не треба да брине што, док буде радио, неће знати како ће, кад буде завршена, изгледати слика коју „дух” слика „користећи” га као посредника.
   У време кад је на врхунцу било веровање да „духови” лутају међу људима и да, бар неки од њих, једва чекају да „поразговарају” са својим живим рођацима, пријатељима, али и с непознатима, нимало не чуди што је Лесаж „поруке” које је на тај начин добијао доживљавао као стопостотну истину. Уосталом, истих веровања били су и многи његови образованији савременици. Још један разлог потпуног поверења које је Огистен Лесаж имао у „духове” лежи у томе што је веровао да „разговара” и са својом сестром Мари, која је умрла с три године, кад је он био седмогодишњак.
   Лесаж је наручио сликарска платна, али је, кад је испорука стигла, с изненађењем схватио да је, уместо неколико малог формата, како је очекивао, добио једно, квадратно, странице дуге три метра! Покушао је да га исече на више мањих, али руке су почеле да му дрхте, а тајанствени глас је, обраћајући му се овога пута из саме његове главе, „рекао” да платно не сече, већ да слика на великом формату. Тако је, 1912. године, почео један од најчуднијих сликарских подухвата у свету.

Без скице или плана

   Огистен Лесаж свакодневно је, кад би се вратио из рудника, после дванаестосатног напорног рада – сликао. Чудесно, умор је нестајао кад би се нашао пред сликарским платном. Колико је необичан био повод да почне да слика, толико је био необичан и начин на који је Лесаж сликао – кренуо је, без скице или плана, од горњег левог угла платна, стрпљиво наносећи боју оним редом којим се попуњава хартија кад се пише, ред по ред, слева надесно и одозго надоле. Било му је потребно две године да заврши слику. Позната као „Прва слика”, она се састоји од неколико делова, налик колажу, који, иако не без препознатљивих архитектонских и човеколиких облика, као да истражују могућности апстрактног.
   Током 1913. године, Огистен Лесаж „открио” је да има исцелитељске моћи. Престао је да ради као рудар да би могао да се посвети ономе за шта је веровао да је лечење људи. То га је, у јануару 1914. године, довело пред суд под оптужбом да се бави надрилекарством. Ипак, сведочења чак тридесеторо оних који су искрено били убеђени да их је излечио спасла су га осуде. Остало је као прича да се председнику суда обратио речима:   „Господине председниче, неће много времена проћи, а Ви ћете доћи код мене као пацијент”, и да се управо тако и догодило.
   Прве две године Првог светског рата Огистен Лесаж проживео је као француски војник. Одмах по демобилизацији, 1916. године, вратио се својим пословима – рударском и сликарском.
„Симболична композиција Спиритуалног света”, 158,5 × 177 цм, 1923.
    Године које су уследиле биле су најплодније стваралачко раздобље Огистена Лесажа. Његове велике апстрактне композиције настале током друге и треће деценије 20. века одликује наглашено коришћење геометрије, орнаменталност и готово савршена симетричност, са средишњом усправном линијом као осом симетрије. Огистен Лесаж био је редовни учесник спиритистичких скупови. Веровао је да је он само посредник, „сликар-медијум”, кроз чију руку своја дела остављају његова сестра, али и Леонардо да Винчи и неко по имену Марије Тијана, у коме је касније препознат Аполоније из Тијане, филозоф који је живео током 1. века.
   Глас о рудару и сликару пронео се и до Жана Мејера, уредника часописа посвећеног спиритизму. Мејер и Лесаж упознали су се 1921. године, а већ две године касније Лесаж је, уз Мејерову помоћ, могао заувек да се одрекне рударског хлеба и да се у потпуности посвети сликању.

Дани славе

   Међународни спиритистички конгрес, одржан 1925. године у Паризу, донео је велико јавно приказивање радова Огистена Лесажа – две његове слике биле су изложене у простору у коме је конгрес одржан, седишту париских и француских спиритиста. Међу онима које је том приликом упознао били су и Леон Дени, први човек спиритистичког покрета у Француској тога времена, и Артур Конан Дојл, „отац” Шерлока Холмса и страствени спиритиста. Необични уметник и његов рад веома добро су примљени. Лесаж је доживео признање и, чак, славу у спиритистичким, али и у уметничким круговима.
   Убрзо после прве, париске, пружила му се прилика да своје слике прикаже и на многим другим изложбама, укључујући и Салон независних. Лесажови радови посебно снажно и надахњујуће деловали су на надреалисте. С нескривеним поштовањем и дивљењем, они су га пригрлили, а његове слике постале су део неколико њихових личних збирки. Осим у Француској, Лесаж је за живота имао изложбе и у Мароку, Алжиру, Египту, Енглеској, Шкотској, Швајцарској и Белгији.
   Огистен Лесаж је, 1927. године, пристао да учествује у огледу који је водио доктор Ежен Ости, директор Међународног института за метафизику, установе основане 1920. године, а постоји и данас и ради под геслом „Паранормално – ми не верујемо, ми проучавамо!” Током шест недеља Лесаж је, пред девет научника и бројном публиком, сликао пет сати дневно. Насликао је слику великог формата и почео једну мању.   Доктор Ости је, 1928. године, објавио истраживање о необичном случају Огистена Лесажа. Тако се, поред „пророчанства” да ће постати сликар, испунило и оно да ће Лесажов рад проучавати научници.

Живот у Египту

   Сликарство Огистена Лесажа умногоме се променило кад су, 1927. године, „духови” „најавили” да је први део његове мисије завршен, и да почиње други. Несумњиво је да је сусрет с уметношћу савременика, с европском уметношћу прошлих времена, али и уметношћу древног Египта и Месопотамије, утицао на Лесажа. На његовим сликама појавиле су се животиње, људи, биљке… Наставио је да слика и апстрактне, геометријске, симетричне композиције, ипак, с мање стваралачке енергије него претходних година.
   Још 1922. године, веровао је Лесаж, „духови” су му „поручили” да ће, кад насли¬ка „Жетву у Египту”, доћи време његовог путовања на Нил. Жетву је насликао крајем 1938, а у Египат се запутио већ почетком 1939. године. „Речено” му је и да ће на свом путу по Египту видети зидну слику која приказује исту сцену. И то „пророчанство” се остварило, а временом су причи додати детаљи о томе како је древна слика на зиду гробнице тек била откривена, а Лесаж је исту композицију насликао у Француској неколико месеци раније. Међутим, египатска слика била је откривена још 1905, а до 1930. године већ је била репродукована у неколико књига. Ово претеривање није потекло од Лесажа и не доводи у питање његову опчињеност Египтом, искрено убеђење да је отелотворење Египћанина Мене, и да је управо он, у претходном животу, пре више хиљада година, насликао сцену жетве. Остало је забележено да је рекао како је видео земљу коју је волео, у којој је живео и радио.

***
   Огистен Лесаж сликао је све до 1952. године. „Духовима” се, готово слеп, „придружио” 21. фебруара 1954. године. Насликао је око осам стотина слика, али себе никада није сматрао њиховим аутором. Чврсто и непоколебљиво је веровао да је он само посредник. О његовој искрености сведочи и податак да је, кад би продавао слике, рад наплаћивао онолико колико му је плаћано кад је радио као рудар!
   Данас се Огистен Лесаж сматра неважним уметником, с чиме тешко да би се, тридесетих година 20. века, било ко сложио. Мада је био без званичног образовања, он је, као сликар, несумњиво, био и познат и успешан. Невероватно је да је, у време кад се апстрактна уметност тек рађала, неуки рудар сликао велике апстрактне композиције необичне снаге. Једино Огистену Лесажу самоме ништа није било невероватно.
    Његове слике данас се у Француској налазе у неколико јавних збирки међу којима су Музеј модерне уметности града Париза и Музеј модерне уметности у Лилу. Ипак, најбољи увид у Лесажов рад пружа Арт-брут музеј у Лозани, у Швајцарској, који у сталној поставци има неколико његових најпрепознатљивијих дела, укључујући и „Прву слику”.
    Иако можда „стављен” у погрешну „фиоку”, Огистен Лесаж је уметник чије дело и утицај никако не могу бити занемарени. То што његово име данас готово никоме није познато, пружа прилику свакој новој генерацији уметника, историчара уметности, али и оних којима су приче о уметности занимљиве, да га наново „открије”. Последња таква „откривања” догодила су се током 1988. и 1989. године кад су у Француској, Швајцарској, Италији и Египту приређене велике изложбе Лесажових радова и кад се, 2008. године, на изложби у Паризу савремени аустријски уметник Елмар Тренквалдер упустио у „дијалог” с Огистеном Лесажом, супротставивши својим скулптурама његове слике.
-------------------------------------------------------------------------------

БУНАРЏИЈА, КОМПОЗИТОР И СЛИКАР

                                           
    У истом крају, на северу Француске, 8. фебруара 1875, само годину и по пре Огистена Лесажа, родио се Жозеф Крепен. Наследио је очев посао копача бунара, али се целог живота бавио и музиком за коју је био изузетно надарен – свирао је флауту, био је члан оркестра, чак је и писао композиције.   Крепен се оженио још млађи него Лесаж, са шеснаест година. Имао је две кћерке, а старија је, највероватније тешко душевно оболела, велики део живота провела затворена у једној соби куће Крепенових. Као и Лесаж, и Крепен је посећивао спиритистичке скупове. Као и Лесаж, веровао је да поседује исцелитељске моћи, и „лечио” је људе додиром, а касније чак и на даљину. Жозеф Крепен и Огистен Лесаж упознали су се 1931. године.
Све ово не би било необично да се, 1938. године, шездесеттрогодишњем Жозефу Крепену није „јавио” тајанствени глас и „наложио” му да се посвети сликању! Иако је од најраније младости имао тешкоћа с видом, због чега је избегао мобилизацију за време Првог светског рата, Крепен је почео да слика. Скице је правио користећи хартију с линијама, а затим их је, помоћу лењира и угломера, увећавао и преносио на платно. Његове детаљно рађене слике невеликог формата су, као и Лесажове, геометријски уприличене и симетричне. Данас се, једне поред других, Лесажове и Крепенове слике могу видети у Арт-брут музеју у Лозани.
   Најневероватнији део приче о Жозефу Крепену везан је за поруке које је „добијао”. Глас му је, 1938. године, „рекао”: „Кад насликаш три стотине слика, тога дана рат ће се завршити!” Крепен је тврдио да је тристоту слику завршио 7. маја 1945. године. Глас му се још једном „јавио” и „рекао” да ће, ако наслика још четрдесет пет слика, светом заувек завладати мир. Жозеф Крепен умро је од можданог удара 8. новембра 1948. године. Легенда каже да је насликао три стотине четрдесет и три слике.


Аутор: 
Владимир Ранковић
број: