3320 25. 9. 2015.
Како је фудбал стигао у Србију
ДУГИ ДАНИ
Као ни око много чега другог, Срби дуго нису могли да се сложе ни кад су почели да играју фудбал. Бар десеторица њих тврдили су да су управо они донели прву фудбалску лопту у Београд, а те трагове пратили су и хроничари спорта. Ствар је, чини се, рашчивијао Србољуб Тодоровић и то почетком шездесетих година прошлог века.
ви су се сложили да је прва фудбалска лопта у Београд стигла из иностранства, одакле ју је донео неко од студента који су тамо боравили. Једино је година била спорна. Растезало се од 1898. до 1902. године. Онда је откривен напис из „Вечерњих новости” од 23. маја 1896. године. У новинама је стајало да су „деветнаестог маја гимнастичари ‘Сокола’ изводили разне игре једном великом лоптом, и то, што је најзанимљивије, само ногама. Игром је руководио Хуго, син Едија Булија”. Дотични Хуго Були тек што је стигао из Немачке, где је учио за трговца. У далеком свету видео је игру „фузбала”, научио правила, па чак стигао да заигра и у ондашњем клубу „Германија”. Онда је решио да ту племениту игру пресади у Београд и Србију.
Полети, соколе!
Тада су у Београду већ били омиљени разни спортови: гимнастика, стрељаштво, јахање и други. Они с лоптом, па још чудног страног назива, нису били баш одмах. Сматрало се да је то шутирање лопте забава за згубидане. А онда се појавио Хуго Були с лоптом тек стиглом из Немачке.
Игру је прво представио другарима на пољани која се налазила на месту где је данас САНУ (Српска академија наука и уметности). Хуго им је показао како се та чудна кожна стварчицашутира, да би онда и они одушевљено навалили, онако како су знали... А нису имали појма.
Углавном, пелцер из Немачке почео је полако да се прима на српској земљи. Омладинци су се окупљали, терали лопту до бесвести, а све без икаквих правила. Утакмице су трајале по неколико сати, понекад и све док једна екипа не постигне дванаест голова. Неколико десетина младића гурало се на неком празном плацу, све да би дошли до лопте. По тим неписаним правилима, три корнера повлачила су пенал. Биће да се то одржало до дана данашњег, у оном чувеном дечјем „три корне – пенал”. Важило је и правило да се лопта шутне што даље и на тај начин освоји терен. Ко кога боље саплете, био је бољи играч. Ако му мало изломи и ноге, још боље. Ваљда је најзанимљивије „правило” било да када голман ухвати лопту, са њом у рукама оптрчи око дирека који је означавао стативу. Тада противници нису смели ни да му приђу.
Некако се заломило да у пролеће те године из Прага у Београд дође и Густав Фајфер, учитељ гимнастике из Прага. Предавао је гимнастику у Првој гимназији, а радио је и у гимнастичком друштву „Соко”. Були га је приволео да, као добар познавалац фудбалске вештине, орне омладинце мало упути у правила игре. Убрзо је основана и фудбалска секција „Сокола”, и то 12. маја 1896. године, на оној пољани у Кнез Михаиловој, вежбалишту друштва. То је била прва фудбалска екипа у Београду и Србији.
Руководство секције поверено је Булију. А и коме би другом? Он се прихватио да напише правила која ће поднети на увид управи друштва. Каква-таква, била су неопходна. По њима, тим правилима, фудбал се играо без престанка на вежбалишту, а често се дешавало да лопта прелети зид. Тада би у Кнез Михаиловој настајала права пометња међу пролазницима, који нису до тада видели такав надувани мехур. „Фузбалери” би онда морали да праве непланирану паузу у игри, и чекају да пролазници врате основну алатку за рад ногама. Додуше, дешавало се да неки дохвате лопту и с пленом побегну низ улицу. Онда настане општа јурњава, пола тима трчи за лоповом и лоптом, а друга чека да види шта ће да буде, да ли да се пресвлаче ако гониоци не врате лопту.
Врло брзо указала се потреба да се та секција осамостали. Већ 1. маја 1899. године одржан је оснивачки скуп спортског друштва које ће неговати „лоптачке игре”. Наравно, у кафани, и то „Трговачкој”. Тада је основано ”Прво српско друштво за игру лоптом”. Хуго Були се изборио за важно место, постао је благајник клуба.
Новине су сада почеле да објављују текстове пуне одушевљења препознајући да је то „један корак ка одвикавању од кафане, где се поред загушљивог дуванског дима немилице троше алкохолни фабрикати”.
Сам свој мајстор
Прва јавна утакмица одржана је већ 23. маја 1899. године на Топчидерском брду, где је данас Хајд парк. Пре утакмице Були је корацима премеравао терен, а за њим трчкарао дечко који је после сваких двадесет корака побијао кочеве. Мочуге које су означавале голове и лопта били су сакривени у оближњем винограду, и то је представљало економат. Играло се обично у белим мајицама или у дугачким трикоима, а на ноге – шта ко има. Једино је Були имао нешто што је подсећало на костобране, неколико дашчица повезаних каишем. Да макар мало заштити цеванице од робусних бекова.
Убрзо су се фудбалери преселили на један празан плац у данашњој Тиршовој улици. Отварање „стадиона” громопуцателно је објављено у штампи, а свечаном отварању, 13. јуна 1899. године, присуствовало је неколико стотина људи. Осокољен успехом, Хуго Були је сутрадан свратио до стадиона. Или до онога што је од њега остало. Они из комшилука, кад су видели да нико не чува стадион, разнели су тарабе, ваљаће за нешто. Од стадиона су остали само импровизовани голови, и то зато што су диреци били дубоко пободени, иначе би страдали и они. Шта ће, Були их је продао као дрвну грађу, да макар мало извади штету.
„Прво српско друштво за игру лоптом” потрајало је до краја те године. Угашено је углавном из новчаних разлога, а већ 1903. године основан је нови клуб. „Соко” је полетео. Из Крагујевца се јавила „Шумадија”.
Прво игралиште „Соко” је уредио у Бари Венецији, код Железничке станице. Једино по чему се ова ливада разликовала од суседних били су голови. На несрећу, „соколи” нису приметили да је терен лош, Сава свако мало плави, па су већ при првој поплави остали без игралишта. Преселили су се у Кошутњак.
У Београду, после „Сокола” следи „Српски мач”, 1907. године, „БСК” 1911. године, а „Велика Србија” 1913. године. Њихови терени налазили су се један до другог, на простору некадашњег тркалишта, где су данас зграде техничких факултета.
Чланови свих клубова увели су самоуправљање. Све су сами радили, косили терен, кречили, вукли ваљак за равнање. Новца није било, издржавали су се искључиво од чланарина. Сами су крпили дресове, лопте, поправљали ципеле за игру. Јесте да је игралиште било у недођији, али то није одвраћало спортисте ни навијаче. Упрте опрему на колица, па полако низ друм.
А где су играчи, ту су и навијачи. Ови други истицали су се од самог почетка. Прво је то била ужа, па шира родбина играча. Онда се појавио и понеки комшија, па случајни пролазник, да би се убрзо дошло до неколико стотина људи по утакмици. Ти људи нису од почетка дивљали, пре би се уместо спомињања судијине или противничке ближе и даље родбине чуло:
– Убише дете! Где му је мајка да га види шта ради?!
Важна је хигијена
Такав мир није потрајао. Убрзо по оснивању клубова, поделила се и публика. Утакмице је почела да прати ларма, вође навијача лупали су у канте, звонили клепетушама успут поскиданим са неке стоке, а кад би неко дао гол, у ваздух су летели шешири и штапови. А ти штапови могу лепо и да послуже као кључни аргумент у расправама чији је клуб бољи. По обичају, штампа је убрзо приметила да се на утакмицама скупља искључиво млађи свет. Оних старијих нема ни од корова, а и шта ће они ту, кад нема пића ни доброг мезета. Неколико година касније на утакмицама су виђани и министри, а оно пиће и мезетлук некако су нашли пут до стадиона. Спорт за зубе.
Главне звезде тимова били су играчи који су дошли из иностранства, са студија. Сваког који је имао прилику да игра негде преко границе звали су „шампион”, па се дешавало да од једанаест играча пет-шест буду шампиони. Највеће муке биле су с голманима. Нико није хтео да буде „капиџија”, па је обично међу стативама стајао онај најслабији, кога су уз мало претњи убедили да баш жели да брани. Нешто касније појавило се гледиште да је место голмана почасно, па су на гол постављана деца имућних родитеља. Све у жељи и нади да ће поносни родитељ мало да припомогне забави наследника, купи неку лопту или део опреме. Додуше, бивало је и да родитељ купи, а онда се у неком тренутку почасни голман наљути на остатак екипе, узме лопту и оде кући.
Ваљда најпознатији голман у том пионирском времену српског фудбала био је Драгољуб Михајловић. Бранио је у „Шумадији” од 1903. до 1913. године. Огроман, бар за две главе виши од већине саиграча, с јуначким брчинама, грдосија чији је намрштени поглед био довољан да се противнички нападач укипи и заборави где је пошао. Није да се само ослањао на те методе, имао је одличан рефлекс, скакао, бацао се на све стране. Као брката хоботница. За њега је везана и анегдота с првог гостовања једног српског клуба у иностранству.
„Шумадија” је јуна 1911. године гостовала „Бачкој” у Суботици,. Крагујевчани су утакмицу играли осакаћени, с обзиром да су Аустроугари с границе вратили тројицу играча. Односи са Србијом били су лоши, па су гледали да напакосте како год могу. Један од враћених био је и Стева Стефановић, звани Страшни Стева, голгетер „Шумадије”. Тако је на мегдан „Бачкој” истрчало свега осам играча. У другом полувремену, домаћини су Шумадинцима позајмили три играча, фер плеја ради.
Утакмица је завршена резултатом 5:1 за „Бачку”, а почасни гол за поражене постигнут је у том другом полувремену. То баш и није био реалан резултат, српски клуб уопште није био тако немоћан на терену. Оволики пораз дуговао је пре свега свом голману Драгољубу који се на утакмици појавио у шумадијској народној ношњи, као да је кренуо на свадбу. Тако упарађеном, није му падало на памет да се ваља по блату и лови лопте. Ако нека лопта налети на њега, добро је, ако не, шта да се ради, неће да прља антерију због резултата.
Кад судија (не) види
Посебна прича биле су судије. Први су били мало искуснији спортисти који су и знали понешто од правила. Врло брзо се приметило да судије суде по сопственом нахођењу, измислили су „слободно судијско уверење” неколико деценија пре Фифе, а једина незгода је што се то уверење односило на клуб за који навијају. Тако се један од пионира фудбала Данило Стојановић из „Шумадије”, познат као Чика Дача, жалио да је судија на утакмици поништио гол у корист „Сокола”.
И није баш неко чудо, ако се зна да је дотични судија био члан управе „Сокола”. А и играч који је ту утакмицу паузирао. У другој прилици судија Спасић опет је оптужен да суди пристрасно. Он је изјавио да је свима познато да не види на једно око, па је здравим посматрао Крагујевчане, а оним које нема Београђане. Па се ти и даље буни.
Сви ови људи, окупљени у клубове, били су на том почетку фудбала у Србији препуштени сами себи, без ичије заштите и подршке. Званично им није посвећивана никаква пажња, а фудбал је сматран игром омладине, па нек' се она сама стара о њему. Некако су били испод радара власти, држава се није мешала у спорт. Много касније ће се испоставити да то ипак и није толико лоше. Напротив.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
