3320 25. 9. 2015.
Поглед преко плота
ДРЖАВЕ ПОНОРНИЦЕ
У нашем суседству, пре стотинак година постојале су неке државе за које углавном знају само историчари. А од сада и ви...
Уметников доживљај уједињене Бугарске на једној старој литографији
У пролеће 1878. године руске царске армије потпуно су поразиле Османску империју. У предграђу Цариграда – Сан Стефану – поносне санктпетербуршке дипломате издиктирале су Високој порти мировне услове. Према одредбама овог мира, на Балкану би, између осталог, била обновљена бугарска држава у границама из времена средњовековне славе древних царева из лоза Дуло – Симеона и Асна –Јована Другог. Бугарска држава, у ствари слабо прикривен руски протекторат, ширила би се од Црног мора до албанских планина надомак обале Јадрана, од Дунава до Егејског мора и од Алексинца до прилаза Солуну и надомак Цариграда.
Забринуте због великог утицаја који би – преко Велике Бугарске, четири пута увећане Црне Горе и двеју држава сателита, Србије и Румуније – Русија остварила у источној Европи, Средоземљу и Блиском истоку, велике силе су се брже-боље окупиле у Берлину. Берлински конгрес довео је средином јула 1878. године до темељне измене одредаба Санстефанског мира. Велика Бугарска изгубила је велики део својих поседа. Сведена је на две области – Кнежевину Бугарску, аутономну државу која се простирала на уском појасу између Видина и Црног мора, те Дунава и планина Балкана и још мање пространу Аутономну провинцију источну Румелију.
Источна Румелија
Источна Румелија је са 35.208 квадратних километара површине и нешто више од осам стотина хиљада становника наликовала Кнежевини Србији пре проширења које је стекла за време недавног Рата за независност (1877–1878). Румелија је имала излаз на Црно море а престоница се налазила у Пловдиву. Ова аутономна провинција била је чвршће повезана с Османским царством. Сâм њен назив указивао је на колонијална виђења њених оснивача. Наиме, британски преговарачи дошли су на замисао да ова стратешки важна област, која је омогућавала Османском царству добру саобраћајну везу с поседима у Македонији, Албанији, Старој Србији и Босни и Херцеговини коју је окупирала Аустроугарска, буде названа именом којим су Турци некада звали Византијско царство – Румелија.
Будући да је Византијско царство почетком 14. века управљало областима пространијим од предвиђене аутономне провинције, домишљати државотворци назвали су је Источна Румелија. У слободнијем преводу из града Пловдива је генерални гувернер после 1878. године у име османског султана управљао Источним источним римским царством.
Источна Румелија постојала је током нешто више од седам година. Њена унутрашња управа показивала је све недоумице које и данас до бесмисла оптерећују велике силе у империјално-умиритељским мисијама широм света. Иако под великим утицајем Османског царства, аутономна провинција имала је извесну аутономију. Народ је бирао посланике, али је избор првог политичара Источне Румелије био на Високој порти (османској влади), а потврђивале су га велике силе. Већину од педесет и шесторице посланика у Провинцијском савету (дакле, скупштини) бирао је народ, али су десеторица били доживотни, а следећу десеторицу именовао је генерални гувернер. И баш као што су, вероватно, велике силе желеле, упркос свом неповерењу, ограничењима и резервама, Источна Румелија примала је и извесне утицаје са Запада. Тако је седам округа на које је била издељена названо сасвим француски – департманима, који су сасвим швајцарски и сами садржали већи број – кантона.
Три четвртине становништва Источне Румелије били су Бугари. Сложено уређење и ограничена аутономија требало је да спрече њихову одлуку о уједињењу с Кнежевином Бугарском. Тако су се, први пут, из одређених сасвим другачије мотивисаних разлога, велике силе на Балкану заинтересовале за мањинске народе – у овом случају Турке и Грке.
Државни удар
Први генерални гувернер Аутономне провинције источне Румелије био је кнез Александар Стефанов Богориди, једна од несвакидашњих и чудних личности 19. века, каква је могла да успе само у престоницама империја. Рођен у Цариграду, Богориди је био Бугарин који је успео да досегне велики број високих дужности у Османском царству. Школовао се у Османском царству, Француској и Немачкој. По повратку ступио је у Државни савет, постао министар јавних радова, поште и телеграфа, а касније је као дипломата службовао у Молдавији, Аустроугарској и Великој Британији. На место првог генералног гувернера изабран је споразумом великих сила. И зачудо, као први човек Источне Румелије сарађивао је с првацима Либералне странке Кнежевине Бугарске, који су почетком осамдесетих година 19. века морали да напусте земљу. Нешто више од годину дана пре него што ће Источна Румелија престати да постоји као стварни политички ентитет, кнеза Богоридија је на месту генералног гувернера заменио бугарски историчар Гаврил Крастевич.
У Кнежевини Бугарској и Источној Румелији од самог њиховог настанка много је рађено на уједињењу. Поред читаве интелигенције, свих политичара и самог бугарског кнеза Александра Бетенберга, и у источнорумелијској милицији и самом врху аутономне провинције преовладавало је расположење наклоњено народном и државном уједињењу. Препрека су биле велике силе. Чак је и Велика Британија, на челу чије владе се налазио Бугарима наклоњени Гледстон, званично одбијала уједињење којим би била поремећена сложена равнотежа једва успостављена после Велике источне кризе (1875–1878). Коначно су посредством Средишњег бугарског тајног револуционарног комитета почетком септембра 1885. године у Источној Румелији почели немири. Иако угушени, ови бунтови подстакли су милицију Источне Румелије да војне вежбе покрај престонице претвори у државни удар. Чак се и генерални гувернер Крастевич мирно сложио с превратом.
Пловдивски удар проузроковао је велику међународну кризу. Последице су биле далекосежне. Краљевина Србија заратила је с Бугарском која се, упркос чињеници да су њену војску напустили сви руски инструктори те су јој на челу остали један капетан и неколико поручника, успешно одбранила победивши у бици на Сливници. Бугарски кнез ускоро је збачен у пучу који је спровела Русија. Иако је остала уједињена, Бугарска је морала да прихвати формални опстанак Источне Румелије. Све до проглашења независности Бугарске 1908. године, њен кнез био је уједно и генерални гувернер Источне Румелије.
Двадесетак муслиманских села на граници створило је још почетком постојања Источне Румелије сопствену Републику Тамраш. Ово подручје остало је после бугарског уједињења у Османском царству. На путу ка Сливници бугарски психолог и песник Цветан Радославов Хаџиденков испевао је данашњу државну химну „Мила отаџбино”. После свргавања кнеза Бетенберга, један од кандидата за бугарски престо био је кнез Богориди.
Иза Аутономне провинције источне Румелије остале су и две занимљиве тековине. Два издања поштанских марака. Реч је о османским маркама које су прештампане називом Источне Румелије. Касније су такве марке прилагођаване и потребама Бугарске. Све до наших дана ове марке привлаче занимање филателиста. Далеко на домаку Антарктика, на острву Ливингстон, које припада Јужним шетландским острвима, један топоним назван је у част бугарског уједињења – Саединение (Уједињење) Сноуфилд.
Северни Епир
Иако је током Првог балканског рата грчка војска уз подршку побуњене месне жандармерије успела да заузме целокупно подручје историјског Епира, етнички мешовиту област на северу у којој су православци и Грци чинили тек нешто више од половине становништва, велике силе предале су је новоуспостављеној Кнежевини Албанији. Северни Епир заузима 6.444 квадратна километра, једва да је нешто пространији од половине Косова и Метохије. Амбасадорска конференција у Лондону одредила је 1913. године границе новоосноване Кнежевине Албаније знатно јужније од граница до којих је допрла грчка војска. Кад се војска коначно повукла, становништво, или макар његова хеленска половина, устало је на оружје и успоставило аутономну област.
 |
| Георгиос Христакис Зографос |
Краљевина Грчка, која је била обавезна да поштује Протокол из Фиренце којим је одређена њена граница с Кнежевином Албанијом, нашла се у непријатном положају. Њени неевакуисани официри и јединице добили су наређење да крајеве у којима су се налазили умире и предају новооснованој албанској жандармерији. Грчка флота блокирала је Саранде, најзначајнију северноепирску луку. Грчке трупе и епирска милиција заметнули су на појединим местима борбе.
„Свети одреди” огледали су се у низу битака и с албанском жандармеријом. И поред настојања страних команданата да поведу албанске трупе у победу и покушаја новопостављеног владара ове државе кнеза Вилхелма Вида Скендербега Другог да се победом над побуњеницима учврсти на трону, северноепирске трупе су се пробиле код Ерсека и заузеле све земље на којима су већински живели Грци. Дуже време трајало је отимање око града Корче који је у време успостављања примирја остао у албанским рукама. После шестонедељних преговора велике силе су, посредујући између побуњених Грка и Албаније, успоставиле грчку аутономију у две провинције – Ђирокастри и Корчи. Северни Епир стекао је широку аутономију. Признавање власти албанског кнеза пратило је овлашћење централних власти у избору генералног гувернера и виших чиновника аутономије. Албански и грчки језик постали су равноправни. Аутономију су потврдиле и Албанија и велике силе.
Мирдитска република
Први светски рат донео је Северном Епиру уједињење с Грчком и коначну пропаст. До 1916. године са свих страна угрожена Албанија, чију је земљу разбио и фронт успостављен између Централних сила и Антанте док су албанска племена била дубоко подељена, остала је без области Ђирокастре и Корче. Иако неодлучна и наклоњена Централним силама, неутрална Грчка припојила је Северни Епир. Ипак, кад је у Грчкој избио грађански рат, а савезничке трупе окупирале ову област, постепено је постајало извесно да ће после рата Албанија бити обновљена у старим границама. Кад је победоносна савезница Антанте Грчка почетком двадесетих година покушавала да створи велику Грчку на два континента (Европа и Азија) и пет мора (Црно, Мраморно, Егејско, Јонско и Средоземно) Северни Епир остао је за тренутак изван њеног погледа. После пораза код Сакарије и касније националне катастрофе, кад је грчки народ после три хиљаде година заувек изгубио Хомерову малоазијску постојбину, Северни Епир тихо је укључен у нестабилну и немирну Албанију.
Негде у то време пропала је и Мирдитска република, коју је на северу Албаније, међу тамошњим католичким становништвом, створила и подржавала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Зографос вратио се у Грчку током ратног раздобља за време кога је Северни Епир по други пут дошао под хеленску власт. Овај син великог добротвора, филантроп који је сиромашнима у бесцење продавао своје велике земљишне поседе и некадашњи министар, поново је дошао на чело грчке дипломатије. Залагао се за ступање Грчке у рат на страни Антанте. Умро је 1920. године. Неколико деценија касније, за време комунистичког режима у Албанији, Зографос је проглашен за народног непријатеља. Укинуто је или преименовано све што је могло да укаже на доброчинства његовог оца. Прогоњени су његови рођаци и презимењаци. Насиље је прекинуто тек после успоставе демократије, почетком деведесетих година 20. века.
Аутор:
Чедомир Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Thu, 07/07/2011 - 04:47
#1
UGG Boots UK
Snow boots originated in Australia, originally UGG Boots UK called the Ugly boots, Australian sheepskin wrapped with two feet into the UGG Boots UK Sale shoes to wear in the cold and chilly days for outdoor and indoor, then gradually became popular UGG Classic Tall Boots in Australia in the winter season. Shop UGG Tall Boots now!
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
