3320 25. 9. 2015.
Фантастика / Александар Марковић
ДРВО КОЈЕ ЈЕДЕ
„Ти си једно маторо, зло дрво.Гадно, гадно дрво.”
арли Браун стоји стиснутих песница, избуљених очију, и покушава да убије дрво мржњом. Изникло на неки погрешан, неправедан начин усред пољане, вребало је, а онда се извило, сикћући, и скинуло му из ваздуха још једног змаја. То је већ пети којег је усисало у гуштерску телесину, удахнувши моћном крошњом ветар. Сррк, кррц ломних костију летача и тишина, чича-мича, готова прича. Немогуће да му баш сваки змај заврши на истом дрвету.Чарли Браун стоји беспомоћан и мали, на средини пољане у средишту света, сам с неправдом. Чарли Браун има седам година. Довољно и премало за ово ново осећање. Чарли Браун мрзи то дрво у средишту света. Мрзи га чисто и страсно, свежом врућом опојном мржњом почетника. Мрзи га због онога што му је учинило, због онога што га је научило, због свих оних ствари у које више не може да верује. Да је и свет онако мали као Чарли Браун, топао, светао, пажљив и послушан као Чарли Браун.
Дрво га је стрпљиво, увек изнова, учило да није, да не зна... Не, не, не. Поплава речи, отпочетих са не. Непознато, неправда, немоћ.
Дрво бабарога. Баук дрво. Дрво непознати чика у аутомобилу, који ти нуди чоколаду само да уђеш да поразговара с тобом. Дрво ноћ. Дрво које ти долази иза поноћи на прозор и гребе квргавим црним гранама по окну.
арли Браун мрзи, из све снаге, из петних жила и више, исијава талас за таласом отровне густе енергије пут сенки између крљушти и лишћа. Мисли: спалиће га. Заразиће оне гране и стабло све до корења у земљи неким убитачним заушкама из свемира, неизлечивим.Узалуд. Јер... то није обично дрво. То је дрво које једе змајеве. Гвоздено зубато праисторијско препредено чаробно. Ништа му не можеш. Одрасли не могу јер не разумеју. Свако им је дрво исто. Деца не могу од одраслих. Можда Бог. Господ Бог је јачи, можда. Бог треба да је најјачи на свету. Бог је за Чарлија Брауна као неки филмски јунак коме све полази за руком. Чак му је и име звучно: Господ Бог.
Чарли Браун се моли Господу Богу, моли се како зна и уме, детињим молитвама. Моли се за муње и громове и град и ветар. Оцртава свом драматиком својих седам година олујну ноћ, са хучањем и бучањем Небеских Сила Осветница, ноћ у којој си захвалан што си на палуби топле постеље, ушушкан ћебадима, са стражом родитеља у суседној соби, и завлачиш се под шатор покривача када бес Елемената постане страшан-најстрашнији, пустолов си заштићен моћним чинима чуваркама. А када дође сан и пренесе те ракетним погоном у блиставо јутро бајке која је живот, отрчаћеш, још мусав од беле кафе, на игралиште, да видиш поприште битке Добра и Зла. И тамо, на средини поља, наћи ћеш поцрнео костур својег чудовишта, поражен, згрчен, научен памети. Помози, Боже, да тако буде...
Дрво се надноси над њим као будућност, загонетно, превисоко. Лишће тако збијено да је змај сакривен негде унутра, у помрчини. Сажвакан, прогутан, сварен. И ко зна шта још. Лишће је некако дебело, непокретно, као маса млевеног меса коју мајка меси за хамбургере. Када у пролеће дрво процвета, крвавоцрвеним цветовима, Чарли Браун верује да је та боја од крви његових змајева.
Добри Бог не одговара. Можда није код куће. Можда има другог посла. Чарли Браун је већ навикао да га не слушају. Премали је да би га озбиљно схватили, читав онај свет високих странаца, оних добронамерних и оних равнодушних.
Окреће се, још једном потучен, и полази кући да нахрани Снупија, и да покуша да прогута свој ручак.
*
„’Ајде, Чарли Брауне! Овај пут има да успеш, сто-посто. Можеш ти то, знам ја. Мајке ми!” Луси чучи и прстом придржава лопту, баш како треба за један убитачан победнички шут, за њега да је лансира као издужени пројектил високо између греда и преко пречке, усред заглушујућег бодрења невидљивих навијача.
Јес’, није него.
„Не верујем ти, Луси. Опет ћеш да ме пређеш. Увек ме тако превариш.”
Није могуће да истински мисли да је толико глуп, да ће да се по стоти пут залети само да би она у последњем тренутку измакла лопту, тако да тресне на леђа и сав се разбије, скроз? Што је много, много је, тога нема чак ни у стриповима. А, јок ја. Знам те, Луси.
уси само ћути и чека, очи јој блистају, одајући је унапред. Лопта балансира под кажипрстом, савршено намештена, вуче му ноге да затутње тврдом земљом испод траве, право у пропаст. Чарли Браун почиње да се зноји, црвен у лицу. Зна да ће испасти магарац, сада и заувек, зна да Луси то зна, зна да она зна да он зна да она зна, и да опет не може другачије. Сама је састављала правила ове игре, и њен завршетак.А ту је и она немогућа могућност да ће овај пут бити другачије. Можда је некако превари, надмудри. Што да не? Није она толико паметна. Девојчица. Пилећи мозак. Можда, овај пут. Ако сад пође, изненада... Она не очекује... Тренутак славе...
Чарли Браун трчи у сусрет слави.
Земља је тврда као и увек, пуна пакосних, болних чворуга. Ништа се није променило, баш ништа. Сломио је цела леђа, свако божју кошчицу у њима. Сада ће да умре, ево овде, овог часа. И треба.
„Ал’ си глуп, Чарли Брауне! Најглупљи дечак на целом свету! Како си могао да помислиш да ћу ти допустити? Сваки пут те пређем. Глуп си, Чарли Брауне. Глуп, глуп, глуп!”
Одскакутала је стазом, певушећи рефрен и повремено се кикоћући, и оставила га да испусти душу, у локви крви и срамоте, да му тичурине искљуцају кости и да их разнесе пустињски ветар.
Однекуд се зачу смех. Чарли Браун поцрвене због својих мисли, осврћући се као кривац. Нигде никога.
Не: на средини поља стајало је дрво, било је ту све време, наравно, и сваки пут када би га Луси намамила да се унакази, присуствовало је као неки инструктор опачине, надгледајући игралиште с рукама на леђима.
Крошња се тресла, некако изнутра, сама од себе. Смех је падао по њему, пун иглица, шупаљ, сув као пустиња, стар.
Чарли Браун подиже песницу и запрети, искривљеног лица.
Смех нарасте у дужину, зашишта реско, зацењено, искашљан из неке рупе загушене трулим лишћем и црним бубама и оштрим белим птичјим костима. Лишће је сада превирало, у грчевима пакости, дрво се гушило од смеха.
Чарли Браун покупи своје поломљене и искљуцане кости са земље и побеже кући.
*
Ништа није вредело што је овај последњи змај био страшнији од претходних. Обојио га је и нацртао му најђаволскије очи и зубе и рогове и закачио му реп од бодљикавих крљушти, чарао над њим најстрахотније дечачке чини, дао му црн дрвени скелет и огњена крила, узалуд. Миш или пацов, мачки је свеједно, кад је стари ловац.
Дрво се подбочило на средини пољане, протежући дугачки грабљиви труп, облизујући се. Лишће се мутно пресијавало од ситости, намигивало Чарлију Брауну, који је послушно донео и својег шестог змаја да нахрани божанство. Добар си, мали. Знаш ред.
арли Браун се сави, подиже са земље облутак и баци га у крошњу, уз плачан узвик. Камен урони међу лишће... и остаде тамо, противно свему што је Чарли Браун знао о камењу баченом у крошње дрвећа.Једва да је то и приметио. Мржња му је била заслепљујућа корона око главе, рој електричних пчела чије је зујање потирало све друго. Залетео се према стаблу, напао ципелама и песницама његов меснати труп, несвестан да се озлеђује, вриштећи ствари које није ни знао да зна. Коначно се уморио, застао, дишући сипљиво као неки старац.
„Ма, показаћу ти ја. Има да ти изломим гране. Сад ћеш да видиш.”
Стабло је било таман толико чворновато да му пружи ослонац. Никада није био посебно вешт у верању, али му је сад бес био помоћник. Кора је била топла под длановима и уз тело, топлота је долазила изнутра, чинило му се да осећа струјање неког монструозног крвотока испод љускаве, старачке коже чудовишта.
Необично брзо је досегао прву грану и, када се подигао и стао на њу да дохвати следећу, вишу, већ је био унутра, у лиснатој пећини. Било је мрачно и вруће, тесно између густо обраслих грана, додир лишћа лепљиво влажан, одвратан. Подигао је главу, трепћући да ослободи капке паучине, и успео да разазна рашље, заравњену платформу одакле су полазиле веће гране. Одозго је заударало на трулеж, на мрачан таван, неотваран. Знао је, јер је био на једном таквом, пре.
„Само да станем горе, па си надрљ’о”, гунђао је, незнано коме.
Успео је да подигне лактове на рачве, стојећи на нижој грани, иако је кора овде била клизавија, скоро знојава. Као његови дланови. Није се плашио висине, јер се даље од лишћа ништа није видело. Ни трава ни небо. Свет је престао да постоји. Све је било затворено; тајна одаја (с благом? Или са мумијом?). Мирис је сад био јачи, не, био је ту, налазио се усред мириса нечег љуто-слатког и страног; тако би мирисали Месец и Марс и свемирски брод одмах после слетања и неко место на коме још није био. Жмиркао је око себе, омотан лаком паучином сенки. Ни трага од његових змајева. Нигде да види летвицу, крпицу платна, траку. Шта ли је било с њима? Али онај мирис је навирао у таласима, као кад неко дише у сну поред тебе. Потражио је његов извор, не примећујући да се Бес преобразио, магичном сменом годишњих доба, дана у ноћ, у сестре близнакиње, Радозналост и Језу.
Чарли Браун остаде без даха.
У средишту рашљи, у квргавом, црном младежу чвора, зјапила је рупа.
а, рупчага. Дрво је било шупље. Као у бајци. Све се у трену опет промени, око њега изникоше нове кулисе. Мирис задоби тежину, тама дубину, сенке заоденуше облике. Чарли Браун више није имао појма где се налази, и није хтео да зна. Како је лепо не знати. Открити тајну. Тајна... Тајна одаја. Ризница. (Или гробница, са мумијом?)Повио се над отвор, уоквирујући длановима његове крте ивице, мрвећи их унутра као бибер. Срце му је тукло, врело, нарасло, у грлу. Запахну га црн задах дубине. Мемла. Удахнуо га је, жељно и с гађењем, мрштећи се.
Тама је била непрозирна, тамо, пуна себе, потпуна. Потпуна, осим... Оте му се узвик, који одмах однеше и растргнуше сенке.
Нешто у шупљини ухвати светлост, и одби му је у очи. Два бела круга, металног сјаја. Тргну се, изненађен. Је ли то заиста видео, или је био трик светлости? Поново се нагну у отвор, затворивши га раменима.
Кругови су били тамо, светлећи, као да не желе да се одрекну подарене светлости. Као да чекају да поверује да јесу тамо. Стварни, и не предалеко. Не предубоко. Скоро надохват руке. На шта су га подсећали? Били су баш као... Ковани новац. И то крупан. Видео је такав, у филмовима.
Острво с благом.
Благо! Дукати! Сребрњаци!
Једнооки гусар Чарли Браун (јер је сада знао ко је, и где се налази, и све друге одговоре) зазва богове мора, победоносно, висећи високо у једрима аветињског брода. После толико крви, зноја и суза, благо!
Заборавивши све муке и понижења која су га довела ту, не мислећи на малопређашњи осећај дубине, бунара, седмогодишњи клинац из комшилука по имену Шарли Браун, нагну се још ближе загонетки својег страха, приносећи омађијано лице губавим чељустима рупе, пружајући дрхтаве прсте према ратном плену своје горчине. (Узми награду...)
Чинило му се да се грана под њим
твоја је
уздиже
заслужио си је
помаже му.
*
Кругови му пођоше у сусрет, услужно, спремно, неповратно. Сваки је носио тачку зенице у средишту.
Зенице. Кључаонице бездана, открио је, затим.
*
Дрво се огласило вриском, не, пре би се рекло да је био кратак зов неке безимене птице, невидљиве у крошњи, зов помало изненађен, помало тужан, изгубљен.
Неколико листова је затреперило, само то, ништа више.
Поподне је наставило да се клацка својом трачницом, уљуљкано, дремљиво.
*
Чарли Браун лако спузну низ стабло. Доле застаде, заокружујући новим очима свет око себе. Свет вукова и оваца, стар свет, али не старији од њега. Осмехну се, метално, сребрно, и пође кући, не осврћући се. Није било никога да примети вртложење врелог ваздуха изнад дечакове главе, висок спектрални стуб специфичних контура, као да дете корача испод некаквог поља силе, неког рушилачког беса, заузданог. Али за то би био потребан пажљив посматрач.
Иза њега, с дрвета паде први мртав лист.
*
У дворишту куће у којој је живео дечак по имену Чарли Браун, Снупи поче да завија, дуго, отегнуто, иако је био дан.
*
Луси је придржавала лопту врхом кажипрста. Очи су јој издајнички блистале.
„’Ајде, Чарли Брауне, удри. Има да је пошаљеш у небо, овај пут, мајке ми.” У гласу јој се осећао смех.
Чарли Браун подиже очи, тешке попут цеви топова, и погледа је; пође полако према њој. Свитац пређашњег бића у њему затрепери сећањем. На нешто тривијално, без важности, али је знао да се то, засад, и њега тиче. Да би требало да га се тиче, док је још мали. Док је капија још мала.
Како год ти кажеш, Луси, помисли. Како год ти кажеш, дете моје. Ево долазим.
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
