3320 25. 9. 2015.
Седамдесет година Пинокија
ДРВЕНИ ДЕЧАК ОД КРВИ И МЕСА
Када се звезде нађу у низу, верује се да настају чуда. Нека небеска тела можда су се и нашла у линији када је Волт Дизни снимио „Снежану и седам патуљака”, али је тешко помислити да је космос ичим одговоран за ово чудо. Први дугометражни цртани филм из 1937. године резултат је визије једног човека, који је урођеним талентом за приповедање и опсесивним трагањем за савршенством уздигао жанр анимације до неслућених уметничких висина. Снежана је била први „блокбастер” у историји покретних слика.
„Снежана и седам патуљака” тек је ушла у завршну годину продукције када је тим за развој приче у старом студију на Хиперион Авенији тражио материјал за наредни дугометражни филм. Сценаристима је пажњу привукла књига „Пинокијеве пустоловине”, мрачна и гротескна прича о неваљалом дрвеном лутку коју је 1891. године објавио италијански писац Карло Колоди. Убрзо се испоставило да ће адаптација „Пинокија”, како би филм био прикладан за најширу публику, морати да претрпи знатно веће измене него бајка браће Грим. Дизни је у почетку рада на филму сценаристима дао одрешене руке, јер је у потпуности био усредсређен на завршницу „Снежане и седам патуљака” пред децембарску премијеру.До краја 1937. све више аниматора, укључујући и Дизнијеве ветеране Норма Фергусона, Владимира (Била) Тајтлу и Фреда Мура, могло је да се позабави Пинокијем и експериментише са првим скицама и грубим тестовима анимације. Волт се, видно растерећен, прикључио након што је најбајковитија од свих освојила светске биоскопе, иако никада са оном посвећеношћу и надзором какав је имао на „Снежани”. Охрабрен фантастичним успехом филма, Дизни је сарадницима саопштио намеру да прави један дугометражни филм годишње, а све до почетка 1938, када је „Пинокио” и коначно однео превагу над „Бамбијем” није био сигуран којој причи треба да посвети највише пажње. Волт је истовремено размишљао и о новим краткометражним остварењима са Микијем Маусом и Пајом Патком, а исте године успоставио је сарадњу са маестром Филаделфијске филхармоније Леоплодом Стоковским, с којим је убрзо започео рад на експерименталном анимираном симфонијском концерту „Фантазији”. Паралелно са свим овим пословима, купио је 51 јутро земљишта у предграђу Лос Анђелеса и започео изградњу новог студија, и притом одлазио на састанке за писање сценарија за Алису у земљи чуда - филм који ће снимити тек 13 година касније!
 |
| Кадрови из филма „Пинокио” |
Прва велика дилема био је лик самог Пинокија. Да ли га треба правити као лутку или малог дечака? У већини дотадашњих илустрација, Пинокио је приказан као типична позоришна марионета, са издуженим носем, пљоснатим дрвеним рукама и високим шиљатим шеширом, што је вероватно утицало и на првобитни дизајн у Дизнијевом студију. Када је Волт у пролеће 1938. погледао нацрт сценарија и прве тестове анимираног „Пинокија”, нису му се допали ни правац адаптације приче, нити изглед и понашање главног јунака. Сматрајући да сценарију недостају топлија осећања, а да Пинокио није ни симпатичан ни драг, убрзо је зауставио рад и захтевао преправку текста.
У међувремену је група младих аниматора, предвођена дипломцима са Стенфорда Френком Томасом и Олијем Џонстоном, изашла из сенке старијих колега, усавршивши раскошан таленат током снимања „Сили Симфонија” и „Снежане и седам патуљака”. Ови аниматори показали су већу прилагодљивост за напреднија решења која је Волт желео да види у новом филму. Тек када је Милт Кал, уз подршку Томаса, Џонстона и још чак осам аниматора, нацртао буцмастог и љупког Пинокија, а одељење за развој приче, после вишемесечног експериментисања, преправило сценарио и прилагодило га најширем гледалишту, Дизни је у јесен 1938. скинуо вето са наставка анимирања.
Додатни подстрек продукцији филма догодио се када је осмишљен лик цврчка Џиминија, данас једног од најчувенијих анимираних јунака. У Колодијевој причи, безимени цврчак се појављује на почетку књиге, када га Пинокио убија чекићем (!), па у нацрту сценарија овај лик није ни споменут. Волт је желео још једног заводљивог јунака, када је дошао на замисао да управо од заборављеног цврчка направи други главни лик, тако што ће му доделити улогу Пинокијеве савести и главног наратора. Дизајнирање Џиминија (код нас Цврчак Цврча) био је посебан изазов за цртаче: на првим скицама Ворда Кимбала, Вулија Рајтхермана и Дона Тоуслија изгледао је као буба из уџбеника биологије, с антенама и танким удовима, што се Дизнију није допало, па је затражио још проба. У коначној верзији цврчак је постао препознатљиви човечуљак са белим рукавицама и плаво-жутим шеширићем, и свега једним атрибутом инсекта - недостатком ушију. Са Цврчом је уједно створен и модел јунака-пратиоца, који ће постати толико посебан за готово све будуће Дизнијеве класике – Себастијан у Малој сирени, Тимон и Пумба у Краљу лавова, Мушу и Крики у Мулану и др.
 |
| Волт Дизни глуми сцену из „Пинокија” |
Како је продукција напредовала, Цврчи је, на наваљивање самог Дизнија, додељивана све већа минутажа у филму, па је постепено преузимао сцене које су првобитно намењене за Пинокија. Ауторима је било веома важно да нови лик успе, па не изненађује да је баш секвенца у којој цврчак пева песму „Give A Little Whistle” била уједно и први потпуно завршени део филма. У међувремену је и лик Ђепета прошао кроз велики преображај, од првобитно дебељушкастог и ћелавог старца, који је ликом подсећао на патуљка Учу, до жилавог и веселог декице који се нашао на филму.
Дизни је изнова и у свакој прилици понављао причу о Пинокију, тражећи нове идеје. Његов нећак Рој тада је имао девет година. „Лежао сам у кревету због варичела када су Волт и Лили дошли на вечеру код мајке и оца. Волт се попео горе да ме поздрави, и рекао ’Хеј, радимо на новом филму, хајде да ти кажем нешто о њему, да видим шта мислиш’ Касније сам схватио да је то радио са сваким дететом којег је могао да се дочепа. Испробавао би неке делове приче на њима. Тако је и мени испричао ’Пинокија’, али када је филм завршен, уопште није био онакав као у његовој причи на кревету. Сабрао сам два и два, и било ми је јасно да је на мени испробавао неку другу верзију и процењивао моју реакцију.” Примајући почасног Оскара за „Снежану и седам патуљака” у фебруару 1939, Дизни је елити ондашњег Холивуда чак 25 минута причао о „Пинокију”, а њихова бурна реакција била је баш оно што је тражио.
Почетком 1939. године рад на Пинокију текао је пуном паром. На основу одобрених сторибордова цртачи визелне поставке (лејаута) су у сарадњи са редитељем, аниматорима и мајстором за причу предлагали сценографију, трајање акције, позицију камере, јачину светла и остале чиниоце кадра. На крају сваке седмице аниматори су, у посебној соби за пројекције коју су колоквијално звали ’сауна’, доносили траке са готовом анимацијом и чекали Волтове коментаре. Само у ретким случајевима није тражио дораду или измену предложеног.
Свет као ниједан другиСликари Густав Тангрин и Алберт Хартер су тридесетих година били главни адути Дизнијевог студија у области инспиративних илустрација - посебних слика које треба да помогну цртачима позадина и аниматорима у трагању за естетским изразом и атмосфером филма. Комбинацијом скандинавских и швајцарских особина реалистичког сликарства, Тангрин и Хартер појединачно су најзаслужнији за бајковит, европски стил Пинокија. На основу Тангринових слика села (рађених по узору на баварски градић Ротенбург об дер Таубер), Ђепетове радионице, земље Дембелије, морског дна и других сценографија, цртачи позадина, а пре свих Клод Каутс, створили су вероватно најупечатљивије позадине икада виђене у историји анимације. Хартер је заслужан за све оне на први поглед невидљиве детаље кадра; десетине модела зидних сатова, стилизоване украсе на деловима намештаја, гравуре на посуђу...
Како би убрзао процес анимирања ликова, студио је у време рада на Снежани и седам патуљака усавршио посебну ’ротоскопинг’ технику уз помоћ које су цртачи могли да брже скицирају и анимирају људска бића, користећи живе снимке глумаца као слике за углед. Ова техника је у „Пинокију” у потпуности употребљена за оживљавање Плаве Виле (уз помоћ играчице Марџ Чемпион), а у мањој мери и за Цврчка Цврча и двојицу негативаца, мачка Гидеона и лисца Искреног Џона. Аниматори су први пут на радном столу имали огледало, како би проучавали изразе сопственог лица и тако нашли што бољу гестикулацију за своје јунаке. За потребе филма створено је и посебно одељење за моделе, где су од дрвета, глине и других материјала израђиване копије свих ликова и пратећих објеката који се појављују у филму, што је цртачима олакшавало анимирање под различитим угловима. Појединачно, Цврча је био посебан изазов, будући да је веома ситан, а тиме и тежак за цртање са осталим садржајима у кадру. Потпуни контраст цврчку је Стромболи, власник луткарског позоришта и један од неколико негативаца.
Прича без речи
Иако се Дизни током 1939. године се све више бавио изградњом новог студија у Бербанку, то га није спречавало да повремено интервенише и тражи нове сцене, а избацује већ урађене. На његов захтев одустало се од продужене верзије сцена у земљи Дембелији и китовом стомаку, као и секвенце у којој Ђепето прича Пинокију о његовом деди, дрвету бора. Од особља у одељењу за копирање и колорисање, Волт је тражио детаље које би многи сматрали бесмисленим и непотребним: мачку Фигару требало је на свакој целулоидној фолији бојом у спреју нанети танак слој сенке како би му длака деловала што природније, док је Пинокију, као некада Снежани, требало ставити танак слој ружа на образе, да би деловао здравије. У јануару 1940, свега неколико недеља пред заказану премијеру, од Кала, Томаса и Џонстона Дизни је тражио да преправе завршну сцену, јер је сматрао да Пинокио не изгледа у потпуности као да је од крви и меса. „За анимирање смо буквално имали мање од 24 сата”, сећао се касније Томас.
 |
| Добри столар Ђепето и његов син |
Незаборавне сонгове за „Пинокија” компоновали су Ли Харлинг (Сили Симфоније) и Френк Черчил (Снежана и седам патуљака), Нед Вашингтон је написао текстове, док је Пол Смит урадио пратећу музику. Од укупно 12 песама, у филму се нашло њих осам, укључујући и данас незваничну химну Дизни компаније "When Wou Wish Upon a Star””, као и познате мелодије „I’ve Got No Strings” и „Give a Little Whistle”. ”. Четири песме које нису ушле у филм требало је да изводе Џимини (I’m a Happy-Go-LuckÚy Fellow, касније увршћена у филм Fun and Fancy Free) и Искрени Џон (As I Was Saying To the Duchess i Honest John), док је нумера Монстро предвиђена за хор. У дану када је почело приказивање филма, у продаји су се нашли саундтрек и партитуре, укључујући и неувршћене сонгове.
Након више од две године продукције, уз трошкове од приближно 2,6 милиона долара (данашњих 100 милиона), што је било дупло више у односу на астрономска средства која су уложена у „Снежану и седам патуљака”, 750 аниматора и филмских техничара завршило је Пинокија, петнаестак дана пред заказану премијеру.
Успех загорчан ратомПремијера „Пинокија” одржана је 7. фебруара 1940. године у огромном Центер биоскопу у Њујорку, без медијске помпе која је пратила дугометражни првенац. Преко тридесет хиљада гледалаца бурно је реаговало на филм, аплаудирајући често, чак и на за то неуобичајеним местима. Успешна премијера потом је одржана и на Западној обали, у престижном Пентеџиз биоскопу, на Холивуд Булевару у Лос Анђелесу.
Међутим, ускоро се показало да „Пинокио” није ни приближно успешан на биоскопским благајнама као „Снежана и седам патуљака” – до 1947. године филм је зарадио тек 70 одсто новца који су у њега уложили. Волт Дизни је на својој кожи осетио последице избијања Другог светског рата у Европи и Азији и губитка највећих иностраних тржишта за дистрибуцију филмова (у Немачкој и Јапану „Пинокио” је премијерно приказан тек 1950). Међутим, и америчка публика је, на несрећу, била млака према „Пинокију”. Прича о дрвеном лутку, без обзира на срећан крај, свакако је једно од најмрачнијих остварења које је Дизни продуцирао за живота - главну јунак је стално изложен тешким животним изазовима, а поједине сцене, попут трансформације Лампвика у магарца, веома су драматичне - па вероватно и у тој чињеници треба тражити разлог због којег публика у атмосфери рата није показала очекивано занимање за филм. Финансијки неуспех „Пинокија” Дизнију је посебно тешко пао јер је због недостатка новца морао да одбаци део идеја за „Фантазију” и „Бамбија”.
Филмска критика је „Пинокија” очекивано поздравила хвалоспевима. Колумнисти Њујорк тајмса, који су „Снежану и седам патуљака” прогласили „најсрећнијим догађајем од примирја”, Пинокија су назвали „најсрећнијим догађајем од окончања рата”, описавши га као „најбољи филм који је господин Дизни икада урадио”.Академија је филму доделила два Оскара у категоријама за најбољу музику и најбољу песму (When you Wish Upon a Star), што је први пут да једно Дизнијево остварење истовремено освоји две престижне награде. На свим листама најбољих анимираних филмова, „Пинокио” се увек налази у самом врху, и сматра се најбољим примером техничког савршенства којем је Дизни одувек тежио.
„Снежана и седам патуљака” су можда били најлепши тренуци у животу Волта Дизнија, али је „Пинокио” вероватно његов најбољи филм. Заједно са стотинама даровитих уметника, Дизни је другим дугометражним филмом исцртао нове границе чудесног у уметности филмске анимације. Мада није гледао у звезде и замишљао жеље.
Аутор:
Марко Јеличић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 17/10/2010 - 01:42
#1
Није присутан
првим скицама и грубим
првим скицама и грубим тестовима анимације. Волт се, видно Tiffany provides a wide collection of Discount Tiffany Jewellery at the most favorable prices, Buy Cheap tiffany jewellery including Necklaces, Ring Tiffany Jewellery Fashional Tiffany & CO. products about all Tiffany Jewellery, like: Tiffany Ring, Tiffany Necklaces, Tiffany Earrings, Tiffany Bracelets, Tiffany Necklaces Tiffany Charms Tiffany Bracelets Tiffany Earrings Tiffany Rings Tiffany Tiffany and Co tiffany jewellery from tiffany & co are now on sale on our uk store.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
