3320 25. 9. 2015.
Стари Нови Сад
Драме нам дајте, тако вам Бога!
Серијом острашћених текстова у новинама оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду Јован Ђорђевић успео је да подстакне рад првог националног театра код нас
Репертоар новог позоришта могао је врло лако да се испуни познатим страним комадима, али мука је била недостатак домаћих драма. Предузимљиви Ђорђевић објављује ватрени позив домаћим писцима: „Драме нам дајте – нове, изворне драме! Та сваки вам догађај из старе, нове и најновије повеснице довољно материје даје какве ни Шекспир није имао када је безсмртна дела своја писао! Ено вам златна и крвава времена Немањића, ено вам сјајнобледа епоха српских деспота, ено вам јуначког гнезда Црне Горе, ено вам Црног Ђорђа и Мишарског поља! (...) Пишите драме, тако вам Бога!”
Не само да је у почетку недостајало довољно домаћих драмских писаца, већ је исто тако понекад недостајало и новинара који би о представама писали. Лаза Костић је у свом опуштеном стилу у једној рецензији из 1895. године испричао и ову невероватну причу:
– Не може бити! Ти зар си сам написао суд свом делу?
– Јесам, богами.
– Па, како? Где? Кад?
– То је било иза премијере Максима Црнојевића (Костићева драма – прим. Н. П.) у Новом Саду 1868. или 1869. Салетео ме уредник Позоришта Тона Хаџић. Нема, вели, никог да пише о томе, он сам има преча посла, или га је болела глава, а срамота је да лист остане без оцене о тој првини. Ја сам се испрва смејао лудој жељи, снебивао се од чуда, отимао се из петних жила. Узалуд! Кога дочепа какав очајни уредник, тога не пушта жива, као утопљеник: или ћеш га извући или ћеш се утопити с њим заједно. Кад видех да немам куд, скочим у воду и сретно запливам.
– Како сретно?
– Није ме нико познао, тако сам се прерушио, а Тона ме није до сад одао. Сад се могу одати и ја сам.
Нема вечере за Вука Бранковића
Осим драма, комедије и опере, Српско народно позориште изводило је и оперете и такозване народне комаде с певањем. Ове последње две врсте представа обично су највише пуниле сале. Од глумаца који су желели да буду примљени у позориште очекивало се и да знају да лепо певају. Посебном тачком у уговору било је предвиђено да сви глумци морају да наступају у позоришном хору и од овога нису биле изузете ни највеће звезде. Занимљиво је да се у то време дешавало да жене глуме мушке улоге. Забележено је да је једна од најомиљенијих глумица свог времена Милка Марковић 1886. године наступила у чак четири мушке улоге! Њена једина права ривалка била је Драга Спасић, школована певачица.
Јован Ђорђевић и палата Лазара Дунђерског коју је изнајмљивао позоришту за симболичну једну форинту годишње.
 |
У то време публика у Војводини обично се делила на два табора, на Марковићкине или Спасићкине обожаватеље. Марковићка је била прва трагеткиња трупе, и глумац Божа Николић памтио је овакве изјаве острашћених гледалаца: „Их, шта та ваша Спасићка, па Спасићка! Драга отпева своје па готово, а Милка плаче, плаче, исплаче се, а то је теже!”
Добар део сезоне позориште је проводило на гостовањима по Војводини. Нарочито када би стизали у неко село био је обичај да цео позоришни хор пева пре подне приликом службе у цркви. То је био добар начин да се позориште додатно рекламира, мада је то било готово непотребно. Долазак позоришта у неко мало место био је велик догађај, пажљиво припреман и ишчекиван месецима. После представа домаћини би се отимали за то ко ће им од глумаца доћи на вечеру. Додуше, с једним малим изузетком.
Када би се играо изузетно омиљен „Бој на Косову”, сви су се отимали да угосте глумце који су играли улоге кнеза Лазара или Милоша Обилића, али нико није желео да прими Вука Бранковића на вечеру! Док су остали глумци проводили вече код својих домаћина за богатим трпезама, несрећник који би глумио легендарног издајника могао је само да се теши бокалом вина у оближњој гостионици.
Превише добра пиротехника
Трупа Српског народног позоришта у почетку није имала своју зграду већ је представе давала у позоришној „Грађанској дворани” (налазила се на данашњем Трифковићевом тргу, према Милетићевој улици) или у Сали на спрату кафане „Код Сунца” (зграда и данас постоји на углу Јеврејске и Поштанске улице). После много перипетија с властима које су отежавале рад позоришта да би присилиле управу да из имена избаци спорни придев народно, српски велепоседник, трговац и индустријалац Лазар Дунђерски притиче позоришту у помоћ. Он о свом трошку на данашњем Милетићевом тргу 1895. године подиже велелепну зграду позоришта грађену у класицистичком стилу. Сала позоришта примала је 600 гледалаца, у партеру су били редови седишта, на првој етажи ложе, а постојале су и две галерије. Када је саграђена, била је то једна од ретких зграда у граду у потпуности осветљених електричном струјом.
| ЧОВЕК КОЈИ ЗНА ШТА ХОЋЕ Султана Цијук била је примадона Српског народног позоришта а касније и признати сопран у целој Европи. Удавала се три пута, од тога два пута за Жарка Савића, такође оперског певача, али једно време и управника Српског народног позоришта. У „Енциклопедији Новог Сада” наводи се једна анегдота о вези ово двоје уметника, по сећању Теодоре Петровић: „Жарко Савић (обраћа се Теодорином оцу): Дошао сам да Мили и теби кажем да сам се растао са Султаном. Развео сам се од ње јер мени не треба жена којој је уметност све. Треба ми жена која ће водити кућу и бринути се за мене. За Султану осим опере и позоришта ништа друго не постоји, са њом се не може ни о чему другом разговарати. Непуну годину касније, Жарко је поново у кући Јована Симеуновића-Чокића: Дошао сам да ти кажем да сам се поново венчао са Султаном. Мени треба жена која је уметнички образована, разуме, воли музику и бави се њом”. |
„Морам вам особито јавити и препоручити нашега Николића Пиротехникера који је, при последњој сцени, у битки кад ће Вељко погинути, такву лепу ватру палио, громовну пуцњаву чинио, а особито лепо светлеће бомбе тамо и амо преко бине од остраг бацао, да је заиста милина и дражест била видити.”
 |
| Лепа Милка Марковић 1886. године наступила је у чак четири мушке улоге. |
Нажалост, пожар који је прогутао целу зграду Дунђерсковог позоришта 23. јануара 1928. године није био никакав сценски ефекат. Ватру која је сасвим уништила зграду изазвала је једна варница из пећи. „Једини пут да је у позоришту било топло”, приметио је један цинични Новосађанин, пошто је иначе годинама грејање у сали било такво да је публика морала да седи у капутима. Било је суморне симболике и у чињеници да је последња представа одиграна у тој згради позоришта носила назив „Распикућа”. До изградње нове зграде, позориште се опет вратило наступима у хотелским салама.
ВЕК И ПО СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Двадесет осмог јула 1861. године у Новом Саду, у тадашњој царевини Аустрији (од 1867. Аустроугарска монархија) основано је Српско народно позориште. Збило се то на седници Српске читаонице којом је председавао народни трибун Светозар Милетић. Само недељу дана после, у тадашњем хотелу „Сунце”, одржана је и прва представа. Биле су то заправо две једночинке, „Пријатељи” Лазара Лазаревића старијег и „Мушки метод и женска мајсторија” Лајоша Кевера.
Први глумци били су: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић Кикинђанин, Никола Недељковић, Коста Хаџић, Михаило Гавриловић. Михаило Рац(ковић), Младен Цвејић, Стеван Чекић и Драгиња Поповић (касније Ружић). Убрзо су им се придружили и: Љубица Поповић, Милица Грунчић и Никола Зорић.
Трупа Српског народног позоришта 1864. године
Позориште је давало представе по свим местима у Војводини, али је гостовало и другде. (Памти се да је после гостовања у Београду 1868. кнез Михаило, одушевљен новосадским глумцима, позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и обавезу, управник са собом одводи половину новосадског ансамбла и, седам година после настанка СНП-а, у Београду се оснива Народно позориште.) У Новом Саду представе су игране у дворани на спрату кафане „Код сунца”, у сали кафане „Код краљице Јелисавете” (данашњи хотел „Војводина”), лети у арени „Код Зеленог венца” (на месту данашњег Аполо-центра), од 1872. до 1892, када је срушена зграда на Трифковићевом тргу и од 1895. у палати коју је велепоседник Лаза Дунђерски издавао позоришту за симболичну једну форинту годишње. Након пожара (1928), позориште се сели у тадашњи Меморијални дом краља Александра, касније Дом културе и данашње позориште младих.
Свој 120 година дуг подстанарски живот Српско народно позориште окончава 1981. усељењем у бело мермерно здање у центру града, на Позоришном тргу, архитектонско дело Виктора Јацкијевића. Зграда се простире на преко двадесет хиљада квадратних метара и има највећу позоришну сцену у Србији.
Иначе, у зависности од политичких прилика, СНП је неколико пута мењао име, и то овим редоследом: Летеће дилетантско позориште, Српско народно позориште, Новосадско-осјечко позориште, Дунђерско позориште и Војвођанско народно позориште. Новембра 1951. године враћено му је првобитно име – Српско народно позориште.
П. М.
| СВЕМОГУЋИ ГОСПОДИН ТОНА Антоније-Тона Хаџић заменио је Јована Ђорђевића на месту управника Српског народног позоришта, али тада није напустио своје место секретара Матице српске, што значи да је држао два најважнија и најутицајнија места у култури „српске Атине”. Осим великог утицаја, та два места доносила су и бројне обавезе. На ову тему забављао се новинар Змај-Јовиног хумористичко-сатиричног магазина „Стармали” у тексту из априла 1887. године: „Тоно, уређуј ’Летопис’ – Тоно, састављај скупштинске записнике – Тоно, води кореспонденцију – Тоно, поучи дилетанте – Тоно, ангажуј нову глумицу – Тоно, говори посмртно слово – Тоно, говори свечан говор – Тоно, сазови скупштину Црвеног крста – Тоно, телеграфиши јубилару у Загреб – Тоно, уређуј ’Позориште’ – Тоно, набави венац за високог покојника – Тоно, држи пробе за позоришне представе – Тоно, преведи оглас на српски и на немачки – Тоно, заиђи по кућама па купи претплату за представе – Тоно, иди у Суботицу па говори на беседи – Тоно, поручи нову доламу за Краљевића Марка – Тоно, истакни се за кандидата на угарски сабор – Тоно, потпиши оном сиромашку векслу – Тоно, плати оно што си потписао – и тако све Тоно, па Тоно...” |
Аутор:
Настасја Писарев
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
