3320 25. 9. 2015.
СРБИЈА ПО БРАЋИ РУВАРАЦ
ДОЛЕ С ОБРАЗИНАМА!
Тројица синова свештеника Василија – Иларион, Коста и Димитрије заузели су значајна места у нашој књижевној критици и историографији, а још више по бритком, оштром стилу и склоности ка расправама
Сремски Карловци незаобилазан су део живота и дела неуморне браће
обро их је запамтила српска историографија, књижевна критика, историја књижевности. Били су пионири у много чему, али су их још боље памтили њихови савременици, пре свега, по бритком, оштром стилу који се лако преметао у иронију, сарказам, па и отворено вређање. Најпознатијег међу браћом Руварац, Илариона (1832–1905), данас памте као оснивача критичке методе и критичке историјске школе, али су га памтили и као човека који је загрмео против несрећног грофа Ђорђа Бранковића, у коме је народ видео мученика, а Иларион варалицу прве врсте. Рано преминулог Косту Руварца (1837–1864) као блиског пријатеља обесмртио је у својим двема песмама Лаза Костић, али је његове речи дуго памтио и Стојан Новаковић, коме је Коста топло препоручио да дигне руке од поезије. Грађане Карловаца потресла је вест о трагичној смрти њиховог проте Димитрија (1842–1931), али још више су их тресли његови чланци у којима је критиковао црквене великодостојнике.
Темпераментни, без длаке на језику, беспоштедни у изрицању оцена, на кога ли су браћа Руварац били такви?
Против притворности
Двојица синова свештеника Василија Руварца кренула су очевим стопама: Иларион се замонашио пет лета касније, док је најмлађи, Димитрије, рукоположен за свештеника пет лета касније. Љубав према цркви била је само део онога што су наследили од оца. Од њега су наследили карактер који је умногоме обележио њихове радове. То нам открива Димитрије Руварац у „Аутобиографији”, пишући о оцу Василију:
„Нарави је доста жестоке, а иначе је добричина и шаљивџија, мрзео је лаж и притвореност, а свакоме је у очи рекао шта је имао рећи.”
Дошавши на школовање у гимназију у Сремске Карловце 1852. године, Димитрије се сећа да су у истој соби где он борави, школске дане провела и његова старија браћа, Јован (у монаштву Иларион) и Коста. Из те собице, путеви им се разилазе: Јован одлази на студије права у Беч, Коста креће на факултет у Пешту, а Димитрије на Богословију у Карловцима коју је, после студија у Бечу, завршио и његов брат Јован. На школовању у Карловачкој богословији Димитрије упознаје Никодима Милаша, касније једног од најпознатијих канониста у историји српске цркве. Обојици им предаје тек замонашени Иларион Руварац.
Тих шездесетих година 19. века, њихов брат Коста увелико је познат међу српском омладином у Пешти. Један је од оснивача и најактивнијих чланова омладинског друштва „Преодница”, писац је и овеће приповетке „Карловачки ђак” (1860), у то време много читане, а данас готово заборављене, али и књижевне критике на збирке песама Љубомира Ненадовића и Стојана Новаковића, потоњег веома цењеног историчара.
Стојан је као деветнаестогодишњак објавио збирку песама „Певанија” (1862), да би после само неколико месеци могао у „Даници” да прочита Костину оцену на своје стихотвореније.
„Није срамота одустати од каквог посла, о ком је човек уверен да није за њега”, поручује му он.
И глумац кад устреба
Уз књижевне радове и чланке из филологије, Руварац је тада заузет и мишљу о националном позоришту. У Пешти и Будиму, 1861. године основана је српска аматерска позоришна дружина. За њихове потребе Коста је посрбио (прерадио, дајући јунацима српска имена и смештајући радњу на наше просторе) комаде „Кобно име” и „Инкогнито” Словака Јана Парлика. На једном извођењу прихвата се и глуме у комаду „Инкогнито”. Тумачи лик учитеља Здравковића и на крају представе, ношен овацијама публике, излази на бис, као глумац и приређивач текста.
Времена за Костине послове остало је, међутим, врло мало. Био је болешљив, живео у оскудици на студијама, као и Иларион, који из Беча пише брату Лази да иде у подераним чизмама, а вечеру више пута преспава. Нико, пак, није могао да претпостави да ће их Коста заувек напустити једне вечери, на Крстовдан 1864. године, када је легао на починак.
„Не знам оћете ли ми веровати али ја сам држао да је то све сан, из кога ме је пробудило само јецање и плач околостојећи другова Костини”, пише Димитрију Руварцу Светозар Савковић, са којим је његов брат делио собу. Пре починка, сведочи Светозар, Коста је ручао и вечерао, као и обично, разговарао са њима, картао се до петнаест до једанаест, легао у кревет и више се није пробудио. Његова прерана смрт у двадесет седмој години дубоко је потресла породицу Руварац, али и омладину окупљену око „Преоднице”.
Шест месеци место на коме је седео на састанцима друштва било је празно. У спомен на Косту, биће објављени његови „Сабрани списи” 1866. године, али замисао чланова „Преоднице” да му подигну споменик није остварена, јер није било довољно новца.
Црквени црначки послови
Коста је полако тонуо у заборав, док су пред његовим старијим братом Иларионом године у којима ће се својим радом уписати у историју српске књижевности и историографије. Зачетник критичке методе, доводио је у сумњу „Хронике” Ђорђа Бранковића и „Историју” Јована Рајића као изворе за проучавање наше прошлости. Изучавању народне књижевности прилази на нов начин, поредећи је с великим европским еповима и митовима, посматрајући је не као историјско предање, већ као скуп митова који корене имају у индоевропској традицији. И у црквеној хијерархији било му је намењено високо место које, по сопственој одлуци, ипак, није заузео.
Иларион је 1874. године именован за настојатеља фрушкогорског манастира Гргетег, али одлука да буде игуман те светиње није га обрадовала. Уз своја истраживања, радове које је писао и обавезе у Карловачкој богословији, невољно се прихватио те дужности. Када је српски патријарх постао Герман (Анђелић), који је имао много размирица с темпераментним архимандритом, Иларион је разрешен дужности у Богословији. „Погнуо је пред напашћу главу и отишао у манастир”, пише његов пријатељ Јован Радонић. У Гргетегу је и умро 8. августа 1905. године. О његовој непомирљивости сведочи и податак да је, не слажући се с једном важном црквеном одлуком, на своју молбу разрешен дужности вршачког епископа на коју је изабран два месеца раније.
Важне дужности у цркви обављао је и Димитрије, близак сарадник патријарха Георгија. Свештеничку службу почео је као парох у Земуну, 1893. године рукоположен је у чин протојереја, а шест година касније именован за управника Српске манастирске штампарије у Сремским Карловцима и Патријаршијске библиотеке, у којој се налазила богата црквена архива, до тада мало проучена. Заслугом проте Руварца, бројни документи из те архиве, коју је неуморно и стрпљиво проучавао, угледали су светлост дана.
До 1903. године Димитрије објављује архивску грађу и чланке у различитим часописима, да би, када је постао уредник званичног часописа Светог синода „Српски Сион”, радове објављивао у том црквеном гласилу. Часопис се угасио 1907, исте године када је умро његов главни покровитељ, патријарх Георгије, а прота Руварац, уз разрешење дужности уредника „Српског Сиона”, биће смењен с места управника Српске манастирске штампарије и Патријаршијске библиотеке. Сопствени часопис „Архив за црквену историју српске православне Митрополије карловачке”, покреће 1911. године, када је враћен на место библиотекара у Патријаршији. Уређује га до 1914. године, када у тешкој оскудици у време Првог светског рата продаје и део своје богате библиотеке и збирке архивске грађе велепоседнику и колекционару Јоци Вујићу из Сенте.
Његово пребирање по црквеним архивима, налажење и објављивање старих докумената брат Иларион сматрао је „црначким послом”, али су, захваљујући том „рударењу”, светлост дана угледали многи документи важни за нашу историју.
Громовити игуман
 |
| Иларион Руварац својим чланцима жестоко је потресао српску културну и научну јавност |
Иларион Руварац својим чланцима жестоко је потресао српску културну и научну јавност. Из његовог пера ређали су се написи у којима се велики српски добротвор Сава Текелија описује као „човек сујетан и осетљив”, „усијана глава”, просветитељ Доситеј Обрадовић оптужује као родоначелник свих разорних „народњачких (либералних) идеја”, критички приказује веома омиљени светитељ цар Лазар, кога Руварац исправно почиње да назива кнезом.
Гргетечки игуман је у текстовима разбио два највећа мита: косовски о мученичком страдању српских витезова за веру, тврдећи да до пораза није дошло због издаје, и црногорски, о томе да Црна Гора никада није плаћала данак Турцима, доказујући да је она била под турском влашћу од почетка 16. до краја 17. века.
Праву револуцију изазвала је и његова тврдња да Вук Бранковић није био косовски издајник, већ да се борио с осталима и да је неправедно оклеветан. С тог Бранковића скинуо је љагу, али је издашно оцрнио име другог Бранковића – грофа Ђорђа, сматраног последњим потомком владарске лозе Бранковића и једним од великана наше историје (Забавник је о грофу Ђорђу Бранковићу детаљније писао у броју 3099). Исправно уочавајући да је Ђорђе Бранковић измислио своје порекло од владарске породице Бранковића, Иларион га немилосрдно назива лажом и пробисветом, али и претерује одричући му било какве заслуге.
Гргетечком игуману признају да је поставио историју на здраве ноге, раскидајући с бројним заблудама, отимајући забораву многе личности и догађаје, појашњавајући неосветљене странице националне повести, али је боловао од крајности и претеривања, што се види и у случају грофа Бранковића. Напуштајући епску поезију као историјски извор, он потпуно занемарује да она, ипак, није само мит, већ да често говори и о стварним историјским личностима, а не само о измишљеним јунацима.
Поткрепљујући запажања историјским изворима, опет не зна за меру: страним изворима готово беспоговорно верује као тачним и истинитим, а велики део српских одбацује. За житија пише да немају никаквих разумних историјских података, а за родослове и летописе да су никакви и сиротињски. Човек крајности и сам се, у оценама савременика, али и потоњих изучавалаца, нашао између две крајности. Једни у њему виде једног од највећих српских историчара, други – „издајника српства” и „разоритеља народних светиња”. Исправну оцену његовог лика и дела вероватно бисмо добили ако не бисмо, као он, претеривали и били умерени, признајући му заслуге, које нису мале, и указујући на погрешке, које нису занемарљиве.
Прота брзописац
 |
| Димитрије Руварац заслужан је што су многи документи важни за нашу историју изишли на видело |
Ни Димитрије није презао од расправа. Неретко свађалачки расположен, понекад је заподевао препирке и без већег разлога, па о њему пишу да је „отварао фронтове” и тамо где за тим није било потребе. Цела серија текстова насловљених „Доле образину” критикује угледне личности из цркве, каноничара Емилијана Радића, једног од најљућих противника патријарха Георгија, Радослава Грујића, теолога и историчара, професора универзитета, Никодима Милаша, с којим се познавао још из богословских дана. Прота је полемисао и о политици, нападајући беспоштедно ставове Светозара Милетића, писао је о националним питањима, одговарајући на изазов хрватског „Обзора” да Срби кажу шта су им Хрвати скривили, у чланцима који су у наставцима излазили у „Новом времену” 1894. године под насловом „Ево, шта сте нам криви!”
Радио је много, писао неуморно, али и брзоплето, понекад и с недовољним познавањем чињеница или занемаривањем да ствари сагледа из неколико углова. За Илариона пишу да је имао невероватан стил, с много дигресија и цитата, личних обрачуна, „неуљудних насртаја”, али и жара, дубоког доживљаја, а за Димитрија да је био брзописац, хаотично је објављивао архивска документа, без систематичности и стрпљивости. Све тако у брзопису, према неким подацима, до 1927. године имао је објављену невероватну 1101 библиографску јединицу.
Као и смрт његовог брата Косте, и Димитријева је била шок за суграђане и пријатеље: извршио је самоубиство у осамдесет деветој години у собици у Карловцима, где је живео скромно и повучено. У оскудној соби тог дана када су нашли тело проте Руварца, Карловчанка Теодора Петровић запажа његову овешталу одору, скромни намештај, а у очи јој пада и урамљена слика брата Косте на левом зиду собе.
Сводећи његов живот и рад на енциклопедијске одреднице, главна заслуга Димитрија Руварца лежи на пољу изучавања црквених архива и црквене историје. Непозната архивска грађа израњала је у његовим прилозима и часописима које је уређивао, а њена тематика била је веома широка, јер је пред изучаваоце и читаоце износио све што би му се учинило занимљивим. Написао је обимни рад о Захарију Орфелину, Христифору Жефаровићу, тада недовољно познатом бакроресцу и живописцу, српским световним и богословским школама 18. и 19. века.
Неколико његових радова посвећено је чувеном Темишварском сабору 1790. године. Поткрепљујући текстове документима из црквеног архива, пише о сазивању сабора, атмосфери и расположењу, његовом току, а прилог „Diarium српског Темишварског сабора од 1790. године” сматра се изузетним. Ради се, наиме, о дневнику непознатог учесника сабора, који доноси и закулисне радње којих нема у званичном записнику.
Човек цркве, Димитрије Руварац објављивао је и бројне старе описе појединих епархија и манастира, написао монографије о Крушедолу, Фенеку, Беочину. Сав тај шаролики рад најбоље обухвата исказ самог проте Димитрија:
„Ја сам био вољан и оран да што више изнесем из таме на видело историчке грађе из нашег црквено-народног живота”.
Аутор:
Ј. Чалија
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
