3320 25. 9. 2015.
Тешење сузама
ДОЂИ ДА ПЛАЧЕМО
Да ли су клубови у које људи долазе да би плакали с онима које никада раније нису упознали мода или потреба?„Плачи, ако не можеш ништа друго.” „Плачи, одмори се од бола.” „Плачи да те прође.” „Лако је плакати, тешко је заборавити.” „Не плачи сам, лепше је у друштву...”
ва последња, једна од изрека из чувене збирке „О плакању” Душана Радовића, наговештава нешто што се заиста догодило неколико деценија после настанка поменуте књиге. Схвативши да је боље плакати заједно, људи су почели да се удружују и плачу – у клубовима за плакање.Али, кренимо од почетка.
Да ли је плакање уопште корисно?
Према мишљењу Вилијама Фреја, професора биохемије са Универзитета у Минесоти (САД), плач је користан. Плачући, избацујемо састојке који се производе онда када се у телу човека нагомилају емотивна напетост и стрес. За разлику од суза које теку док сечемо лук или зато што патимо од алергије, сузе које настају као последица очаја, пуне су пролактина и кортикотропина, ослобађајућег хормона, као и мангана (присутног у мозгу потиштених особа). Научни радови показују да се деведесет одсто људи боље осећа после плакања.
Плач, на известан начин, умањује душевни бол. Додуше, мушкарци плачу ређе. У просеку, седам пута годишње. Жене су плачљивије: чине то четрдесет седам пута током године. Ипак, треба имати у виду да је реч о подацима од пре неколико година...
а је плакање добро за душу, а посебно плакање у друштву, знали су пословни људи у Јапану. Да би умањили стрес чији је узрок најчешће посао, они су почели да оснивају клубове за (заједничко) плакање. Чини се да посао људима све више представља извор страха, туге и осећања безнађа. Тако су клубови за плакање убрзо постали омиљени. Мода је лако премостила мора и континенте и стигла до Европе. Клубови за плакање (Crying Clubs) су места ге човек одлази с намером, заједно с особама које уопште не познаје. С потпуним незнанцима. Јасно, у клубу ће одушка наћи онај који мисли да није у стању да пусти сузу, премда то жели. Клуб је место где ће се наћи неко ко ће му помоћи да се исплаче.У Великој Британији клубови за плакање у последње време постали су толико омиљени да тамошњи листови пишу о својеврсном „буму плакања”! Зар је боље да плачу него да певају? Ударе бригу на весеље? – како каже народна изрека. Не, плакање је пробило окове предрасуда и сада је слободно. Уколико би статистичари данас поново утврђивали постотак плачљивих жена и мушкараца, можда би дошли до изненађујућих показатеља.
Мушкарац који плаче? До пре неколико година то је сматрано неприхватљивом појавом у јавности. Сви су се смејали и вртели главом када је заплакао фудбалер Пол Гаскоњ звани Газа, а још више тенисер Роџер Федерер. Када би данас заплакали пред милионима телевизијских гледалаца, већина би рекла да су храбри и ... дивни. Ствари су се изгледа промениле. Или је живот на овој планети свима постао бар мало, односно бар некад – толико стресан и неподношљив, да се мора пустити нека суза.
апанци су иначе познати као стидљиви и суздржани, међутим, ђаво је изгледа однео шалу. Највећи број чланова клубова за плакање јесу управо радни људи. Дакле, не плачу због љубавних јада, већ углавном због преоптерећености послом. То је користан податак који говори много о данашњем начину живота. Што се Велике Британије тиче, највише се плаче у метрополи – Лондону. У Шкотској плачу мање. И жене и припадници такозваног снажнијег пола. Шкотланђани и даље тешко одлучују да пусте сузу, тако да ни клубова за заједничко плакање нема велики број. Шкотланђанима очи остају суве чак и онда када изгуби њихов омиљени фудбалски тим. (Што би рекао Душко Радовић: „Жене плачу, мушкарци се трују неисплаканим сузама.”)
Да ли ће ускоро и у Србији бити отворен неки клуб за плакање? Време је распуста и годишњих одмора. Боље сачекајмо јесен, па да видимо ко ће плакати. Сам или у друштву.
Аутор:
M. O. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
