3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Воја Чолановић
ДОЂАВОЛА
јео бих се за језик кад би ми се омакло да рекнем како је свеједно ко је новајлија.Средином септембра 1937. године, нашем „устајалом” одељењу у петом гимназије прикључио се (невероватни) Иван Димић. Њега данас нема, али нема ни труни сумње да смо нас двојица, поставши блиски убрзо по његовом доласку, пријатељевали на обострано задовољство пуних шест деценија. Беше се доселио са Ријеке, где му је отац дотле службовао као конзул. О његово друштво ђаци су се начисто отимали, при чему је предњачила шачица упражњавалаца безнадежно опчињених фудбалом.
Сасвим природно, дакако, јер се испоставило да је наш нови друг („хемијски чист петичар”, вуковаца још није било) уистину изврстан фудбалер. Конкретно, голман. Али и одличан кошаркаш. (Ово потоње деловало је готово риплијевски, будући да баскетбол – измишљен на америчком тлу 1891. године а овамо пренесен 1923. – у југо-престоници није честито заживео ни до Шестоаприлског рата.
У преписци са својим швајцарским учитељем, мсје Пигеом, Иван је затражио и од њега добио правила игре. Превео их је са француског, и отада су се њих сви придржавали на мечевима. (Он сам играо је као један од најбољих у кошаркашком тиму „Црвене звезде”). Након чега смо већ лакше сварили и за њ везано наредно откриће, да је, ево, међу нама један непатворени алл-роунд спортиста. Шта се друго и могло закључити кад сам на ормару у његовој соби (за своје прве, случајне посете) угледао боксерске рукавице, флорет и мачевалачку маску, а иза тог комада намештаја, још и извијене врхове справљених скија.
Ваљда и отуд што се сам нисам бавио спортом (успешан једино у спринту и троскоку, док ме је дворишни фудбал увек исцрпљивао), на мене су дакако снажнији утисак производиле Иванове духовне моћи. Његов фини ум, ведрина и пристојност. Рођен у Женеви и задечачен у Швајцарској, беспрекорно је владао француским и немачким језиком, уживао у математици, бриљирао у шаху, изврсно цртао карикатуре и сликао аквареле, и, као самоук, више него добро свирао на клавиру Баха и Бетовена. Читао је много (па је, поред осталог, још пре матуре успео да из прве руке упозна све што је Пруст написао), а још тада говорио да се главни део пишчевог посла обавља у души читаоца.
На много шта око себе гледао је с хуморне стране. А сам се лако дао засмејати. (Због потоње особине, његово присуство је и те како годило и онима неосновано убеђеним у властиту духовитост). Имам и сад осећање да је управо смех, тај сложени, двогуби и свакојако мотивисани вид људског понашања, зближио и нас двојицу.
праштајући се од магарећих година, мој интимус је још увек био склон да, у тандему са мном, збуњује недужне пролазнике каквим неофуцаним „фазоном”. Ишли смо, на пример, улицом, па застали и руковали се као да ћемо, после тога, кренути свак на своју страну, а онда бисмо истим кораком наставили даље не прекидајући разговор. У другој, сличној прилици, зауставили бисмо се на плочнику и, по договору, непомични, упрли поглед према неком од највиших прозора на фасади наспрамне палате. Само који минут касније, поред нас би се формирала гомила знатижељника. Истежући вратове, људи би стрпљиво зурили куд и ми, и тек понеко би запитао шта се то горе дешава. На шта бисмо нехајно одговорили да појма немамо; видели смо, бајаги, друге да то исто раде, па сад, ето, и ми стојимо и чекамо, нешто ће ваљда испасти.Једном нас је таква чарлама и коштала; мене, бар – недељног џепарца. Са Славије, преко пута данашњег „Мекдоналда”, кренули смо фијакером (ту им је бла станица) у гимназију, удаљену од трга једва две-три стотине метара. Из финансијских разлога краткотрајна наша вожња завршила се већ наком пет-шест минута, чим смо стигли до импресивног улаза у школску зграду. (Тим улазом, иначе, и тамо и амо, могли су да се служе искључиво професори). Исплатили смо кочијаша, и, надути од важности, а с торбама у руци, пошли, глуматајући неустрашивост, уз степенице. Па ка вратима од храстовине ојачаним колико гвожђем толико забраном за ученике. Ту смо се, међутим, не притиснувши кваку, окренули за 180 степени, и, пре него што ћемо сићи, испитивачки погледали одозго, на улицу. Веома нас је занимало какав је утисак произвео на пролазнике тај наш плаћени хепенинг. (Јер, где сте, побогу, видели да ђаци долазе у школу фијакером, па још на професорска врата). Нажалост, баш тог часа ни испред, ни око гимназије није било живе душе.
Овом пропалом међуигром (у петом гимназије) коначно смо ставили тачку на тинејџерска лудирања. Можда би се њихова закаснела варијанта дала препознати у ономе што ћемо двапут-трипут извести под окупацијом као свршени матуранти. А ево шта. Крећући се по центру града, најчешће између „Лондона” и Теразија, сачекали бисмо да наиђе трамвај (тада је још саобраћао на линији с које ће га касније уклонити), па бисмо, у тренутку кад овај тресући у проласку гвожђуријом паклено загрми, повикали из гласа: ,Доле Хитлер! Доле Трећи рајх!” Мада се међу онима на тротоару увек могао уочити когод у немачкој униформи (а знало се да су на сваком кораку и агенти Специјалне полиције), стрепели нисмо. Ко нам клацка кости, словио је наш аргумент. Кад ни сами себе не чујемо. А нама би, разуме се, после тако заглушених урлика бар накратко лакнуло.
ко смо са маруром (а и тамним облацима) на обзорју престали да се детињасто понашамо, не значи да смо раскрстили са смехом. Смејали смо се и даље, ваљда, у складу са статистичким налазом за одрасле (просечно, седамнаест пута на дан), а и у слутњи да је озбиљност неретко пријатељица лицемерја. Само што смо сада стали да се занимамо и за начин на који су наука и филозофија гледале на хумор и смех. До узбудљивих сазнања у том погледу дошли смо, пре свега, читањем и проучавањем Бергсоновог есеја „Le Rire” („Смех“), из 1900. године и Фројдовог „Der humor” из 1927. године.Последњу од дискусија тада вођених на горњу тему наставили смо, пола века касније, у пролеће 1990. године летећи као туристи за Пекинг. (С обзиром на удаљеност, аранжман је био зачудо јефтин уз то, на три месечне рате. Обојици је одговарао. Иван је увек чезнуо да уживо види Велики кинески зид, а Оријент је био, негде сам већ поменуо, моја стара љубав). У авиону препуном шверцера (који су се међу собом знали, наглас шалили, па и довикивали с краја на крај летелице), до мог друга седео је човек за кога је тешко било рећи припада ли и сам том соју. Мало-мало, он би се умешао у наш (свеједно какав) разговор. А кад смо Иван и ја, исцрпљени принудним мировањем, заћутали са изгледом на дремеж, овај сапутник, као мирођија у свакој чорби, неупитан је „преузео реч”.
„Како смо већ дуже изнад Индијског океана”, казао је, „сетих се пригодног вица. Ако га неким случајем знате, прекините ме кад почнем, молим вас”. Испричао нам је потом како је пилот немачке компаније, извесни капетан Шмит, летећи изнад Атлантика, обавестио путнике преко звучника да је на апарату дошло до озбиљног квара услед чега ће морати спусти на морску површину. За такву ситуацију предвиђена је строга процедура, рекао је пиот, али с њом ћу вас упознати тек пошто се разместите на следећи начин; сви пливачи да седну с десене стране, а непливачи - с леве. Путници су урадили то што је од њих тражено, и пилот наново огласио „Обраћам се, најпре, десној страни”. Нагласио је. „Чим додирнемо воду, напустићете летелицу и снажним замасима руку настојати да се што више удаљите од авиона. А ево и поруке за леву страну. Хвала вам што сте летели 'Луфтханзом'!”
абоме да смо се слатко насмејали. И не само то. Упитаоцу сам истог трена опростио што не зна ред, а његова причица учинила је да момачки живнемо присећајући се Бергсона и Фројда. (Бар читав сат били смо гласнији од шверцерског окружења. Што је и нормално. Ваљало је спасавати од заборава толике сличности и разлике између двеју врста хумора, чиме смо успели да успавамо Ивановог суседа). А малочас сам се сетио и једног типичног узорка „хумора под вешалима” што ми тада, упркос напрезању, никако није долазило у памет. Његов протагонист, Андреас Хофер, вођа јужнотиролских побуњеника против баварских и француских окупатора. Ухваћен, тај јунак је (1810. године) изведен на стрељање: но како првим плотуном није био погођен, повикао је: „Ала бедно гађате!”Не памтим ниједан сусрет у дугој историји Ивановог и мог пријатељства а да није било смеха. Он нам је, уз окрепу духа, не једном помогао и да разлучимо истину од лажи.
Сада је, тог здравог смеха, све мање. Па су добродошли и осмеси. Ех, кад би боре само њих чувале, та мисао је кадра да ме истог часа сневесели.
( Прича је преузета из недавно објављене аутобиографске књиге Воје Чолановића у издању „Књижевног гласника”, из колекције „Један према један” коју уређује писац Горан Петровић)
Илустровао:
Илустровала Тања Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
