Живот је бајка – ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ

Мало је српских уметника 19. века имало тако кратак, а тако испуњен живот радом и борбом. Био је један од најобразованијих људи свог времена, а као сликар био је посредник између старог и новог сликарства.














Димитрије Аврамовић рођен је 7. марта 1815. године (по старом календару) у бачком месту Свети Иван Шајкашки, данас Шајкаш, у трговачкој породици. Као дечак се са родитељима настанио у Новом Саду, где је завршио основну школу и нижу гимназију. У овом школском добу Аврамовић је испољио посебан дар за цртање, што ће после завршене ниже гимназије приметити Атанасије Николић, будући ректор кнежевског српског Лицеја у Крагујевцу. Као математричар, инжењер и први оснивач прве техничке школе цртања код Срба, Атанасије Николић утицао је на младог Аврамовића да савлада основне поставке класичног цртежа.

После Николића, Аврамовићеви учитељи били су сви од реда сликари: прво мало познати новосадски „молер” Матија Јовановић, потом Италијан Алојз Кастањо, који је у то време занатлијским пословима био везан за Нови Сад, а после њега допадљив али просечан сликар Јован Ивановић. Упоредо са учењем код ових сликара, Аврамовић се прихватао и оних затадака који су му омогућавали решавање материјалних недаћа, као што су копирање дела Арсе Теодоровића и Павела Ђурковића, водећих уметника класицизма код Срба. Као и за многе сликаре пре и после њега, преломан догађај за Аврамовића био је долазак у Беч 1833. године.


Ништа без Вука
Због недостатка новца, Аврамовић се у прво време не уписује на бечку Академију, већ време проводи копирајући дела великих мајстора ренесансе и барока у Галерији Академије. Он то ради врло добро, понекад изненађујуће вешто и успело, што није остало непримећено. По повратку у Нови Сад, млади српски сликар добија знатну материјалну потпору од митрополита Стефана Станковића, годишње „благодејаније” (данашњим речником, стипендију) од 100 форинти, те са још већим амбицијама креће у свој други поход на Беч, али овог пута право на царску Академију.

У протоколима Академије ликовних уметности у Бечу име Димитрија Аврамовића појављује се од новембра 1836. до краја 1839. године, када је забележено да је с успехом полагао испит из анатомије. На студијама је био под јаким утицајем професора Фридриха Амерлига, чије радове не само да је добро копирао, него је и сопствена дела радио под утицајем овог бечког класицисте. Из тог доба остало је сачувано више десетина студија мушких и женских глава које је Аврамовић радио по узору на свог учитеља, али и једна самостална студија „Дечак у белом”, која показује ниво остварене зрелости тридесеттрогодишњег српског сликара.

Ипак, круну Аврамовићевог боравка у Бечу чине два изузетна дела из 1840. године, с којима окреће ново поглавље у животу и раду – „Апотеоза Лукијана Мушицког” и „Портрет Вука Караџића”. Овај други ће кумовати Аврамовићевом доласку у Србију, јер је младог и даровитог сликара препоручио српском кнезу Михаилу управо Вук Караџић, док је „Апотеоза” суштина ауторових класицистичких стремљења и то тако зналачки урађена, да се с правом данас сматра ремек-делом српског класицизма.

По препоруци Вука Караџића, Димитрије Аврамовић доласком у Београд, почетком 1841. године, слика портрете кнеза Михаила Обреновића и митрополита Петра Јовановића. Препознавши даровитост и амбицију у младом сликару, световни и духовни српски поглавари поверавају Аврамовићу сликање иконостаса тек подигнуте Саборне цркве у Београду.

Иконорезачке послове извео је бечки вајар српског порекла Димитрије Петровић, иначе сестрић сликара Павела Ђурковића на кога се Аврамовић у почетку доста угледао. Абдикацијом кнеза Михаила и сменом династија у Србији 1842. године, Димитрије Петровић прекида с послом и заувек напушта Београд, док Аврамовић наставља рад, не само на сликању икона за иконостас, већ и на живопису у цркви. Читав његов рад на украшавању Саборне цркве трајао је неколико година. Данас, када се упореде иконе и фреске, примећује се да је Аврамовић као ретко ко од његових савременика, имао изузетан осећај за величанственост и драматичност. То му је дало простор да се размахне и покаже свој дар у пуном сјају.


Пут путује
Потврда успеха обављеног посла у Саборној цркви стигла је Аврамовићу убрзо у виду новог посла, и то не од било кога. Сâм српски кнез Александар Карађорђевић поверава му сликање иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи, и тиме је званично постао угледан и цењен сликар у Србији (овај иконосас данас се налази у Цркви Свете Параскеве у селу Горња Трешњица код Аранђеловца, одакле је измештен 1935–1936. године). Подједнако успешан био је Аврамовић и у сликању портрета, те је у време боравка у Србији насликао више њих, од којих поједини данас спадају у права ремек-дела: портрети Димитрија Исајловића, Јоакима Вујића, Симе Милутиновића-Сарајлије, Петра Јокића, Стевана Миловановића, брачног пара Брзак, и други.

Аврамовић не мирује, те се током рада на украшавању Саборне цркве обраћа тадашњем Министарству просвете Кнежевине Србије, да му омогући путовање по старој Србији како би проучио средњовековне цркве и манастире. Разлог томе било је уметниково изучавање средњовековних одежди и ликова владара, како би што верније приказао догађаје и личности из прошлости Србије доба Немањића. Аврамовићева прва посета Манасији и Раваници била је делимично успешна, али се његов извештај допао надлежнима који су му одобрили даљи пут у исте сврхе на Свету Гору и у Цариград.

Резултат тог Аврамовићевог подухвата биле су две путописне књиге: „Описаније древности србски у Светрој (Атонској) Гори, с æИИИ литографисани таблица” из 1847, и „Света Гора са стране вере, художества и повеснице” из 1848. године. Значај ових истраживања био је за оно време изузетан, те је као награду за свој труд Аврамовић добио чланство у Српском ученом друштву (претеча САНУ). Био је први уметник у историји који је примљен за члана ове угледне установе.


Срце није послушало
Управо када му је објављена друга књига о Светој Гори, Аврамовић прекида боравак у Београду и као ватрени родољуб придружује се 1848. године групи политичара који су се побунили против угњетавања националних мањина у Војводини. Он агитује оним што најбоље уме, цртањем те, у споразуму с кнезом Александром и Илијом Гарашанином, литографише у београдској Државној штампарији своје увредљиве политчке карикатуре на рачун Мађара и њиховог покрета. И ту је био први који је ударио темеље политичкој карикатури код Срба. Наличије ове медаље били су дугови које је Аврамовић морао да измири према Државној штампарији, онда када је растурање карикатура било забрањено. Наредне две године он покушава да добије запослење као наставник цртања у Пословно-трговачкој школи, али без успеха.

Последња нада за Аврамовића срушила се онда кад је сазнао да је велики посао сликања галерије портрета Карађорђевића и устаника поверен сликару Урошу Кнежевићу, чиме Аврамовић коначно окреће леђа Србији и прелази са супругом да живи у Нови Сад. Последњи његови радови били су појединачне иконе, као и црквене композиције, живопис и иконе за манастир Врдник на Фрушкој гори 1853. године. Упоредо са тим пише текстове по новинама, преводи с немачког и прикупља грађу за биографије старих српских сликара.

Умро је изненада од срчане капи 1/13. марта 1855. године, на вест о смрти руског цара. Сахрањен је у порти Цркве Св. Јована у Новом Саду.