3320 25. 9. 2015.
Чајанка на руски начин
ДОБАР ДАН, ИМАТЕ ЛИ
Породична традиција испијања чаја у Русији незамислива је без њега. По много чему најпоузданији кућни пријатељ, заузима почасно место у сваком дому. Нису му одолели ни Пушкин, Чехов, Толстој, Достојевски...
рви Руси који су пробали чај били су козачки атамани Петров и Јалишев који су 1567. године посетили Кину. Године 1638. руски посланик код татарског кана Василиј Старков на поклон цару Алексеју Михаиловичу доноси 64 килограма чаја. Остало је забележено да је дворски лекар Самојло Калинс њиме лечио владареве стомачне тегобе.За кратко време, чај је постао најомиљеније пиће на руском двору. Због високе цене био је доступан само најбогатијима. Пут каравана кроз пустињу Гоби, преко планинских ланаца средње Азије, затим кроз сибирске равнице и руске степе до Москве, трајао је шеснаест месеци. Али, крајем 18. века цене му падају и, када је ушао у готово свако домаћинство, постао је неодвојив део руске културе.
На реци Кјахти, у подножју планине Оратоге на југу Сибира, никло је 1728. године истоимено насеље које ће веома брзо постати центар руско-кинеске трговине. Ту је 1768. установљен годишњи сајам на коме су трговци уговарали купопродају. Занимљиво је да је град основао гроф Сава Владиславић Рагузински, српски трговац и пустолов али и човек од највећег поверења цара Петра Великог.
вучи невероватно али је истина да чај дуго времена није могао да освоји срца руских жена које су више волеле традиционалне напитке. За разлику од њих, црквени оци веома брзо су га прихватили као напитак који им даје духовну снагу. До двадесетих година претпрошлог столећа скуп обичаја познатих под заједничким именом „руска традиција испијања чаја” већ је постојао, иако је он још био скуп да би постао масован напитак. У то време главни сајам на коме се трговало чајем одржавао се у граду Макарјеву, а нешто касније и у Нижњем Новгороду. Тада се појавило и посебно удружење трговаца названих „чајници”. У наредне четири деценије чај је био основ трговине на сајмовима. Док је цена остале робе била одређена, једино је његова цена мењана. Узгој чаја почео је 1833. године у Грузији, тада делу руске империје. Кнез Миха Еристави био је зачетник. На Сверуском пољопривредном сајму представио је први чај произведен и прерађен на територији царства. У граду Чакви, у јужној грузијској покрајини Аџарији, 1865. кренула је и индустријска производња. За све већу омиљеност заслужна је одлука власти из 1887. године којом, уместо вина, уводи чај у редовна следовања војсци. У Петрограду је 28. августа 1882. отворена и прва чајџиница. Оне су отваране у пет изјутра, сат пре других кафана. За време револуције и грађанског рата власти су војницима на фронту и радницима у фабрикама бесплатно делиле следовања чаја. За то је чак основано посебно тело (Центрочај) које је бринуло да свако добије своје следовање.
Русији постоји три основна правила везана за чај. Прво, њиме се сматра само онај напитак који се прави од биљке која се тако зове. Сваки други топли напитак справљен од неких других биљака није чај. Друго правило је да се никада не користи чај из кесице. Оне се пуне чајном прашином која остаје после прераде биљке. Папирне кесице дају му укус целулозе. А такав час се у Русији зове „поштански чај” јер кесице подсећају на коверте. Треће правило гласи да листићи чаја никада не смеју да се кувају. Уколико их кувате, добијете течност за бојење коже. Они се додају у већ прокључалу воду када се она сипа у чајник. Ни пре, ни много после тога. Чај се по правилу припрема у чајнику од порцелана. У њега се прво додају листови чаја, па тек онда вода. Пре него што се сипа, чајник би требало загрејати на пари. Постоје две школе мишљења – једна тврди да би листове требало додати у влажан, а друга да би их требало додати у сув чајник.
------------------------------
Поступак справљања чаја (на руском заварка) одвија се у три основна корака:
1. У загрејан чајник (сув или влажан) ставити листиће чаја;
2. Листове прелити кључалом водом (на руском кипјаток);
3. Сачекати да листови који су испливали на површину потону. Тада је чај спреман за употребу.
-----------------------------
Руси чај сладе на посебан начин. Готово никада не користе шећер, често додају мед, а најчешће слатко од бобичастог воћа (рибизла, боровница...). Тако се добија посебан мирис. Типичан руски чај заправо је мешавина две врсте: црног или зеленог чаја, њихових листова и неке ароматичне биљке, на пример цветова јасмина. Заслађен слатким, пружа невероватан доживљај различитих укуса.
екада је чај припреман у чајницима овалног облика са дугачком пипом и дебелом дршком. Касније, када је уведен обичај испијања чајних мешавина, припреман је у чајницима из више делова. У једној је био чај, док се у другој, која се налазила испод, кувала ароматична биљка. А онда је, поткрај 18. века, почела производња уређаја за кување топле воде по коме ће Русија (п)остати препознатљива – самовара. Породична традиција испијања чаја у Русији незамислива је без њега. Он је имао, и још увек има, положај најбољег породичног пријатељ и заузима почасно место у сваком дому и на свакој трпези. Чак и у железничким вагонима. Први самовари произведени су поткрај 18. века у Тули, граду у средишњој Русији. Фјодор Лисицин, по занимању оружар, одлучио је да са синовима оснује радионицу за његову производњу. И... до краја 19. века било је незамисливо да руска кућа нема самовар.
У описима домаћинстава неизоставно га помињу и многи писци, попут Пушкина, Љермонтова, Тургењева, Чехова, Толстоја, Достојевског... У Чеховљевим причама и позоришним комадима, на пример, самовар је готово незаобилазан. Тако у „Галебу” Ирина за имендан добија разне поклоне: рам за слику, торту, самовар; у „Степи”, „самовар се љуљао, а мирис трулих јабука као да је био јачи и одвратнији”; у „Ујка Вањи” професор устаје у дванаест сати, а самовар кључа чекајући на њега. Чехов је сковао и узречицу која је ушла у говор обичних људи и задржала се до данас: носити сопствени самовар у Тулу. Руски државник с почетка 20. века, Петар Столипин, једном приликом је узвикнуо: „Русија без самовара није Русија!”
роз његову историју може да се прати историја руске свакодневне културе. Променом самовара, његовог облика или начина загревања примећује се и напредак технике и развој породичних односа, чак и промене политичких праваца у земљи. На пример, током Стаљинове владавине, посебно у време такозване колективизације, прављени су огромни самовари (највећи је направљен током Другог светског рата и имао је запремину од 250 литара) како би се око њега окупљало што више људи. Израђивани су од различитих метала, најчешће од бронзе, порцелана, али и од сребра и злата, опточени дијамантима. Највреднији примерци су, наравно, припадали царској породици и најбогатијим племићким кућама, али и они које су совјетски грађани колективно поклањали Стаљину, Хрушчову и другим комунистичким вођама.
НА ДЕЛОВЕ
РАЗБРОЈ' СЕ
Самовар је заправо уређај за загревање ( варење) воде.
До средине 19. века настала су се
четири основна облика: цилиндрични, сферични, јајасти
и у облику урне. Типичан се
састоји из више делова
међу којима су главни: котао, димњак, постоље, вентил за пару, ручке, славина, проширење
димњака и капа с прстеном.
На њега се обично ставља
шоља чаја или чајник
како би напитак стално
био врућ.
Аутор:
Никола Јоксимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
