3320 25. 9. 2015.
ОД РУСКОГ ШИЊЕЛА
ДО ХАВАЈСКЕ КОШУЉЕ
Како је из сиромаштва Москве Владимир Куш стигао на обалу егзотичног предела и настанио се у уџбеницима историје уметности 
илијам Шекспир рекао је да је цео свет позорница. Можете ли то да замислите? Да уместо по трави или бетону, ходамо по даскама? Неколико векова касније Шарл Бодлер написао је да је „напољу ноћ слепа и глува”. Да ли вам је лакше да ноћ појмите као особу, као некога ко има очи и уши? Толико година након Шекспира и Бодлера тешко је измислити било шта потпуно ново. То се понајмање очекује од уличног портретисте.Ипак, један баш такав, који је након завршене ликовне академије морао на улицама да зарађује за живот, дошао је на замисао која пре њега никоме није пала на памет. Почео је да слика метафору и тиме је исписао ново поглавље у историји уметности које ће, у неким будућим књигама, носити наслов „Метафорички реализам Владимира Куша”.
Ружа игра фламенко
Тежак живот Владимира Куша почиње у Москви 1965. године, у дрвеној кући у близини чувеног парка Сокољники, где су још руски цареви ловили са соколима. Иако је тада био само једно у мору деце која воле да шкрабају где год стигну, Куш каже да је сликарску каријеру почео још са три године, додајући да је највише волео да довршава цртеже свог оца Олега, описујући га као правог ренесансног човека – научника заљубљеног у сликарство. Строги отац га је од када зна за себе учио да су математика и сликарство веома слични, и да сваку слику треба да посматра као математички задатак, то јест као једначину за коју, тек кад правилно постави и реши, добија тачан резултат, односно суштину онога што слика. Ово је принцип којим су с водили антички Грци.
Летећи с ветром
Чини се да је ова очева опчињеност античком филозофијом имала велики утицај на Куша који се у каснијим радовима труди да у познатом нађе нешто ново, баш како је говорио Аристотел. Велики значај за Владимира имало је и то што је рођен у Русији, земљи великих уметника и још већих пространстава. Често је седео на прозору и маштао о непојмљиво великим руским пределима прекривеним снегом. Пожелео је да сав тај бесконачан простор упије у себе и стигне до ивице света, што је касније успео да преточи у једну од својих најпознатијих слика коју је назвао „Путовање рубом света”.
А како је породица Куш била превише сиромашна да би приуштила путовања у егзотичне земље, Владимир је на прозору своје собе проучавао и гајио цвеће, с којим је у машти посећивао сва места до којих није могао да плати карту. То цвеће прерасло је у непресушни извор надахнућа и један од преовладавајућих симбола Кушових слика. Тако на његовом платну једна црвена ружа игра фламенко, док је на другом прозор украшен букетом ружа само привидна маска усамљене Московљанке која гледа у снегом оковану престоницу.
Излазак Сунца над океаном
Са седам година, поред редовне, уписао је школу сликарства у којој се упознао с делима највећих сликара ренесансе, импресионизма и модерне. Ипак, Куш је најзахвалнији што му је у том раздобљу остављена потпуна уметничка слобода. Дуго је експериментисао да би се на крају пронашао у надреализму који ће у зрелом добу уобличити у оно што данас називамо метафорички реализам.
Митраљезац уметничке душе
Са седамнаест година Куш је уписао московску Академију уметности, али му је само годину дана након уписа стигао позив за служење војног рока. Уместо да се ваља по рововима, расклапа пушке или чисти полигон, Владимир је добио задатак да слика пропагандне постере и мурале. Иако је био веома млад, обрадовао се што ће и ово време моћи да посвети уметности. Ипак, није било лако спојити фантастичне елементе, које је Куш одувек обожавао, са строгом војном тематиком. Једна од остварених замисли био је радио-предајник на врху леденог брега усред океана. Након што је скинуо шињел, Владимир се вратио у свој сиромашни дом. До тада је већ био довољно одрастао и од њега се очекивало да почне да доноси новац у кућу. Али како кад је у Русији, земљи великих уметника, било на хиљаде његових једнако надарених вршњака. У време хладног рата један од најнепожељнијих простора у Москви било је место на коме владају закони супарничке силе – америчка амбасада. Приморан да заради коју рубљу, Куш се 1987. године запутио тамо како би по наруџбини сликао портрете. Ни ту се није дуго задржао.
Игра беле раде
Већ уморан од неуспеха, прикључује се синдикату уметника и почиње да излаже по Европи. На изложби у Кобургу, у Немачкој, 1990, све његове слике продате су за неколико дана. Једним делом из страха да не заврши као осредњи портретиста, а делом и из сумње да се обавештајне службе занимају за његов рад у америчкој амбасади, Владимир одлучује да од новца који је зарадио купи авионску карту и оде за – Америку.
Са улице у музеје
Прилике у Лос Анђелесу биле су исте, ако не и горе од оних у Москви. Једва је имао новца да плати стан. Још теже му је падало што нико није желео да излаже његове слике. Немајући шта друго, изашао је на улицу и почео да слика портрете не би ли зарадио макар за стан и храну. Био је очајан, али се Русија те, 1991, године налазила у далеко већим тешкоћама него он и није имала времена да се занима својим уметницима расутим по свету. Повратна карта била му је прескупа.
С друге стране, остајући у Лос Анђелесу, расла је могућност да кичицу замени послужавником, а сликарско платно крпом за брисање столова. То није било време за сањарење, али и даље је веровао да мора опет да покуша и да, уместо ка западу, крене ка југу. Пред очима му је стално била једна од његових првих слика која је приказивала како цунами гута хавајске обале. Сакупио је зарађени новац и одлучио да уради нешто на шта би се мало ко усудио. Сву уштеђевину дао је на карту до Хаваја у једном правцу.
Сунцокрети
Била је то његова обећана земља која му је пробудила машту и из које је отишао у историју. Тек тамо успео је да уобличи јединствени стил – метафорички реализам. Не чуди што је баш од тог тренутка све кренуло набоље. Његове слике добијале су место на изложбама у Паризу и Хонгконгу, али се нису дуго задржавале у музејима. Продаване су невероватном брзином. Сада има своју галерију на Мауиу, две у Лас Вегасу, и по једну на Лагуна Бичу и Менхетну.
Да ли је метафора плава или црвена?
Владимир Куш тврди да су на његов стил утицали славни сликари попут Монеа, Далија, Ботичелија, Боша. Ипак, каже да је одувек желео да има неки посебан, свој правац. Како је као дете из стварности у којој није могао себи много да приушти бежао у свет маште и књига, схватио је да је циљ уметника да ослика свет у огледалу метафоре. Увидео је да метафора није само у књижевним делима, већ да је део свакодневице.
Метафора је оно што живи у човековој подсвести и оно што може да повеже потпуно супротне поставке. Што су удаљенији, сматра он, то је резултат јачи. Циљ уметника је да за сваку појаву у стварном животу нађе одговарајућу метафоричку паралелу. Притом, уметник не сме да осликава нешто апстрактно и тиме гледаоца доводи у недоумицу. Исто тако, потпуно реалистична слика гледаоца неће одвести на магично путовање. Задатак је да кроз стварно представи измишљено. Управо зато његов кредо је реченица Алберта Ајнштајна: „Машта је важнија од знања. Знање има ограничења, док за машту не постоје никакве границе.”
Нероново и Сенекино позориштеА да је заиста тако види се на свакој његовој слици. Он не слика Вавилонску кулу, већ Вавилонски рог, из кога излазе читави градови. Његов Дон Кихот бори се с ветрењачама чији су краци лептири. На његовом платну између сунца и кајгане нема велике разлике, а у сунцокрету један човек држи предавање гомили. Можете ли на тренутак да замислите како се за свако семе маслачка које лелуја на ветру држи по један човек или да једна дама оде с плаже а да на њој остави своје очи у наочарима? Мислите ли да је могуће видети Колосеум као свећњак, а Тајну вечеру као гозбу за цвеће? Можда вам овакве ствари нису падале на памет, али је Владимир Куш показао да нису и немогуће.
Као и многи уметници данас, Владимир се не бави само сликарством. Заједно с првом изложбом слика објавио је и истоимену књигу и филм „Метафоричко путовање”. Поред тога, његов отац Олег и стриц Михаил су, на основу његових радова, написали футуристички роман посвећен његовом брату Александру.
Све до хавајских обала живот Владимира Куша није био једноставан. Ипак, да је отац могао да му плати излете до егзотичних земаља у детињству, можда он никада не би успео да измашта слике од којих застаје дах.
Заборављене наочаре
Аутор:
Милана Папић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
