3320 25. 9. 2015.
Ремек-дело са „бувље пијаце”
ДИВАН РАМ,
... Реноарова слика, купљена сасвим случајно – за педесет долара!
една госпођа из Вирџиније (САД) воли да обилази такозване бувље пијаце. Увек нађе нешто занимљиво што би могла да купи, а не потроши значајну своту новаца. Напротив. Какав новац! Она, наиме, уопште није богата ни успешна особа. Али ипак, обилазећи бувље пијаце, стекла је извесно знање, или боље речено, искуство када је реч о старинама. Уме да препозна шта је заиста стари комад старог намештаја, а шта само похабана „старудија” од пре неколико година.Пре пола године обрела се на пијаци у долини Шенандо у Вирџинији. Тренутак када је угледала једну слику, њој је заблистао као искра: златни рам у дуборезу сијао је под сунцем! Могла би да се закуне да је рам за слику – пејзаж – био изворан, односно - старински. Баш је леп, помислила је.
На раму, тачно на средини, испод слике стајала позлаћена плочица: писало је нечије име на француском језику. Није се претерано трудила да га растумачи. Ценкање је потрајало кратко. Онда је слику, односно оквир који је толико одушевио, могла да понесе кући. Добила је за педесет долара. Испоставило се да је купила право благо – платно Огиста Реноара „Пејзаж са обале Сене”.
Благо у пластичној кеси
Не би се баш могло рећи да се власница слике нарочито разуме у сликарство. Као ни особа која јој је Реноара продала за педесет долара. Јер, у први мах, власница, која из разумљивих разлога остаје непозната јавности, желела је да баци слику и задржи само рам. Међутим, срећна звезда засијала је на њеном небу у правом тренутку. Та звезда била је њена мајка. Неколико пута је пребацила кћерки што се тако лако одриче слике. Може је бар некоме поклонити! Јесте урађена „невештим“ лаким потезима четке, али ипак... „У реду”, рекла је кћерка и однела слику на процену. Срећом, слика је дошла у руке Ен Нортон Кранер која ради за угледну аукцијску кућу. Чим је угледала слику, Ен се следила. Знала је да у рукама има правог правцатог Реноара, једног од највећих мајстора импресионизма!
„Када је извадила слику из огромне пластичне кесе у којој је носила, платно је заблистало, ја сам препознала Реонара, те његове брзе потезе четкицом... живе боје и његову Сену. Подсетила ме је на једно друго Реноарово платно које такође приказује обале Сене, а које сам имала прилику да видим уживо.”
''Пејзаж са обале Сене'' слика Огиста Реноара нађена на бувљој пијаци
Испитивања која су потом уследила, дала су за право Ен Нортон Кранер. Онда је било лако пратити пут слике. Године 1926. богати амерички адвокат Херберт Л. Меј купио је слику у Паризу. Поиклонио је својој вољеној супрузи Сејди Адлер Меј. Она је већ поседовала значајну збирку слика. Током живота, а посебно пред смрт, госпођа Сејди Адлер Меј поклонила је више од три стотине слика балтиморском Музеју уметности. Веровала је да је то једини начин да сачува своје драгоцености, како се наследници не би свађали и тако их распршили по свету. То се ипак догодило. Неко је из Балтиморског музеја изнео слику и она је, мењајући власнике, завршила на „бувљој пијаци”.
Слика која је овековечила Сену у делу где протиче кроз предграђе Париза, неколико месеци стајала је у пртљажнику госпође из Вирџиније која је купила слику за педесет долара. Пртљажник је био најчешће незакључан, кола отворена – што би се народски рекло: „на изволите...” Међутим, никоме није ни пало на памет да отвара стари аутомобил. Игра судбине је очигледно одиграла најважнију улогу.
Боље да неко процени слику...
Напокон, власница је једнога дана, вадећи намирнице из пртљажника одлучила да слику унесе у кућу. Покушала је да је извади из рама, али то није било тако лако само уз помоћ кухињског ножа. Онда је мајка угледала пејзаж... Рекла је:
„Кћерко, ипак би било паметније да однесеш слику да је неко процени.”
Када је сазнала да поседује слику безмало непроцењиве вредности, рад чувеног француског мајстора, госпођа се одједном уплашила. Ах, како је било лагодно док је непозната слика лежала у пртљажнику! Новинару дневног листа „Хафингтон пост”, признала је да једва чека да прода слику на аукцији. Не намерава битно да измени свој живот уколико буде дошла до значајне своте новаца. Једно је извесно: мајку ће наградити путовањем у Париз! Да види дела Огиста Реноара „на лицу места”. Сада је веома срећна што слика није завршила на ђубришту и што је послушала савет старије и искусније. У међувремену, имала је прилику да сазна нешто о Огисту Реноару.
У случају, да и ви можда не знате ко је био Огист Реноар, ево понешто речи о њему.
Пјер Огист Реноар (1841–1919), био је француски сликар, вајар и графичар. Рођен је у Лиможу, као син сиромашног кројача, а желео је да се бави музиком. Али, будући даје породица живела у оскудици, отац га је упутио да осликава чувени порцелан из родног места Лиможа. Док је Огист био још дечак, преселили су се у Париз. Изучавајући вештину осликавања порцелана, почео је да похађа часове сликања. Тако је 1862. године успео да упише Школу лепих уметности. На врхунцу свог стваралаштва, 1870. године, прикључио се импресионистима. Најчешћи мотиви његових слика су пејзажи, мртве природе, портрети, актови, митолошке сцене... Реноарово дело одликује изванредна осећајност израза: преовлађује боја, док се цртеж расплињује у обрисе.
Међу најпознатија Реноарова дела спадају „Љуљашка” „Велике купачице”, „Купачица која седи”, „Мулен де ла Галет”... Због слабог здравља, у познијим годинама преселио се на југ Француске. Оболевши од реуматидног артритиса, није могао да се креће и завршио је у инвалидским колицима. Сликао је тако што је везивао четицу на подлактицу. Умро је тек завршивши чувену слику „Купачице”. Остале су упамћене Реноарове последње речи: „Чини ми се да тек сада почињем нешто да схватам!”
Аутор:
М.О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
