3320 25. 9. 2015.
Концерт који не сме да се пропусти
ДИЛАН ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА
 |
За ових деветнаест година ствари су се овде промениле. Живимо у другачијој земљи, другачијем политичком систему, бомбардовани технолошким новотаријама и чудним извртањима културних критеријума. Боб Дилан написао је песму „Ствари су се промениле” („Things Have Changed”) и за њу 2000. године добио Оскара, али као да се много мање тога суштински изокренуло у његовом животу. Боб Дилан и даље свира своју „Бескрајну турнеју” и упорно одолева правилима, као некад сувоњави младић уњкавог гласа с полураштимованом гитаром, тако да је и данас један од најцењенијих уметника на планети.
Ако неко не зна, Боб Дилан рођен је 24. маја 1941. у градићу Дулут у савезној америчкој држави Минесота, као Роберт Ален Цимерман (Robert Allen Zimmerman). Променивши име у част песника Дилана Томаса, упутио се ка боемској кошници њујоршког Гринич вилиџа где је покушавао да нађе место у галерији подражавалаца јунака фолк песме Вудија Гатрија. Џон Хемонд, продуцент дискографске куће „Колумбија”, био је први који је осетио да из наизглед неугледне прилике млађаног трубадура избија посебан ауторски дар. Уз његову, и помоћ вештог менаџера Алберта Гросмана, Дилан је почео дискографску каријеру и убрзо се нашао у самом врху тада важне сцене „протестних певача”. Његова песма „Blowing In The Wind” постала је незванична химна покрета за људска права у Америци, а уз „ – „The Times They Are A – Changing”, „A Hard Rain’s Gonna Fall”, „Chimes Of Freedom” и многе друге из тог времена, Дилан добија посебан положај предводника нове генерације.
Међутим, новопроглашени месија није био најсрећнији додељеном му улогом. Њега је више занимало освајање личне слободе од стављања у службу туђих предрасуда. Први велики заокрет Дилан је направио одлажући акустичну гитару и окупивши око себе рокерску групу названу једноставно „The Band”. Промена најављена песмом „Subterran Homesick Blues” (с првим видео-спотом икада снимљеним), озваничена је кроз „Like A Rolling Stone” коју многи и данас сматрају највећом рок композицијом свих времена. Спој лавине стихова одбеглог барда фолк протеста и звука какав су доносили представници прве „британске најезде” изазвао је оштра негодовања конзервативних следбеника невољног месије, али је зато успоставио основу за све што данас називамо рок музиком.
„Ако је Елвис ослободио наша тела, Дилан нам је ослободио мисли”, рекао је једном приликом Брус Спрингстин, тада клинац спреман да се баци у реку потеклу из новопробијеног извора. Огромна зарада утишала је покличе „Јудо!” и уздигла Дилана још више, с далеко већом масом залуђеника који су захтевали да их он некуда поведе.
 |
Средином седамдесетих Боб Дилан се вратио концертима. Развео се од Саре и снимио величанствени албум „Blood On The Tracks” за који данас тврди да је надахнут Чеховљевим кратким причама, али најмлађи син Џејкоб (певач групе „Wallflowers”) има другачије мишљење: „Те песме су као разговори мојих родитеља.”
Осамдесетих Дилан је пролазио кроз збуњујуће прелажење у хришћанство, па повратак јудаизму, али за његове поштоваоце најболније је било што је све више деловао као уморни носилац споменице, невољан ни да иде даље ни да распродаје унаоколо туђе успомене на своје старе песме. Преокрет се догодио баш некако у време пре него што ће први пут посетити узаврели Балкан. „Бескрајна турнеја” покренута је крајем осамдесетих, можда надахнута веселом и безбрижном енергијом којом је врцала фантастична супергрупа „Traveling Wilburys” (Дилан, Рој Орбинсон, Џорџ Харисон, Том Пети и Џеф Лин). После тога, из радионице великог мага поново су почели да излазе албуми чија ће се имена у круговима познавалаца музике изговарати с поштовањем.
Немогуће је рећи шта нас очекује у Београдској арени за који дан. Иако нам је својим аутобиографским „Хроникама” отворио нека раније скривена врата својих мисаоних токова, нико не може да претпостави какав концерт Дилан спрема. Можда ће само седети за клавиром и мргодити се. Можда ће се распричати у стилу својих генијалних тематских радио-емисија. Можда ће свирати своје најпознатије песме, а можда ће се окренути неким заборављеним бисерима. Можда ће свирати „Стоунсе” или неке блуз стандарде... То сада не зна ни он. Сигурно је само да ће за искрене заљубљенике музике што је заувек променила нашу цивилизацију, и дисање ваздуха истог простора с човеком у дугом црном капуту („Man In A Long Black Coat”) који се некада звао Роберт Цимерман, бити величанствен доживљај.
НАГРАДЕ
Током каријере Боб Дилан је освојио једанаест Греми награда, по једног Оскара и Златни глобус. На свечаности одржаној 1988. године уведен је у „Кућу славних рокенрола”, а пет његових песама ушло је на листу композиција које су обликовале рокенрол („(„Blowing In The Wind”, „Times They Are A – Changing”, „Like A Rolling Stone”, „Subterran Homesick Blues” и „Tangled Up In Blue”).. У дворани славних највеће америчке музичке награде, Греми, нашле су се Диланове песме „Blowing In The Wind”, „Like A Rolling Stone” и „Mr. Tambourine Man”, kao и албуми „Bring It All Back Home”, „Highway 61 Revisited” i „Blonde On Blonde”.
Дилан је добио почасне докторате Универзитета Принстон у САД и Сент Ендруз у Шкотској и многа друга признања, међу којима шведску награду Полар и угледну Пулицерову награду у САД.
ПОСВЕТЕ
Готово да нема важнијих извођача у светским оквирима који се нису некад окушали обрађујући понеку песму из каталога Боба Дилана. Група „The Byrds” засновала је каријеру на својој верзији „Mr. Tambourine Man”. Џими Хендрикс потпуно је преправио „All Along The Watchtower”, Џорџ Харисон је уврстио „If Not For you” на свој легендарни први солистички албум, а састав „Manfred Mann” је на прво место топ-листе довео „Mighty Queen”. . Касније, UB40 су имали велики поп хит са „I’ll Be Your Baby Tonight”, a „Guns and Roses” ” су извели драматичну обраду „„Knocking On Heaven’s Door Доор” у помен Фредију Меркјурију.
Разни извођачи помињали су Дилана и у сопственим песмама. На свом албуму „Hunky Dory”, Дејвид Боуви има „Песму за Боба Дилана”. Сличан подухват имао је и Сид Берет, првобитни вођа састава „Pink Floyd”, а некадашња љубавница и саборац Џоан Баез написала је сјајну песму „Diamonds And Rust” из чијих стихова избија сећање на плавооког песника. Џон Ленон се у својој болно огољеној песми „God” одриче „Цимермана”, поред Бога, Елвиса и „Битлса”.
Ипак, ако желите праву посвету генију, погледајте документарни филм легендарног редитеља Мартина Скорсезеа „No Direction Home”.
Аутор:
Дејан Цукић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
