3320 25. 9. 2015.
Наши у Бородинској бици
ДЕСЕТ
У најкрвавијем сукобу између Руса и Француза, који се пре двеста година збио код села стотинак километара западно од Москве, учествовало је и десет генерала српског порекла. И сви на руској страни. Ово је кратак подсетник на те овде махом заборављене војнике
Један од бројних ликовних приказа ''битке за Москву'', како је зову Французи
решавши реку Дњепар, 12. јуна 1812. године, Велика Наполеонова армија умарширала је на територију Руске империје. Придевак велика добила је с правом јер ју је, тог пролећа, чинило милион добро опремљених људи, а уз то је побеђивала из битке у битку и водиле су је искусне војсковође, на чијем је челу био гвоздени Наполеон Бонапарта. У њеном саставу били су припадници разних народа, углавном оних које је Француска ставила под своју чизму. У њој су се борили: Немци, Италијани, Пољаци, Хрвати, Шпанци, Португалци, Холанђани, Белгијанци, Аустријанци, Швајцарци и Данци. Французи су чинили тек половину целокупних снага. Била је то војска „уједињене Европе” о којој се говорило да на војује „дванаест језика”.Руску војску чиниле су три армије, бројчано слабије од француске солдатеске и прилично удаљене једна од друге. Врховна команда одлучила се за давно опробану стратегију „пусте земље”, палећи и уништавајући све за собом, од спаљених поља до затрованих бунара. Уз то, на њиховој страни била су и два дотад за све непријатеље непобедива руска маршала – непрегледна пространства и зима.
После неодлучне битке код Смоленска, 16–18. августа, Руси су наставили повлачење. Дотадашњи врховни заповедник Барклај де Толи смењен је и на његово место постављен је искусни Михаил Кутузов. Иако су дворски кругови веровали да ће он зауставити повлачење и спремити армију за одлучујућу битку, проницљиви маршал наставио је тактику претходника. Све до Бородина, села 125 километара западно од Москве.
Најкрвавија битка Отаџбинског рата у Русији 1812. године догодила се 7. септембра и трајала је 12 сати. Француска армија успела је у средишту и левом крилу да сломи положаје руске војске, али је, после престанка борбених дејстава, због великих губитака морала да се врати на почетне позиције. Следећег дана команда руске армије наредила је повлачење, а Французи су заузели Москву. Залуду. Био је то почетак слома Наполеона и његових снова господара света.
Бородинској бици (Французи је зову Битка за Москву) под командом Михаила Кутузова ратовало је укупно 37 генерала. За нашу данашњу причу важно је да су чак десеторица њих били српског порекла. Реч је о Михаилу Андрејевићу Милорадовићу од Храбреновића, праунуку чувеног Михајла Илије Милорадовића, присног друга Петра Великог, а касније 23. генерал-губернатор Санкт-Петербурга; генералу Ђорђу Арсенијевићу Емануелу; генерал-лајтнанту Јовану Јегоровићу Шевићу; генерал-мајору Јовану Степановићу Адамовићу; генерал-лајтнанту Николи Богдановићу Богданову; генерал-лајтнанту Николи Васиљевићу Вујићу; кавалеријском генералу, барону Илији Михајловићу Дуки; генерал-мајору, грофу Петру Јовановићу Ивелићу, генерал-мајору Абраму Петровићу Раткову и генерал-ађутанту Николи Јованов де Прерадовићу.
откуд сви они, и ко зна колико још других, нижих чинова, у можда најзначајнијој бици целокупне руске повести.? Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.
На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.
Михајло Андрејевић Милорадовић Славу је стекао управо у бојевима против Наполеона. Почетком Отаџбинског рата организовао је стварање резервних снага и војних залиха у рејону Калуга – Волоколамск – Москва. У Бородинској бици борио се у саставу Прве армије Барклаја де Толи, командујући са три пешачка корпуса на десном крилу. Због испољене храбрости и хладнокрвности Кутузов га је именовао за команданта заштитнице армије која се повлачила. Кад је Наполеонова претходница стигла под зидове Кремља, успео је да заустави напредовање маршала Мироа под претњом да ће се борити „за сваку кућу и улицу, и да ће Москву оставити у развалинама”. Тиме је осигурао време за сигурно повлачење војске и народа из Москве, јер Французи нису могли да дозволе да зиму дочекају у порушеном граду. При преласку руске војске на такозвани стари Калушки пут, заштитница Милорадовића је брзим и одлучним ударцима по противнику омогућила спровођење овог маневра. Након једне такве акције, генерал Јермолов, познат по томе да се није плашио метка, послао је кратак допис генералу Милорадовићу:
„Кад бих морао да стално будем на располагању Вашем превасходству, било би неопходно да имам резервни живот”.
Код Вјазме, 3. новембра, и Красног, две недеље касније, уништио је корпусе дотле непобедивих маршала Никола Давуа и Мишела Неја, а следеће године зауставио продор Боарнове армије. Исте године, указом цара Александра I Романова, добио је наследну титулу руског грофа.
Ђорђе Арсенијевић Емануел Из Вршца је изјахао као аустријски каплар пошто се као дванестогодишњак са 75 суграђана борио да одбрани завичај од сто пута бројнијих Турака, и успео у томе. У аустријској војсци стекао је високе чинове али је, увређен понашањем цара Леополда II, одлучио да оде у Русију, где је брзо запао за оку другом цару, Павлу I, и постао његов миљеник и капетан Царске гарде. За три лета, муњевито и прекоредно, догурао је до пуковника. Чак је, у част крунисања новог цара Александра I, Павловог сина, на паради командовао једним од два елитна ескадрона. Међутим, одлучне битке су тек биле пред њим, оне против Наполеонових хорди. У бици код Бородина, штитећи јединице кнеза Багратиона, рањен је у груди. Након опоравка додељен је старом лисцу Кутузову који га је одмах унапредио у чин генерал-мајора и поставио за команданта Летећег корпуса који је гонио обезглављене Французе. У чувеној Бици народа код Лајпцига, 16–18. октобра 1813, заробио је француског маршала Жака Лористона, и врло брзо ушао у центар Париза где му се код дворца Тиљери предала Национална гарда. После је именован за губернатора Кавказа који је успео да припоји Русији.
Јован Степановић Адамовић
По неким изворима пореклом из Славеносербије, дочекао је Наполеонову армију као искусан ратник који је одавно заслужио пензију и миран живот. Догађаји 1812. године приморали су га да се поново лати оружја. Последњи писани трагови о њему потичу из 1913. године и казују да је умро са чизмама на ногама.
Јован ЈегоровићШевић
Потицао је од „српског нижег племства у вечном руском поданству”. У војну службу је ступио 1. маја 1770 године. Надирање Наполеонове армије је дочекао као командант Гардијске коњичке бригаде. После Бородинске битке одликован је био Орденом Св. Ане првог реда. Тридесетог августа 1813. унапређен је у генерал-лајтанта, а непуна два месеца касније погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.
Никола Богдановић
Богданов
Био је, извесно је, генерал-лајтнант, али података о његовом пореклу и другим догађањима готово да нема. Историчари кажу да је био задужен за добровољачке јединице које су се у народу звале – ополоченци. У рат је ступио већ као старац, искусан генерал с многим одликовањима.
Никола Васиљевић Вујић
У чин генерал-мајора унапређен је крајем новембра 1912. године. Било је то након Бородинске битке у којој се борио за мост на реци Калочи и учествовао у одбрани батерије гласовитог пуковника Николе Рајевског. Учествовао је у крвавој бици за Малојарославец и у боју под Красним. Након битке под Лајпцигом, 1813. године, демобилисао се пред зидинама Париза у чину генерал-лајтананта.
Никола Јованов де Прерадовић
Потицао је из редова српског племства. Учествовао је у ратовима са Турцима и Пољацима у време Катарине Велике и учествовао у завери против цара Павла I. Наполеонове ратове је дочекао као генерал-мајор и командант коњице. Постао је чувен захваљујући блиставо изведеном коњичком јуришу на Аустерлицу. Учествовао је у биткама код Бородина, Вјазме и Красног. Током ратова 1813–1814. године унапређен је у генерал-лајтанта. Крај каријере дочекао је као коњички генерал. Сахрањен ја на Смоленском гробљу у Петрограду.
Илија Михаиловић ДукаРођен је у италијанском у граду Анкона. После смрти оца Михајла, као дете стигао је у Русију код мајчиних рођака. С петнаест година већ је обукао мундир руске армије. У време рата с Француском 1912. године његова Друга коњичка дивизија истакла се у Смоленској, Шевардинској, Бородинској и Тарутинској бици, а затим код Малојарославцем и Красним. Због испољене храбрости и промишљености приликом освајања Париза произведен је за генерал-лајтнанта, а 1826. године заслужио је чин и кавалеријског генерала. Годину дана касније, због нарушеног здравља, упокојио се на свом имању у Калушкој губернији.
Абрам Петровић Ратков
Према неким подацима, потомак је свештеника који се у доба царице Катарине Велике населио у Русију из такозваних пречанских крајева. У време рата командовао је резервним војним снагама у чину генерал-мајора.
Петар Јовановић ИвелићПотицао је из старе рисанске грофовске породице која се, према неким изворима, доселила у Боку Которску у доба Немањића. Сачуван је званичан податак да је рођен у Венецији, и да је Србин грчке вероисповести, а да су му оба стрица била у служби руског цара као генерали и дипломате. Верује се и да је рођен у Рисну, јер му је отац Јован био протопрезвитер у тамошњем храму посвећеном Св. Петру и Павлу. Петар је био само један од петорице Ивелића који су постали генерали. У руском Отаџбинском рату 1812. године најпре је командовао Првом, а онда Другом бригадом Седамнаесте пешадијске дивизије. Рањен је у Бородинској бици и био носилац Ордена Св. Ане I и II степена и Ордена Св. Владимира III степена, као и медаље из 1812. године.
наче, војна историја Русије бележи Србе као учеснике у готово свим руским војевањима од почетка 18. века па до Другог светског рата. У тој дуговекој повести било је, разуме се, и знаменитих људи других занимања пореклом из наших крајева који су свој траг дубоко утисли у најпространију земљу на свету, али то је – овог пута – за неку другу причу.------------------------------------
МУЗЕЈ ЈЕДНЕ СЛИКЕ
У време кад није постојала ни телевизија, ни интерактивни програми, тек је био снимљен први неми филм, у Москви се појавила панорама „Бородино”, посвећена великој Бородинској бици у којој је руска војска поразила далеко јачег Наполеона. Ефекти које су тадашњи уметници остварили уз помоћ кружног платна и светла чинили су да људи имају утисак да присуствују великом догађају и да изађу из сале готово ошамућени с питањем како је могуће да ту, пред њима, гине ратник или коњ, да гори цело село... Кустоси кажи да им се често догађа да старији људи, који су као деца посећивали панораму, данас питају зашто све није као онда, јер тада је заиста туда јурио војник...
Идеја сликања панораме „Бородино” појавила се уочи прославе стогодишњице победе над Наполеоном. Аутор је академик Франц Рубо. Реч панорама у преводу са старогрчког значи „видети око себе”. Панорама „Бородинске битке” садржи осликано платно постављено у круг, план битке и посебно осветљење које оставља на гледаоца утисак као да се фигуре крећу. Дужина слике „Бородино” постављене у круг износи 115 метара, а висина 15. На платну су насликани догађаји на пољу битке 7. септембра 1812. године. Уметник је приказао врхунац битке када су се обе војске бориле на живот и смрт. Све то је праћено звучним ефектима који опонашају елементе борбе и деловима увертире Чајковског „1812. година”.
Панорама је први пут постављена 1912. године у дрвеном павиљону у центру Москве. Педесет лета касније, поводом обележавања 150 година од битке, на Поклоној саграђена је нова зграда која представља део меморијалног комплекса. Поред музеја налази се кућа у којој је одржаван војни савет („Колиба Кутузова”), Музеј Кутузова, обелиск – над заједничком гробницом погинулих руских војника. У близини је и споменик Кутузову и „славним синовима руског народа” који су извојевали победу у рату са Наполеоном. Све то је овенчано посебном Тријумфалном капијом.
Иако је замишљен као музеј једне слике-платна на којој је насликана битка - временом је сакупљена велика колекција слика, графика, предмета и оружја из битке, тако да музеј данас поседује вредну експозицију која реконструише основне догађаје Отаџбинског рата 1812. године. Љ. М.
Аутор:
Татјана Марковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
