Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Повест о мушкости


ДЕЧАЦИ

              
Током историје у одбрану појма мушкости устајали су витезови, дворани, војници, хомосексуалци, заводници, бунтовници, кицоши... Слика идеалне особе јачег пола мењала се на изненадан и непредвидљив начин
 


времена на време у европском свету исказивала се потреба за стварањем „новог мушкарца” са особинама најчешће супротним од дотадашњих. Јесен средњег века дочекана је са витезом који се борио за краља и отаџбину, али и за љубав и дивљење дама. „Страна мача” радо је своја искуства дочаравала „страни преслице”: догађаји из рата, лова, са турнира описивани на хвалисав начин и у узбудљивим причама попут „главе су летеле као купус”.
   Посебно се истицала борба прса у прса, праћена ударцима топуза и мача, јер се није могла извести без „мишица крупних и јаких, а песница огромних”.
  У том несигурном добу ратова, глади и болести, физичка снага стављана је на прво место, мада се знало да једино уз духовну и моралну помоћ чини подухвате. И ликовна и писана уметност тврдиле су исто. У рукопису „Роман о Готфриду Бујонском'' из 1337. године на минијатури је приказан витез како једним ударцем одсеца главу камиле!
   У средњем веку култ снажног мушког тела толико се ценио да су сличне особине приписиване и светитељима.
   Међу „Христовим атлетама” нашао се и Свети Тома Аквински, који је према легенди имао изразите црте лица и дивовски стас. Причало се да је народ остављао посао само да би могао да се нагледа његове мужевне лепоте. У јужној Италији овог светитеља из милоште су прозвали „Сицилијански бик”.

                                                    Нови Адам

   Витезови су поред обичаја двобоја, заснованог на осећању личне части, увели и „удворну љубав” према госпама, која је подразумевала пружање заштите, уступање почасног места, љубљење руку, наручивање стихова... Неки песници су на антички начин изражавали и похвалу лепим дечацима. Веровање да је људско тело грешно, због прародитељског греха, полако али сигурно почињало је да слаби. Мода се показала као весник промена: у 14. веку мушкарци су прихватили ношење веома уских панталона (попут данашњих хеланки) са убаченим делом за шлиц. „Стидни тоболац” често је прављен од тканине другачије боје од ногавица или са украсним везом. Обесни су чак на „безобразно место” стављали врећу с новцем и затим одлазили на игранке, где су се шепурили пред дамама. Пошто је преслободна мода узела маха, власти су се успротивиле и наредиле ношење туника до колена! На пример, хроника града Мајнца из 1367. године писала је о невероватној срамоти неприкладних панталона, које више откривају него што скривају. Да су и сељаци са извесним закашњењем прихватили дрско модирање види се на сликама славног Бројгела.



   Међутим, у 15. веку, са добом ренесансе, наступиле су велике промене: захваљујући угледању на антику, „боголико људско тело” постало је предмет дивљења. Надахнуће за лик Адама уметници су тражили у скулптури Аполона Белведерског, а за Еву у богињи љубави Венери. Прихваћена је порука да се тело више не сматра нечим гнусним, што треба покрити, већ лепотом која се негује и поносно показује. Пошто је „нови Адам” узет за узор мушкости, дебљина је заједно са „ждрањем и пијанчењем” стављена на црну листу. С презиром се говорило о „свињоликим створењима”, док су атлетски грађена тела поштована и обожавана. Истовремено, у складу са грчким мишљењем да су дух и тело једно, истицале су се врлине попут доброчинства, умерености, мудрости, правичности.
   Како је живот постајао лакши, међу племством се све мање ценила снага, а све више елеганција и вештина. Велики утицај оставила је „Књига о дворанину” Балдасара Кастиљонеа (1478–1529) и њене поуке обележиле су многа поколења (све до кицоша из 19. века). Овај писац, иначе и сам дворанин, објашњавао је да прави каваљер „кортиђоне” треба да се истиче као јахач, мачевалац, атлета, говорник, познавалац уметности и књижевности, музичар, цртач. Али, да сва своја знања и вештине користи само да би у друштву блистао васпитањем, никако због посла или зараде. Племићи су радо прихватали наведене савете, а непосредан узор имали су у владару и заштитнику уметности Лоренцу Медичију, званом Величанствени. Међутим, иза сјајне фасаде и истанчаног укуса, најчешће су крили оружје као занат и сурову природу убица.



   Истовремено, сликари и вајари нису престајали да трагају за савршеном лепотом нагог мушког тела, овековеченом у „Персеју” (Бенвенуто Челини), „Витрувијском човеку” (Леонардо да Винчи), „Давиду” (Донатело, Микеланђело)... И чувени сликар Албрехт Дирер (1471–1528) годинама је неуморно проучавао савршене пропорције, све док се није осмелио и на платну приказао сопствени лик из огледала „као од мајке рођен”. Већина уметника сматрала је дечачку грађу посебно привлачном, због чега су и женске фигуре представљали са уским куковима и малим грудима. У стварном животу одрасли мушкарци знали су некад да се „збуне” и упусте у љубавне пустоловине са особама истог пола. Према строгим ренесансним законима за тај прекршај претила им је смртна казна, али нису сви исто осуђивани – учењацама и уметницима гледало се кроз прсте. Иначе, хомосексуалци нису сматрани „другачијим”, већ се говорило да су у питању посрнуле душе које могу да окају грехе.

                                               Ловац на сукње

   Расправа на сличну тему наставила се и у 17. веку, када је Марија де Гурне (1565–1645) написала „Једнакост мушкарца и жене”. Књигу је посветила „снажној жени” Ани Аустријској, мајци Луја XIV. Ставови да различити полови постоје само ради потомства, а да је душа иста и подједнако вредна, пропраћени су шаљивим закључком: „Ништа не сличи мачору на прозорској дасци више него – мачка!”
   Исто мишљење делио је и краљ Луј XIV, звани Сунце, који је постао нови узор мушкости како по завођењу дама, тако и по изгледу, модирању, апетиту... Припадници племства трудили су се да га опонашају, али због претераног расипништва западали су у невоље.  Спас су тражили у позајмицама, продаји иметка, склапању бракова са имућним удавачама без „плаве крви”. Ради „модерног” изгледа и племићи са села ношњи су додавали перике, шешире с перјемте и карнере, а уместо у води купали су се у парфемима. Поред мачевања и јахања, пажњу су посвећивали вештини вођења разговора, помоћу које су у салонима освајали даме. Међутим, мушкарци из грађанства нису делили исте вредности: сањали су о женидби из љубави и обичају отимања невесте из родитељске куће. Сликари су нова дешавања пропратили темама попут „Отмице Сабињанки” и „Отмице Европе”.



   А када се на историјској позорници у 18. веку појавио „ловац на сукње” Казанова, мушкост је почела да се процењује према броју освојених жена. Овај страствени срцоломац успео је упркос плебејском пореклу да се пробије до највиших државних кругова, где је годинама пленио „лепотом младог Циганина” и забавним духом. Док је у друштву говорио на италијанском и француском, наводио филозофе и хвалисао се знањем, немирним погледом ловца или птице грабљивице вребао је плен – жене. Чедност га је посебно очаравала, јер је сматрао да само са неискусним дамама може да усаврши тајне завођења. Међутим, са сваком новом бором губио је самоувереност, срећу и успех. Да би избегао беду, пред крај живота сместио се у дворац Дукс, у Чешкој, где је за хиљаду гулдена годишње плате радио као библиотекар. У новим условима борио се са усамљеношћу, али и са послугом која му се подсмевала што упркос промењеној моди носи раскошну одећу и перику. Да не би „полудео или умро од једа” писао је „Мемоаре” и у мислима још једном преживљавао своје разуздане пустоловине. Време је показало да је успешно извео план да „славом пркоси смрти”.
   Иначе, у 18. веку као последица површности, безверја, раскалашности и развијања потрошачког друштва, тело се посматрало као предмет жеља и „роба”. У Француској су истовремено цветале порнографија и проституција, а суђења за неморал су одуговлачена или завршавана као прекршај. Међутим, Револуција из 1789. године донела је захтев за стварањем бољег друштва и „обновљеног мушкарца”. Сасвим неочекивано „чиста мушка лепота” препозната је поново у антици, али овог пута као херојски чин. У исто време писало се о „здравој” љубави, док су припадници свргнуте власти приказивани с подсмехом као хомосексуалци.

                                         У потрази за узором

   Увођење опште војне обавезе у европским земљама (у Француској пре 1800. године, а негде после) створило је „школу мушке нације”. У већини случајева прихваћено је мишљење да дисциплина и ратничко вежбање од слабића и мамине мазе могу да „направе човека”. Војни идеали пренети су и на обичан живот, па су у моду опет ушли двобоји и одбрана части. Гимнастика је уведена у школску наставу, с циљем да очеличи тело и дух, уз поруку: „Наши момци не би требало да плачу кад се нађу пред потоком, већ да га прескоче; одлучност ће од сад бити део њиховог карактера, ако су мушкарци”.
   Говорило се и да слабе, зависне и нежне жене не могу да опстану без снажних, одлучних и предузимљивих заштитника. Веровало се да хранитељ породице има власништво над својом супругом, пошто је и „воћка вртларево власништво”. Тих година омиљено штиво постали су практични савети о психологији брака, док се сексуалност помињала кроз текстове о хигијени и медицини. Од припадница лепшег пола очекивало се да чедност чувају до венчања, док је мушкарцима допуштано да посећују јавне куће, уз опомену да тако „слабе тело”. Ни хомосексуалци нису заборављени – поставило се питање да ли су своје склоности стекли током одрастања или су рођени са женском душом у мушком телу?



   После упадљивих кицоша „дендија”, двадесети век донео је нове представе о мушкости – филмског јунака Тарзана (кога је играо Џони Вајсмилер 1932. године), „надљуде” из нацистичке пропаганде (дело режисерке Лени Рифенштал), бунтовника из краја (филмски лик Марлона Бранда), социјалистичке хероје рада (рудар Алија Сиротановић)... Раније су породица, црква, школа и војска одређивали слику савршеног човека, а временом су тај посао преузеле новине, филм, радио, телевизија. Пошто су млади након Другог светског рата показивали глад за забавом и америчким начином живота, пут ка променама постао је широм отворен. Младићи су по узору на филмске или музичке звезде усвајали нов начин одевања, ход, говор... Ни даме нису остајале по страни, али на њих је много важнији утицај извршила књига Симон де Бовоар „Други пол” из 1949. године. У наредним деценијама „бесне домаћице” закључиле су да упркос економском напретку живе животом пећинских жена, затворене у четири зида. У све већем броју почеле су да се запошљавају, уз велику подршку феминисткиња.

                                                   Мушке сузе

   Године 1968. побуна против рата у Вијетнаму и САД претворила се у културну револуцију, која је са собом носила поруку слободе. Појам мушкости одвојен је од војске, па су уместо „жестоких момака” постали пожељни „мекани мушкарци”. Ново поколење залагало се за слободу, рад на себи, јефтин живот, сексуалну револуцију, а осуђивала је зло рата, технологију и „свињске навике” потрошачког друштва. Породица је снажно почела да се љуља и затим су се одлике полова „распале да би поново биле састављене”. И мушкарци наклоњени мушкарцима (у жаргону звани „љубичице”) затражили су своја права, са жељом да се више не крију иза фасаде брака, жене и деце.
   Деведесетих година у моду је ушао „рад на телу”, што се видело по мишићима билдера, тетовирању, пирсингу. Ко није могао вежбањем да постигне „плочице”, а жудео је за изгледом супермена, ишао је код пластичног хирурга по помоћ. Водило се рачуна да се тело добро „упакује” у модерну одећу и додатке попут сата, наочара за сунце, накита, парфема. Издавање аутобиографије постало је сан, како би особа прерасла у „живу легенду”. Међутим, почетком 21. века зачуло се питање:
   „ Да ли је одбацивање фигуре оца као узора довело до кризе мушкости?” Оправданост бриге потврђивали су наслови у новинама („Од мачо типа до кукавице”, „Трећи пол” ), као и савети мушкарцима о ношењу розе боје, ципела са штиклама и унихоп чарапа, стављању шминке, бојењу косе и лакирању ноктију.



   Ипак, стручњаци су закључили да мушкост данас успешно опстаје, али да се огледа у разним видовима – у моделу грубијана, интелектуалца, војника, хероја, брижног оца, геја, спортисте, нежење...  Неочекивано је истакнута друга појава: склоност јачег пола да потискује осећања и истиче само разум. Предложено је да се наслеђе, које вуче корене из античких времена, коначно промени: да се упркос Сократовој замерци Аполодору што плаче, мушкарци у будућности одваже да признају и изражавају осећања. А онда ће се можда обновити београдски графит „Дечаци не плачу”, али са знаком питања на крају.



Аутор: 
Весна Живковић
број: