3320 25. 9. 2015.
Најтајанственији атомски шпијун
ДАРМАР ЋУТЉИВОГ ДЕЛМАРА
Сви који су шпијунажом помогли Совјетима да што пре стигну до своје атомске бомбе, били су регрутовани цивили. Неки су завршили на електричној столици, неки на робији, једино је он умро у дубокој старости као једини обучени агент убачен у најтајније америчке објекте. Звао се Георгије-Џорџ Абрамович Ковал а фотографија и шкрти биографски подаци тек недавно су постали доступни јавности
новембру 2006. године председник Русије Владимир Путин посетио је нову зграду Главне обавештајне службе (ГРУ) Генералштаба оружаних снага земље. Домаћини су уваженом госту показали и „свету собу” своје службе – Музеј ГРУ. Председник се посебно задржао у делу посвећеном војним обавештајцима из раздобља Великог отаџбинског рата, како Руси зову Други светски рат. Пажњу му је привукло име човека за кога он, својевремено високи обавештајни официр, никада није чуо. Кад су му објаснили о коме је реч, пожелео је да се сретне с њим. Објаснили су му да човек није жив, да је умро недавно, 31. јануара 2006. године.
Путин у Музеју ГРУ и једна од ретких фотографија Џорџа Ковала као пензионера
Следеће године, 26. октобра, објављен је Указ председника Русије: „За храброст и хероизам, исказане током испуњавања посебног задатка, додељујем звање хероја Руске Федерације Ковалу Џорџу Абрамовичу.” Недељу дана касније, постхумно предајући златну звезду хероја Русије коју је примио министар одбране Анатолиј Сердјуков, Путин је рекао:
„Радећи тридесетих и четрдесетих година прошлог века, он је дао непроцењив допринос решавању кључног задатка тог времена, задатка прављења атомског оружја. Хтео бих да сећање на Џорџа Абрамовича никад не избледи.”
Чаролија белих мрља
Познато је да је прва совјетска атомска бомба, која је на полигону код Семипалатинска у Казахстану експлодирала 29. августа 1949. и изазвала неверицу у свету, посебно на Западу, била верна копија америчке атомске бомбе. Совјетска обавештајна служба је, преко многих својих агената, успела да дође до драгоцених података о том страшном оружју и проследи их на даљу, завршну разраду. У прикупљању података помогли су јој врбовани агенти и добровољци који су били Енглези, Американци, Италијани, Немци.
Ипак, одлучујућу улогу одиграо је совјетски грађанин, обучени агент а не регрутовани цивил, који је проникнуо у најстроже чуване тајне америчких атомских центара и за кога је знало само неколико људи из самог врха обавештајне службе Црвене армије. Прошло је више од пола века пре него што се сазнало за њега, и то само у назнакама. Јер, његово право име није обелодањено ни у књизи „ГРУ и атомска бомба” коју је 2002. године објавио Владимир Лота препричавајући подвиге тајних агената, посебно оног под шифрованим именом Делмар.
| УПАЉАЧ Кад су на видело почели да излазе подаци о улози Делмара у совјетском потпуном освајању поступка стварања атомске бомбе, објављено је и писмо ГРУ начелнику одељења „С” НКВД генерал-лајтнанту Судоплатову од 15. фебруара 1946. У њему се, поред осталог, каже да ће ГРУ ускоро доставити опис производње полонијума који је добијен од поверљивог извора. Тај извор био је Џорџ Ковал. Он је омогућио совјетским научницима укљученим у пројекат прављења атомске бомбе да сазнају да је неутронски упаљач, онај који активира бомбу, добијен од берилијума и полонијума. Чак им је предочио и на који начин је полонијум могуће добити из бизмута. Они су били запањени али су тај податак убрзо искористили на прави начин. |
„То је био јединствен случај када је у најчуванију тајну израде атомске бомбе проникнуо агент а не сарадник, човек изнутра, совјетски грађанин, обавештајац... Његово право име досад није откривено.”
Ко је заправо био Георгиј Абрамович Ковал, односно Џорџ Ковал, како су га знали и звали његови амерички познаници и пријатељи?
Повратак у земљу рођења
Родитељи будућег обавештајца потицали су из малог белоруског места Телехани, чију је половину становништва чинила јеврејска сиротиња. Дрводеље, обућари, столари, кројачи, ковачи, ситни трговци који су живели на парчету хлеба и чаши кваса. Дрводеља Абрам Ковал срео је девојку Етел и одлучио да се жени. Чврстог карактера и задојена идејама социјализма, она је будућем младожењи поставила услов да мора да има своју кућу, с обзиром на то да је напустила очеву. Кћи месног рабина радила је у фабрици стакла за шачицу копејки.
У месташцету је посла било мало или нимало, па је 1910. године Абрам Ковал емигрирао у САД и населио се у Сју Сити, градић на граници савезних држава Јужна Дакота, Небраска и Ајова. Имао је пуне руке посла и добро зарађивао, тако да је убрзо купио кућицу и позвао жену, како јој је и обећао, да му се придружи. Ускоро су добили тројицу синова: Изу, Џорџа (25. децембра 1913) и Габријела.
Породица је у САД живела двадесетак година, све док није наступила велика економска криза. Ваљало им је хранити поодраслу децу, школовати их. А онда им је од рођака и пријатеља из домовине, у којој су се догодиле велике промене, стигао глас да је школовање у Русији, сад Совјетском Савезу, бесплатно и да се успешно решавају национална питања. Чак је основана и аутономна јеврејска област на истоку земље.
И породица Ковал је 1932. године стигла у Владивосток и населила се у младом граду Биробиџан, престоници нове аутономне области. С њима је допутовало још неколико јеврејских породица из САД. Ту су основали комуну, где су радили заједно с већ поодраслом децом.
Године 1934. Џорџ Ковал отишао је у Москву где је са сјајним оценама завршио Хемијско-технолошки факултет „Д. И. Мендељејев” и постао асистент. Пет лета касније оженио се колегиницом Људмилом, управо у време кад је запао за око совјетској војној обавештајној служби, десеткованој Стаљиновим чисткама, те су јој били неопходни нови сарадници. Даровити млади хемичар-технолог, рођен у Америци где је две и по године студирао електротехнику, с одличним познавањем живота и обичаја те земље, уз то с беспрекорним знањем енглеског језика, била је прилика која се не пропушта. Није је пропустио ни Георгије, Џорџ. Прихватио је предлог и прошао мукотрпну специјалну обуку. Био је спреман да се врати у земљу рођења.
Асистентова професура
По каснијем сведочењу (после 2000. године), у електронској преписци с колегом Арнолдом Крејмишем, с којим је службовао у америчкој војсци а касније и у атомским центрима, Џорџ Ковал се у Сан Франциско искрцао с малог танкера у октобру 1940. године. Контролни пункт прошао је без показивања докумената јер је на обалу сишао с капетаном, његовом женом и кћеркицом. Први човек брода рекао је надлежнима да су остали с њим, тако да им нису ни тражени папири.
У тој прекоокеанској преписци поверио је Крејмишу и следеће: „Позван сам у совјетску војску 1939. године како би сакрили да сам нестао из Москве. Нисам прошао ни војну обуку, како је морало у то време. Нисам положио ни заклетву нити носио униформу.” Они горе знали су како припремити оног доле.
| ЗАЧАРАНИ КРУГ  У шпијунском рату везаном за откривање тајни новог, свемоћног оружја који је Совјетима омогућио да постану друга по реду нуклеарна сила, учествовало је много људи, углавном регрутованих цивила. Јавности су најпознатији брачни пар Јулијус и Етел Розенберг и Клаус Фукс. Амерички држављани, Розенбергови су Совјетима, према оптужници, достављали важне податке везане за пројекат атомске бомбе, осуђени су на смрт и погубљени. Немачки физичар Клаус Фукс, који је и не знајући био у вези и с Џорџом Ковалом, из Лос Аламоса, срца америчког атомског пројекта, као регрутовани обавештајац послао је Русима обиље важних података. Откривен је 1950. и осуђен на 14 година робије... Наравно, било их је још и сваки је, на свој начин, допринео да СССР постане нуклеарна сила. |
Међутим, предузеће у коме је радио, „Raven Electric Company”, успело је да га задржи до фебруара наредне године, кад је морао у тврђаву Дикс на основну војну обуку. Кад су регрути послати на тест интелигенције, Ковал је освојио убедљиво највише поена. Заједно с још неколицином упућен је на даљу обуку у Сити колеџ на Менхетну, где је додатно изучавао електротехнику.
Било је то време кад су Американци појачали рад на изради атомске бомбе. Интелигентног редова Џорџа послали су на додатни курс. У августу 1944. упућен је у тајни објекат у граду Оук Риџ. Пред одлазак срео се са својом совјетском везом познатом под надимком Клајд и договорили су како да убудуће остану у дослуху. Али, ни Клајд ни Џорџ тада још нису имали појма о каквом се то објекту ради.
Клајд из Њујорка
Америчка војна контраобавештајна служба веровала је да је око пројекта прављења атомског оружја, названог шифрованим именом „Менхетн”, обезбеђена апсолутна тајност. Војни шеф пројекта, генерал Лесли Гроувс, био је убеђен да је та „мртва зона” заиста мртва за све споља. Међу сарадницима лабораторије, заузетим истраживањима, подигнуте су непремостиве препреке. Једно одељење није знало чиме се бави друго. Пажљиво су испроверавани сви запослени у главном истраживачком центру Лос Аламос у Новом Мексику, као и они у Оук Риџу (Тенеси), Дејтону (Охајо) и Ханфорду (Вашингтон), где су прављени делови и где се испитивало обогаћивање уранијума и добијање плутонијума. Биографски подаци запослених прочешљани су ко зна колико пута, писма редовно отварана, телефони прислушкивани а станови озвучени. Нису сви успели да издрже такав психолошки терет. Џорџ Ковал јесте, за то је био и обучен.
Први излазак из Оук Риџа искористио је да успостави везу с Клајдом. Његов извештај о тајном објекту и о томе шта се ту ради отишао је одмах у Москву. Сведочанства су била занимљива, посебно што о томе нико у СССР поуздано још ништа није знао, без обзира на то што су имали неколико сјајних и проверених, истина врбованих, обавештајаца.
Ковал је радио на месту где се производио обогаћени уранијум. Био је радиометриста, задужен за праћење нивоа радиоактивног зрачења у објекту, имајући приступа различитим одељењима великог центра у коме је радило више од петсто људи. Мада није могао често до опреме за обогаћивање уранијума, као хемичар брзо је схватио детаље технолошког поступка.
Експлозија прве атомске бомбе која је бачена на Хирошиму означила је почетак нуклеарне ере и трке у наоружању
Извештаји који су стизали у Москву одмах су прослеђивани у „С” одељење народног комесаријата унутрашњих послова којим је управљао генерал-лајтнант Судоплатов. Чак ни он није знао име агента од кога су стизали тако важни подаци који су, на крају, завршавали на столу шефа совјетског атомског пројекта, академика Игора Курчатова. Из извештаја Ковала сазнали су и за места где су се налазили амерички тајни објекти.
Страх
Године 1945. редов Џорџ Ковал напредовао је до штапског поручника. Пребацили су га на рад на други атомски објекат у Дејтону, и то се показало као пун погодак за правог обавештајца. Наиме, ту се радило на полонијумском иницијатору за атомско пуњење, карици која је недостајала руским научницима да повежу оно што су знали с оним што су добијали и то искористе на прави начин.
Испробавање атомске бомбе, јула 1945, кад се облак у виду печурке уздигао километрима изнад пустиње Новог Мексика, показало је застрашујући учинак и натерало Роберта Опенхајмера, научног директора пројекта „Менхетн”, да цитира прастари хиндуистички текст: „Постао сам смрт, уништитељ светова!” Онда је дошао август и смрт је хрупила у Хирошиму и Нагасаки. Мада је био позван да као стручњак измери ниво радијације у овим несрећним јапанским градовима, Ковал стицајем околности није отишао. Убрзо је напустио војску, показало се у право време.
Наиме, те, 1946, године шифрант амбасаде СССР у Канади Гузенко пребегао је и открио многе совјетске обавештајце у САД и Канади. Почела је дотад невиђена антисовјетска пропаганда. Штампа је бомбардовала јавност мноштвом различитих сведочења о атомским шпијунима.
Постојала је стварна бојазан да америчке обавештајне службе дођу до податка да је Ковал 1932. године напустио САД. Џорџ је знао да је у једном часопису у Биробиџану објављена фотографија срећне породице Ковал на којој је у првом плану био управо он. Како је могао да зна да до ње неће доћи и амерички контраобавештајци? Надређени су се сагласили да се он заобилазним путем врати у СССР. Опростио се од пријатеља и колега рекавши им да иде да мало путује светом.
Сумњиво лице
 |
| Испоручивање пробне атомске бомбе на полигон у Лос Аламосу |
Крајем 1948. године вратио се у Москву, жени и кћерки, које су га чекале дугих десет година ретко добијајући кратка писма с њима непознатих адреса у Совјетском Савезу. Војска је то. Наредне године, управе оне кад су Совјети извршили пробу своје атомске бомбе, Георгије Абрамович Ковал је демобилисан, чиме је престао и његов обавештајни рад. Убрзо је докторирао, али су тек тада настале тешкоће. Годинама није могао да нађе посао, ни као инжењер ни као технолог-хемичар.
Радних места је било, али он није смео да на уобичајеном приступном упитнику за посао испише где је и шта радио у војсци од 1939. до 1949, и како то да, с обзиром на високо образовање, није напредовао даље од чина млађег лајтнанта. У разговорима су надлежни изражавали чуђење што, за толико времена у војсци, нема ниједне награде сем уобичајене медаље „За победу над Немачком”. Није му ишло у прилог ни то што је рођен у Америци, али ни то што је по националности Јеврејин, у време кад се с највишег државног врха није са симпатијама гледало на њих.
Кад га је издало стрпљење, Георгије Абрамович се за помоћ обратио руководству војне обавештајне службе. Мало њих је знало за њега. Многи од оних који су знали или више нису били у служби или су заглавили неки од логора. Ипак, успело је, и то тек кад је министру високог образовања, поверљиво, у четири ока, речено чиме се бавио човек који тражи посао на факултету који је некад завршио и где је радио као асистент.
Разуме се, после је судбина Џорџа Ковала била лако и брзо решена. Убрзо је постао предавач на Хемијско-техничком факултету где је радио четрдесетак година. Био је омиљен међу студентима и колегама, објавио је стотинак научних радова који су високо цењени.
Телефонски позив
Како се, пак, догодило да његов рад као обавештајца остане без оцене, заборављен? Већина његових колега, неки и са закашњењем, добили су признања. Тако су, на пример, војни обавештајци који су радили на сличном задатку – Артур Адамс и Јан Черњак – добили звање хероја Русије. Слично је било и са Семјоном Кремером који је радио као секретар совјетског војног аташеа у Лондону и о коме и данас пишу као о човеку који је први пренео податке о раду на новом тајном оружју.
Данас се основна кривица што је делатност Ковала прекрила прашина заборава приписује хаосу који је после рата настао растурањем па обједињавањем совјетских тајних служби НКВД и ГРУ у Комитет за информације. Уз то, свемоћни Лаврентије Берија, који је био на (политичком) челу совјетског атомског пројекта, залагао се за своје сараднике из НКВД, а они ретки који су знали за Ковалов рад заглавили су робију.
Ипак, судећи по свему, главни „кривац” је сам Георгије Абрамович, односно његова упорна ћутња. Када је писац књиге „ГРУ и атомска бомба” сазнао за његов рад и по препоруци ГРУ замолио сусрет с њим, овај му је дао само необавезне и крајње шкрте податке о себи и замолио да у будућој књизи промени његово име. У књизи је назван по својој оперативној шифри „Делмар”.
О Џорџу Ковалу понајвише је знао, а то делимично поверио и новинарима, његов већ поменути колега и друг Арнолд Крејмиш. Наиме, он је невероватним стицајем околности успео да после више од пола века, 2000. године, ступи у везу с Ковалом. Листајући неке списе у државном архиву, налетео је на податак који је Џорџа повезивао с факултетом „Мендељејев”. Отрчао је до говорнице, окренуо број факултета и реда ради питао да ли можда имају Ковалов телефон. Имали су га. Крејмиш је назвао, Ковал се јавио. Какво је то обострано узбуђење било. Од тада су се дописивали електронском поштом све до смрти Ковала...
Ни Крејмишу није поверио многе тајне које су и данас загонетка за упорне истраживаче обавештајних послова средине века за нама. Уосталом, највећи део Руса сазнао је за њега тек после помињане Путинове посете Музеју ГРУ, кад су се приче дохватили медији. И они прикраћени за мноштво питања без одговора. Они који знају, рекли би да је то слика и прилика правог обавештајца.
| СВЕДОЧЕЊА Федерални истражни биро (ФБИ) посумњао је у Џорџа Ковала после успешне совјетске пробе атомске бомбе. Истраживања су запала у ћорсокак, чак и предлог свемоћног шефа Едгара Хувера да му одузме америчко држављанство. Остала су забележена сведочења Ковалових колега и пријатеља. Већ поменути Арнолд Крејмиш овако га се касније сећао: „Био је врло дружељубив. Имао је одобрење да свуда уђе... Имао је и сопствени џип, мало ко од нас је тада имао свој џип. Био је веома паметан. Био је прави шпијун ГРУ.” Стјуарт Блум, један од водећих физичара Националне лабораторије у Калифорнији, који је учио с Ковалом, назвао га је правим момком: „Играо је бејзбол. И добро га је играо. Није имао никакав руски акценат. Одлично је говорио енглески, амерички енглески. Нико није могао ни да слути да није прави Американац... Једном сам га видео како замишљено гледа у даљину. Сада ми се чини да знам о чему је размишљао...” Висок готово два метра, заводљив и дружељубив, у својим америчким дружењима увек је водио главну реч. Жене су га обожавале... Ово су само неки од описа које су оставили његови пријатељи и познаници из САД. |
Аутор:
П. Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 23/09/2012 - 01:12
#1
Chuy
cocktail dresses for women prom girl prom dresses Typing in a shop elevated in celebration dresses single-handedly is a bad idea. wedding dress for guest Of which it"s not possible to trust reasonable support associated with big event gowns from a store admin as she"ll be worried about deals through your image and you have to have that outer lookout to know the truth whether a certain gown was suitable for you evening dresses black .
Wed, 18/01/2012 - 10:28
#2
louis vuitton uk
On the date when the
louis vuitton uk
on sale, all people will pour into the stores. At this time, it on the booths will be wiped out, and only one or two days the seller will declare that there is no stock anymore.You don,t need to go out of your house and wander about to find the LV Bags you like.Additionally, special discounts of the goods such aslouis vuitton
Purses are offered everyday. Hurry up!
Wed, 18/01/2012 - 10:24
#3
coach outlet online
coach outlet online
is the eldest, voice of reason, and authority of the Left 4 Dead 2 team, playing a similar role to Bill in Left 4 Dead.customers are not only interested in handbags and purses, but also fond of?shoes and jewelry which is sold at thecoach outlet
.- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
