Свака слика има причу – Ђотове фреске

ДАР ГРЕШНОМ ОЦУ

Капела Скровењи у Падови једно је од највреднијих уметничких блага Италије, земље у којој су настала и дела Ботичелија, Леонарда, Микеланђела, Рафаела, Тицијана... Њен творац, Ђото ди Бондоне, чудесном руком увео је уметност у ново доба

Ређиналдо Скровењи живео је у Падови, у 13. веку. Био је веома имућан и моћан, али и озлоглашен. Богатство је стекао бавећи се зеленашким послом – давао је новац убирајући велику камату.
Његови греси били су толики да Данте Алигијери, велики италијански ренесансни песник, није могао а да га не „сретне” у свом „Паклу”. У том делу „Божанствене комедије” славни Фирентинац описује свој замишљени пут, у друштву римског песника Вергилија, кроз девет кругова пакла. Данте Ређиналда Скровењија налази у седмом кругу, међу сапатницима.

У очима им је горео врели
плам,
рукама су на све стране
махали сви
да се заштите од бола што
задаје ужарени кам:
исто тако лети раде пси,
час њушком, час репом
кад их гризу
буве, мушице и обади зли.
Погледах неке у лица,
када приђох близу,
на која је ватрена киша
лила,
никога не препознах,
али у том низу
видех да је свака сен
око врата носила
торбу одређене боје,
са одређеним знаком,
па се чинило да је оку
њиховом она била мила.
    А затим и слуша заједљива Ређиналдова размишљања о томе ко ће му у скорој будућности правити друштво.
А један што је крмачу
имао као обележје своје,
плаву и скотну на торби
белој,
рече мени: „Шта радиш
сред јаруге моје?
Одлази, а пошто си још
жив у раци овој,
знај да ће мој сусед,
Виталино се зове,
седети ускоро на левој
страни мојој.
Међу Фирентинцима
једини сам из Падове,
они ми често уши парају
својом виком:
’Нека дође витез што је
надмашио све витезове
и три јарца носи у грбу
свом!’”
Ту он искриви уста своја,
па се исплази
као бик када облизује
њушку језиком.
А ја у страху да још будем
на тој стази
и наљутим онога што ме
је опомињао,
напустих душе које
божја правда гази.”
    Иако га не именује, Данте не оставља никакву дилему о коме се ради, помињући град из кога је и тачно описујући грб Ређиналда Скровењија. „Сусед” Виталино ди Јакопо Виталини и Ђовани ди Бујамонте, фирентински витез с „три јарца” на грбу, били су, као и Скровењи, безобзирни зеленаши које Данте није „нашао” у „Паклу” само зато што су у то време још били живи.

Син – покајник

Енрико Скровењи с моделом капеле (Страшни суд, детаљ)

Греси Ређиналда Скровењија били су очигледни песнику, грађанима Падове, али, више него свима – Енрику, Ређиналдовом сину и наследнику. Испрва наставивши породични посао, Енрико Скровењи је, уплашен због могућности да вечни живот проведе у дубинама пакла, одлучио да потражи искупљење и опрост. Богоугодно дело које би и њему и његовом оцу отворило капије раја, веровао је, било би грађење капеле која би славила сина Божијег и људске врлине, и упозоравала на грехе и на Страшни суд.
    Искреност покајања младог Скровењија може да се доведе у питање јер је он почео изградњу раскошног дворца, очигледно се не одричући овоземаљских уживања. Али, у доба кад је „гаранција” за вечност у рају могла да се добије само куповином повеље о опросту греха, грађење капеле јесте било велико дело. Нема сумње да је Енрико желео да промени углед своје породице. Чињеница је и да на његову одлуку нису утицали Дантеови стихови, објављени скоро деценију након што је капела завршена.
    Енрико Скровењи је, као патрон, заслужан за настанак једног од највеличанственијих и најутицајнијих дела верског сликарства. Данас дворац Скровењи више не постоји, али Капела Скровењи чува од заборава породично име Ређиналда и Енрика. Она је једно од највреднијих уметничких блага Италије, земље у којој су настала и дела Белинија, Ботичелија, Леонарда, Микеланђела, Ђорђонеа, Рафаела, Тицијана… Свима њима претходио је Ђото, уметник кога је Енрико Скровењи позвао да ослика капелу у Падови.

Почетак препорода

Јудина издаја (детаљ)

„Она иста захвалност коју сликари дугују природи као свом сталном узору, коју се увек труде да подражавају и опонашају надахњујући се оним што је у њој најбоље и најлепше, дугује се, по моме мишљењу, и Ђоту, сликару фирентинском, јер је само он, иако рођен међу неспособним занатлијама, божјом милошћу васкрснуо право сликарство и сродне гране, годинама затрпаване ратним ужасима и залутале, и извео их на прави пут.”   Овом реченицом Ђорђо Вазари, сликар и архитекта, али пре свега историчар уметности, у спису „Животи славних сликара, вајара и архитеката”, који га је прославио, почиње причу о Ђоту.
Рођен скоро два и по века после Ђота, ношен радозналошћу научника и страшћу уметника, Вазари, Микеланђелов пријатељ и можда ученик, био је у прилици да сагледа оно што се данас сматра самим врховима сликарства. Чак и из такве перспективе, он Ђотово сликарство описује као „чудо”, говорећи о његовој „богатој обдарености” и о томе како је уметност цртања „вратио опет у живот”.
    Ни славни поета Ђовани Бокачо, који је имао двадесет четири године кад је Ђото умро, не штеди речи хвалећи сликара. У свом делу „Декамерон” он пише да је Ђото „био сликар такве изврсности да није било ствари у природи (…) коју он није насликао писаљком, пером или четком на начин толико сличан предмету да се чинило да је то та сама ствар, а не да просто личи на њу; толико је то било верно да је много пута очни вид људи био заведен стварима које је он начинио, због веровања да је стварно оно што је само насликано”.
Ренесанса – препород почиње Ђотовим радом. Одговор на свако питање о том почетку може да се нађе у Капели Скровењи. Одговор на питање о смислу и сврси уметности лежи у неописивом, чудесном осећању које се буди пред Ђотовим фрескама.

Звездано небо и Страшни суд

    Капела Скровењи је грађевина скромне величине – дугачка је око тринаест метара, широка око осам и по, а висока тринаест метара. Иако складна, њена спољашњост не успева ни да наговести какву драгоценост крије унутрашњост. Они који уђу у капелу наћи ће се под сликом азурног неба посутог златним звездама, с кога земаљски свет, окружени свецима, посматрају Христ Спаситељ и Богородица Милосрдна којој је капела посвећена.

Данте и Ђото (Страшни суд, детаљ)

Највећа и најсложенија композиција, Страшни суд, налази се на западном зиду капеле. Главно место Страшног суда припада Исусу, а испод њега се налазе арханђели Михаило и Рафаил који држе крст. Лево су праведници спремни да закораче у рај, а десно они други злостављани у дубинама пакла. На левој страни, близу крста, приказан је Енрико Скровењи, како клечећи предаје модел капеле Богородици, светом Јовану и светој Катарини Александријској. Мушкарац који Енрику помаже придржавајући његов дар данас је непознат. Претпоставља се да се ради о особи која му је помогла и да одлучи које ће сцене бити приказане на зидовима капеле.
Предање говори да се међу праведницима налазе и сам Ђото и Данте Алигијери. Да је то истина не може се са сигурношћу тврдити, али је врло вероватно да је баш тако. Сликар је себе приказао с необичном жутом капом на глави, а песника чији је пријатељ био – крунисаног златним венцем. Ђотов посебан однос с Дантеом наговештава и велика подударност сликаних сцена мука у паклу с онима које су плод песникове маште. Иако је Страшни суд насликан пре објављивања Дантеовог „Пакла”, могуће је да је један уметник био упознат са стиховима другог и да је у њима нашао надахнуће за своју слику.

Приче у сликама

Јуда пољубцем указује војницима кога треба да ухапсе

   Укупно тридесет четири слике у три водоравна појаса на северном и јужном зиду, и три сцене насликане на источном зиду, од којих је „Благовест” дводелна и налази се на обе стране лучног пролаза који води ка олтару, приповедају о животима Богородичиних родитеља Јоакима и Ане, Богородице и Исуса.
Ђотови прикази данашњем посматрачу, навикнутом на реалистичност високе ренесансе и потоњих времена, сигурно се не чине онолико животним колико су били његовим савременицима. Али једноставност истанчано стилизованих облика, њихов наглашен облик, утисак тродимензионалности и бескрајно снажно дочаравање људске драме били су нешто што је током раног 14. века било запањујуће. Иако се Ђото и данас сматра једним од највећих сликара, тешко је чак и замислити колико су моћно изгледале његове слике онима који су их видели за уметникова живота.
    Користећи азурноплаву као боју неба, односно боју позадине на свим сликама, Ђото их повезује у јединствену целину. Безброј је појединости у којима се огледа уметниково размишљање о композицији, вештина и способност којом дочарава најшири распон осећања, познавање грађе људског тела, његово пажљиво промишљање сваке ситнице…
    Међу необичним детаљима један од најзанимљивијих је Витлејемска звезда на слици која приказује Поклоњење мудраца. Готово да нема никакве сумње у то да је Ђоту као модел за звезду која је три мудраца с истока довела до малог Исуса послужила Халејева комета, видљива на небу 1301. године. Појава најпознатије звезде репатице очарала је уметника па ју је врло уверљиво насликао, иако је од тренутка кад је угледао прошло најмање годину дана.
    На сцени која приказује Јоакима како приноси жртву Богу, између жртвеника на коме је скелет јагњета изгорелог у пламену и Божије руке која се појављује с неба као знак да је жртва прихваћена, насликан је анђео који лебди изнад жртвоване животиње, прозрачан и скривен у облацима дима. Чак и најпажљивијем посматрачу врло је тешко да уочи ову фигуру на слици која је у првом, највишем појасу, и чије лице би могло да стане у квадрат странице не веће од шест центиметара.
    Река Јордан, у којој се одвија крштење Исуса, тик поред ноге Божијег сина, скрива рибу – симбол хришћанства. Тек десетак центиметара дугачка, насликана плаво-зеленим тоновима као и вода, риба, и својом мимикријом и својим постојањем, још један је доказ Ђотовог темељног промишљања.

Симболи Ређиналдовог греха

Завист

   На четвртом, најнижем појасу северног и јужног зида капеле налази се четрнаест алегоријских фигура које отелотворују грехе и врлине. Оне су сликане начином који се назива гризај – монохроматски, тако да изгледају као камене скулптуре. Наспрам раздрагане женске фигуре која означава Дарежљивост стоји застрашујућа мушка, оличење Зависти. Необично је што је Дарежљивости супротстављена Завист, а не, како би се могло очекивати – Шкртост. Ипак, Завист, којој из уста излази змија, у руци држи кесу с новцем. Ђото алегорију греха обележава оним симболом којим је Данте обележио Ређиналда Скровењија. Кесу с новцем сликар ставља у руку и Јуди, на јединој слици на којој се Апостол који је потказао Исуса види у друштву ђавола – Јудиној издаји.
Познато је да је Ђото био врло успешан послован човек и да је имао велике приходе од тога што је изнајмљивао разбоје за ткање. То што је, можда, у Ређиналдовом видео и сопствени грех објашњава његову посебну осетљивост кад је зеленаштво у питању.
    Овај след чињеница и нагађања довео је до тумачења да Завист оличава завист према туђем богатству, односно завист према некоме због његовог богатства. Могуће је да та злокобна фигура осуђује Ређиналдове конкуренте, оне које зеленаш из Падове нестрпљиво очекује да му се придруже у „Паклу”.

    Ако вас пут нанесе у Падову, немојте да вас обесхрабри прича да је у Капелу Скровењи тешко ући, да у њој може да се остане само двадесет минута, да је велика гужва и да не може да се дође до улазница. Јужњачки темперамент Италијана неће им допустити да буду хладно пословни и дозволе да неко ко жарко жели да види Ђотово ремек-дело то не учини, чак и по цену неких малих заобилажења правила. Истина је да у капели може да се остане само двадесет минута, али тих двадесет минута памти се целог живота.

                                                                                                (Дантеове стихове превео )
                                                                                                                                          Драган Мраовић
--------------------------------------------------------------------------------

СУЗЕ ЖАЛОСНИХ МАЈКИ
Ђото ди Бондоне рођен је 1266. или 1267. године. Капелу Скровењи осликао је највероватније између 1303. и 1305. године. Током постојања она је претрпела знатна оштећења, а била је подвргнута и бројним рестаурацијама, нарочито током 19. и 20. века.
Последња велика рестаурација окончана је 20. марта 2002. године, свечаношћу одржаном у капели. После две деценије припрема и осам месеци рада, уз трошкове од милион и деветсто хиљада евра, Ђотове фреске засјале су пуним сјајем.
Након уклањања слојева прљавштине, пред очима оних којима је задатак био да врате у живот седам векова стару уметност, појавила су се и нека изненађења. Најлепше и најснажније јесу сузе мајки чија су деца погубљена у Покољу невиних.

Аутор:

Владимир Ранковић

Thu, 07/07/2011 - 04:44

lglg (not verified)

UGG Boots UK

Snow boots originated in Australia, originally UGG Boots UK called the Ugly boots, Australian sheepskin wrapped with two feet into the UGG Boots UK Sale shoes to wear in the cold and chilly days for outdoor and indoor, then gradually became popular UGG Classic Tall Boots in Australia in the winter season. Shop UGG Tall Boots now!

Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре

Свака слика има причу – Ђотове фреске

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту