Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Пријатељство, занат најстарији


ДАНТЕОВ ОСМЕХ

Бокачо никад
није упознао писца „Божанствене комедије”, али може да се
каже да је с њим
провео већину живота. Ево и како


ад је Ђованију Бокачу било осам година, Данте Алигијери је умро. Било је то септембра 1321. године. Бокачо је, кажу, већ тада показивао наклоност ка писању, а Данте је још за живота постао велики и ненадмашни писац.
Данте у руци држи своју „Божанствену комедију”
    Бокачо је први пут чуо за Дантеа десетак година касније, кад је у Напуљу почео да студира право, и то од Чина да Пистоје, свог професора а Дантеовог пријатеља. Било је то лепо раздобље Бокачове младости.   Његов отац, иначе важан сарадник банке „Барди” која је финансирала анжујско краљевство и била угледна у напуљским политичким и друштвеним круговима, коначно је схватио да од његовог сина првенца никада неће постати ни трговац ни банкар, и да је узалуд губио новац плаћајући му школовање у трговачкој школи, па га је послао да студира право код Чина да Пистоје, познатог правника. Десило се, међутим, да су на Бокача више деловале Пистојине приче о књижевности него о праву, нарочито оне о Дантеу.
   Кад је очева банка изгубила послове на напуљском двору, Бокачо је морао да се врати у Фиренцу, жалећи за, како је говорио, величанственим Напуљем где су непрестано приређиване велике забаве пуне угледних гостију. Међутим, да није прешао у Фиренцу, не би срео песника Форезе Донатија, пуног прича о Дантеу с којим је пријатељевао у младости. Од тада живот као да је усмеравао Бокача ка Дантеу. Прво је, тражећи посао, годину дана провео у Равени, на двору, затим још једну у Форлију, такође на двору, на истим местима где је боравио и Данте, и где је још било много његових пријатеља, наравно, пуних прича о славном песнику. Следећа прилика да слуша о њему био је сусрет с Дантеовом кћерком, калуђерицом Беатриче, кад га је фирентинска општина послала да јој преда десет златних фјорина на поклон.
    Било је то 1350. године. Претпоставља се да је убрзо након тога Бокачо написао прву верзију Дантеове биографије, а затим, до краја те деценије, још две. Ниједна није објављена за Бокачовог живота. Познате су под насловима „Дантеов живот” и „Кратки трактат у похвалу Дантеу”.

Неутешни песник

Ђовани Бокачо у мермеру, испред галерије Уфици у Фиренци
   Историчари књижевности сматрају да је Бокачо сачувао сва Дантеова дела зато што их је уредно пописао и описао. Не значи да је Дантеов живот био баш онакав како га је Бокачо приказао. Уосталом, то је истина виђена погледом једног књижевника а не историчара, и пуна је митова о Дантеу, легенди и личних утисака његових пријатеља.
    Једна од њих је и сан Дантеове мајке. Бокачо тврди да се њој, непосредно пред порођај, „у сну јавило да се налази под веома високим ловором, на зеленој ливади, крај врло бистрог извора, и ту је осетила као да рађа сина који је убрзо, хранећи се само бобицама што су падале с овог ловора и пијући из бистрог извора, како јој се учинило, постао пастир, и из све снаге се трудио да дохвати гранчице дрвета чији га је плод отхранио.   И док се тако упињао, учинило јој се да види како је пао, а кад се поново дигао, видела је да он више није човек, него је постао паун. Томе се толико зачудила да се тргла из сна. Није дуго прошло, а њој је дошло време да се породи, и родила је сина коме је у договору с оцем дала име Данте: и с правом, зато што је за тим именом уследио и најбољи учинак, као што ће се касније видети.”
    Данте, објаснио је затим Бокачо, значи – онај који даје.
    Беатриче, Дантеова умрла љубав из младости, чежња због које је написао „Божанствену комедију”, не би ли се кроз „Пакао” и „Чистилиште” сјединио с њом у „Рају”, у Бокачовом спису је, наравно, посебна и велика тема. По њему, Данте и Беатриче су се срели првог маја, на празник „када благост неба заодене земљу својим украсима”, у кући угледног Фолка Портинарија који је окупио суседе на весеље. Ту је била и његова кћерчица Беатриче. Било јој је осам година и била је „прилично љупка за своје детиње године, по понашању врло отмена и пријатна, а по држању и говору много озбиљнија и скромнија него што је то њена младост захтевала; а осим тога, црте лица су јој биле врло нежне и изванредно распоређене, и поред лепоте, пуне толико часне чежње да су многи могли помислити да је то безмало некакво анђелче. Она се, дакле, таква какву је описујем, или можда још много лепша, указала пред очима нашег Дантеа на том слављу, вероватно не први пут, али први пут кадра да изазове љубав; њему се, мада још дечаку, њена лепа слика толико дубоко урезала у срце да се од тога дана више никада, док је био жив, није одвајао од ње.”
    Кад је прелепа Беатриче умрла при крају двадесет четврте године, Данте је био неутешан.
    „Споља је био постао, било због суза, било због јада који је осећао у срцу, било зато што је био потпуно престао да брине о себи, наизглед безмало некакав дивљак: мршав, зарастао у браду и готово сав изобличен.”

Стид због похоте

Точак судбине из Бокачовог дела „О судбинама славних људи” („De Casibus Virorum Illustrium”) с биографијама 54 чувене личности
   По Бокачу, сви су знали за Дантеова дела, нарочито за „онај део његове Комедије који је насловио Пакао”. Као доказ његове омиљености, Бокачо наводи да је једног дана у Верони, док је пролазио поред групе жена, једна казала: „Жене, видите ли овога што иде у пакао, па се врати кад му се прохте и овамо преноси вести о онима који су већ тамо?” Друга јој је дала за право зато што му је „брада коврџава” и зато што је тамнопут „од силне врелине и дима што су тамо доле”. Данте је, наводно, све то чуо и, „малтене задовољан што оне тако мисле, мало се осмехујући, продужио је даље”.
    Да је Бокачо обожавао и да се дивио Дантеу, види се од прве до последње странице. Описујући га, његов изглед и његову нарав, Бокачо наводи само једну једину ману, силно се извињавајући.
    „Стид ме је што морам понеким недостатком да укаљам славу онако знаменитог човека”, каже на почетку дугачког објашњења зашто то чини, да би, пре него што ће коначно рећи која је то Дантеова мана, поновио:
    „Уза сву ту врлину, уза све то знање које је постојало у овом чудесном песнику, пространо место заузимала је похота, и то не само у младости него и у зрелом добу. Тај порок, као што је природно и уобичајено, и безмало нужно, уистину не само да се не може похвалити него се не може достојно ни оправдати. Али, ко би међу смртницима био праведни судија који би га осудио? Ја не бих.”
    Године 1373. град Фиренца је одредила Бокача да у цркви Светог Стефана (Санто Стефано ди Бадија) јавно тумачи Дантеову „Божанствену комедију”. Бокачо је припремио 55 предавања. Прво је одржао 23. октобра, и наставио сваке недеље, сваког пута пред препуном црквом, до почетка идуће године кад због болести више није могао да се креће. Било је то једно лепо пријатељство.


Аутор: 
Соња Ћирић
број: