Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Искрцавање у Нормандији – 6. јун 1944.


ДАН СМРТИ И


Операција Оверлорд највећа је поморска инвазија у историји. У њој је учествовало више од три милиона војника који су преко канала Ламанш из Енглеске превезени у окупирану Француску



ећину савезничких снага чиниле су америчке, британске, канадске и француске јединице. Друге земље, чији су војници такође учествовали у бици, биле су Аустралија, Белгија, Чехословачка, Грчка, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка и Пољска. Ангажовано је 3.500.000 људи, 7.000 ратних бродова и око 13.000 борбених и транспортних авиона – укупно.
   Операција Оверлорд у потпуности је имала особине поморско-ваздушног десанта, али и касније усвојене концепције ваздушно-копнене битке. Успешним извођењем створени су услови за ослобођење целе Француске и продор ка срцу Немачке, Берлину.

                                              Атлански бедем

   Немци су неколико година градили одбрану обале и изграђивали „Атлантски бедем”. Претпостављали су да ће десантне снаге у првом јуришу морати да заузму неко пристаниште ради искрцавања тешког материјала и обезбеђења својих трупа. Због тога су првенствено утврђивана пристаништа, тако да их је 1944. године било немогуће заузети с морске стране. После лука највећа пажња посвећена је области Па де Калеа, која се пружала на најужем делу Канала, пошто се сматрало да ће десант највероватније бити ту.
   Одбале у Сенском заливу састојала се из једне линије бункера са посадама обалских јединица. Ватрени положаји за топове били су заштићени бетоном и гвожђем од бомбардовања с мора и из ваздуха, а минска поља, жичане и друге препреке сваке врсте били су обимно употребљени за њихово ојачање. У обалском појасу, нарочито у мочварама око Карантанског залива, поплављена су велика пространства. Постојећи насипи на обали били су појачани и продужени да би образовали противтенковске препреке иза обалског појаса, док су саме обале запречене густим минским пољима.



   Испред обале постављени су појасеви подводних препрека које су се простирале на различитим удаљеностима од линије највишег водостаја за време плиме. Ове препреке имале су задатак да задрже чамце за искрцавање, да их униште или оштете експлозивом. То су били различити типови подводних препрека, као „елемент Це” са минама на предњој страни, дрвене препреке у виду нагнуте ограде са минама на врху, дрвени стубови са причвршћеним минама, челични јежеви и крстови.
   Немци су располагали далекометном обалском и пољском артиљеријом. Далекометни топови били су прилично истурени унапред. Они су нарочито штитили прилазе Шербуру и заливима код Карантана и Сене. Тешке топовске батерије, постављене у области Шербура и око Авра, готово су укрштале своје ватрене секторе, тако да су биле најозбиљнија опасност за сваки већи брод. Око две-три миље иза обалске артиљерије постављене су јединице пољске и средње артиљерије дивизија које су држале обалске одсеке. Ова артиљерија имала је задатак да туче бродове који би се приближили обали, као и саму обалу.
   У Француској, Белгији и Холандији Немци су имали две групе армија. Већа Група армија „Б” имала је две трећине расположивих снага којима је заповедао Врховни командант Западног фронта фелдмаршал Фон Рундштет. Обухватила је 7. армију (Нормандија и Бретања), 15. армију (област Калеа и Француске) и 88. корпус (Холандија). Овом групом армија командовао је генерал Ервин Ромел, на лични Хитлеров захтев.
    Група армија „Г”, којом је командовао генерал-пуковник Јохан Бласковиц, имала је у свом саставу 1. и 19. армију, од којих је једна била на бискајској обали, а друга на Ривијери.

                                             ------------------------

ОБМАНУТИ НЕМЦИ
Израђен је обиман план обмане и маскирања који је требало да доведе Немце у заблуду о месту и времену десанта. У том циљу израђен је и лажни план десанта, назван „Бодигард”, с циљем да Немце наведе на закључак да ће се десант извести у трећој седмици јула 1944. године, у подручју Па де Калеа. У том циљу је савезничко ваздухопловство бомбардовало циљеве и ван Нормандије.
Организован је посебан радио-саобраћај и на њему саопштавана наређења о припреми за десант у подручју око Па де Калеа, десантне снаге груписане су око Довера, бродови су усидрени у Темзи, с циљем убеђивања Немаца да ће се десант упутити најкраћим путем од британске до француске обале. Око Довера постављено је мноштво лажних мета, па је ту остављен и део снага.
На ове обмане насела је немачка 15. армија размештена око Па де Калеа, и остала пасивна током извођења десанта.
------------------------------

   У Француској се налазио и трећи штаб у рангу групе армија, такозвана Тенковска група „Запад”, којом је командовао генерал Швепенбург.    Овај штаб водио је позадинске послове и обуку тенковских јединица из састава обе групе армија.
   На „Дан Д”, ове групе армија имале су око шездесет дивизија, око четвртину немачке копнене војске.

                                      Трогодишње припреме

   Већ 1942. године Савезници су почели с разрадом планова и одлука за отварање фронта на западу Европе. Одлука да се то учини донета је на састанку Рузвелта и Черчила у Казабланки од 14. до 24. јануара 1943. године. Итовремено, донета је одлука о стварању заједничког англо-америчког штаба под називом „Косак” који је разрадио план операције искрцавања Савезничких снага у Западној Европи, познате као Операција Оверлорд. План је поднесен на разматрање Рузвелту и Черчилу на састанку у Вашингтону, крајем маја 1943. године.
   На конференцији „Велике тројке”, Рузвелта, Черчила и Стаљина, у Техерану је донета одлука да се то учини 1. маја 1944. године, али је касније овај датум померен за 6. јуни. За команданта свих снага постављен је амерички генерал Двајт Ајзенхауер, за његовог заменика маршал британске армије Тедер, а за команданта 21. групе армија британски фелдмаршал Бернард Монтгомери.

Двајт Ајзенхауер даје упутства пред ваздушни десант

   Изабрана је област источне обале полуострва Котантен и шире подручје Каена, које се налази у домету дејстава савезничке авијације и где је процењено да је обала слабије брањена и недовољно утврђена. Река Сена онемогућавала је брзу интервенцију Немаца из области Па де Калеа. Обала је имала довољно пространих и равних плажа за искрцавање, али је благо заталасано земљиште са стрмим брежуљцима било погодно за одбрану по дубини, добре заклоне за пешадију и противоклопна оруђа.
   После доласка генерала Двајта Ајзенхауера за врховног команданта и фелдмаршала Монтгомерија за команданта 21. групе армија одлучено је да се повећа број транспортних средстава како би снаге у првом ешелону биле јачине укупно осам дивизија. Изабрана зона на коју ће се извести десант, названа „Нептун”, била је широка 80 километара и подељена на пет одсека.
   За искрцавање у Нормандији Савезници су на Британским острвима распоредили 39 дивизија (22 америчке, 12 британских, 3 канадске, 1 француску и 1 пољску), више самосталних бригада и специјалних јединица – батаљона ренџера са око 7.000 ратних бродова и око 13.000 борбених и транспортних авиона – укупно 2.870.000 људи.
Према плану, требало је да се за прва два дана искрца 176.000 људи и 20.000 моторних возила, а за шест дана 15 дивизија.

                                                 Најдужи дан

   Под заштитом авијације и поморске пратње, укрцане савезничке десантне снаге кренуле су 5. јуна ујутро ка нормандијској обали. Истовремено је 5/6. јуна почело спуштање америчке 82. и 101. ваздушнодесантне дивизије на полуострво Котантен и британске 6. ваздушнодесантне дивизије источно од реке Орне. За превоз 18.000 падобранаца ангажовано је 2.395 транспортних авиона и 867 једрилица.
   Обе америчке ваздушнодесантне дивизије искрцале су се на знатно већем простору од предвиђеног, а један део падобранаца спуштен је на мочварно подручје. Други део спустио се у насеља где су биле немачке јединице, што је проузроковало знатне губитке и отежало окупљање. И поред тога, 101. ваздушнодесантна дивизија пружила је помоћ 7. корпусу да се искрца на одсеку „Јута”. Снаге 82. ваздушнодесантне дивизије бачене су делом у зону немачке 91. авио-дивизије, али су успеле да заузму раскрсницу Сен Мер–Еглиз и простор с обе стране реке Мердер. Овим је омогућено искрцавање америчког 7. корпуса.
--------------------
УЛОГА НАШИХ БРОДОВА

У десанту Савезника на Нормандију учествовало је 4.200 десантних бродова различитих величина и око 850 ратних бродова. Они су од 6. до 12. јуна 1944. године искрцали 325.547 људи, 104.428 тона материјала и 54.168 возила.
Међу њима су били и бродови Југословенског Лојда из Сплита – „Исток” од 5.908 БРТ и „Његош” од 4.376 БРТ, као и пароброд „Вицко Ферић”, власништво Бродарства Ферић из Сплита. Сва три брода су потопљена првог дана операције, 6. јуна 1944. године. Од њих пароброд „Његош” је имао чудну судбину за време Другог светског рата.
На почетку „Његош” се налазио у Венецији због поправки на броду. После тога испловио је на редовну линију за Буенос Ајрес, а одатле за Кардиф. У пролазу поред француске обале закупило га је француско Министарство саобраћаја за превоз фосфата за Индокину. Када је стигао у афричку луку Дакар, на брод су дошли наоружани војници квислиншке француске власти и насилно онеспособили најважније делове машина. Пароброд је био усидрен на око 4,5 миље и посада брода се нашла у чудном заробљеништву. У тој интервенцији Французи су давали 10 франака по особи на дан. Осим њих на такав начин било је заробљено још око 400 помораца. У тим околностима спријатељили су се с посадом суседног грчког брода „Тасис” и заједнички бринули о набавци животних намирница. Чим је извршен савезнички напад на северну Африку, Немци су их искрцали и одвели у концентрациони логор. После три године тешког живота посада пароброда „Његош” укрцала се у марту 1943. године на норвешки теретни брод „Хеинвард” којим су преко Фрицтауна дошли у Лондон. До напада се пароброд налазио у једној енглеској луци, док га Савезници нису укључили међу трговачко бродовље способно за извршење задатака. Накрцан песком, пловио је према француској обали, како би тамо послужио као покретни мостобран, па је тако и потопљен.
Пароброд „Вицко Ферић” изграђен је 1911. године. Није био тако стар брод ако се узме у обзир да је половина југословенске флоте била старија. Налазио се на листи Савезника и, уз осталих педесетак старијих бродова, одређен је да приликом напада на Нормандију буде потопљен. Ти старији бродови требало је да послуже као лукобран како би нападачке бродове заштитили од немирног мора приликом искрцавања војске и ратног материјала. У једној луци САД са пароброда је скинута сва непотребна надградња. На дно брода постављене су паклене машине које су се палиле с једног места, а бродска складишта напуњена песком. С оваквим унакаженим бродом упутио са његов заповедник капетан Анте Пезељ преко Атлантика у Енглеску где је остао неколико дана. Одатле је по наређењу Савезника отпловио за Нормандију на одређено место, где је брод потопљен 6. јуна 1944. године уз остале бродове како би направио лукобран. На потопљеном броду остао је заповедник Анте Пезељ са посадом још неколико дана, за време најгоре паљбе, све док их није преузео један савезнички брод.
---------------------------

   Британска 6. ваздушнодесантна дивизија се – захваљујући бољој обучености, погоднијем земљишту и слабијем немачком отпору – спустила на за то одређен простор. Одмах после поноћи група пешадинаца и инжињераца заузела је мостове на реци Орни и у Каенском каналу.
   Савезничка авијација је одмах после пола ноћи почела снажно бомбардовање обале предвиђене за десант. Средњи бомбардери напали су обалске батерије и обалска утврђења између Авра и Шербура и за 30 минута бацили 7.600 тона бомби.
   У свануће су авијација и бродска артиљерија наставиле бомбардовање и у знатној мери оштетиле пољска утврђења, препреке и систем веза.  Радарски систем потпуно је паралисан и онемогућена је служба осматрања.

Три ратна друга на месту десанта

   Десантна флота од око 5.000 бродова, у пет десантних одреда, уз заштиту ловачке авијације и флоте, кренула је ноћу 5/6. јуна ка обали Нормандије. Она је 6. јуна, између 02.00 и 03.00 часа стигла у зону прекрцавања на 15 километара од обале. Док су се десантни чамци приближавали обали, инжињерци су уклањали подводне препреке, минска поља и полагали димне завесе на правцу кретања десантних снага.
   Америчка 1. армија искрцавала се на десном крилу, на два одсека на плажама „Јута” и „Омаха”. На десном крилу амерички 7. корпус почео је искрцавање у 07.40 часова на одсеку „Јута”. Због јаких водених струјања и отежане оријентације, снажног ваздушног и бродског бомбардовања, десантни бродови и чамци искрцали су се око два километра јужније од планираног места напада готово без губитака.     Искрцане јединице постигле су потпуно изненађење и уз подршку амфибијских тенкова убрзо савладале отпор слабо уређене немачке одбране. Од 32 амфибијска тенка 28 је стигло на обалу и наставило дејства у дубину, створивши мостобран ширине четири и дубине девет километара.

                                                     Препреке

   Амерички 5. корпус искрцао се на левом крилу на одсеку „Омаха”. Због јаког отпора немачке 352. пешадијске дивизије дошло је до кризе код првог ешелона. Америчке снаге претрпеле су велике губитке на излазима од мора ка унутрашњости копна. Снажним дејством разарача савладано је неколико отпорних тачака. Искрцавањем наредног дана преброђена је почетна криза. Тако су америчке снаге у току дана, уз велике губитке, продрле на неколико места на дубину од два–три километра и образовале три мања мостобрана. Губици Американаца износили су око 2.000 војника и старешина. Од укупно планираних 2.400 тона искрцано је само стотинак тона материјала.
   Америчка 1. армија првог дана искрцавања створила је два неповезана мостобрана, а ни дневни циљеви нису остварени.
   Британска 2. армија извела је напад на три одсека са по једном дивизијом на плаже „Голд”, „Џуно” и „Сворд”. На одсеку „Џуно” 50. пешадијска дивизија 30. корпуса, уз снажну подршку артиљерије, до мрака је успоставила мостобран ширине и дубине десет километара. Дивизија је достигла свој дневни циљ и успоставила везу лево с Канађанима, али не и са Американцима.
   Десант канадске 3. армије закаснио је пола сата због узбурканог мора и подводних стена због којих је већина амфибијских тенкова потопљена, а бродови оштећени. Искрцани делови успели су за кратко време да овладају већим бројем утврђених тачака, али је њихово напредовање брзо заустављено дејством немачке 21. оклопне дивизије.   Упркос томе, Канађани су до краја дана образовали мостобран дубине 11–12 километара, који је био јединствена целина са суседном британском 50. дивизијом.
-------------
ГУБИЦИ

После ликвидације немачких снага у џепу Фадез–Мортен, пише фелдмаршал Монтгомери у свом делу „Од Ел Аламејна до Балтичког мора” и избијања савезничких армија на Сену, било је очигледно да су Немци претрпели страховит пораз у Нормандији. Они су изгубили близу пола милиона људи. Заробили смо 210.000, а ценило се да је број погинулих и рањених достигао 240.000. Њихови губици у материјалу такође су били озбиљни – заплењено је или уништено око 3.500 топова и 1.500 тенкова. Поред великог броја моторних возила, запрежних кола и сваковрсне опреме.
Четрдесет и три непријатељске дивизије биле су уништене или претрпеле тешке губитке, на рачунајући посебне формације у пристаништима Бретање и на острвима у Каналу. Двадесет команданата армија, корпуса и дивизија погинуло је или заробљено, два су рањена, док је немачки командант двапут мењан.
--------------------------

   На одсеку „Сворд”, и поред узбурканог мора, од 40 амфибија на обалу је стигло 28. За њима се искрцала британска 3. дивизија која је савладала немачку одбрану и образовала мостобран ширине пет и дубине два километра. До краја дана успостављена је веза са 6. ваздушнодесантном дивизијом, али се није повезала са Канађанима, нити је искоришћена неактивност немачке 4. оклопне дивизије да се заузме Каен.
   У току 6. јуна савезничке снаге пробиле су немачку одбрану ширине педесетак километара на обали између река Вир и Орне и на полуострву Котантен ширине десет километара и успоставиле неколико одвојених мостобрана.
   На обалу Нормандије првог дана искрцало се осам дивизија, односно 156.000 људи, уз релативно мале губитке.

                                                         На Берлин!

   При крају тог дана штаб 21. групе армија одлучио је да америчка 1. армија продужи дејство, повеже мостобране корпуса и заузме Карантан и Изињи и да, након пресецања полуострва Котантен, брзо заузме Шербур. Истовремено, британска 2. армија добила је задатак да се повеже са америчком 1. армијом и заузме Каен. У духу ове одлуке снаге америчке 1. армије продужиле су наредног дана дејство и до 12. јуна заузеле градове Изињи и Карантан и повезале мостобране у јединствену десантну основицу. Амерички 7. корпус пресекао је полуострво Котантен и окренуо фронт на север ка Шербуру, који је заузет 26. јуна када је заробљено 39.000 Немаца.

У снагама немачке одбране били су и ови шеснаестогодишњи дечаци. Ангажовање деце указивало је да се ближи крај немачке војне силе

   Британска 2. армија наставила је нападе ради проширења мостобрана и заузимања Каена. Борба за Каен вођена је уз јаку подршку авијације која није уродиле плодом и Каен није заузет.
   Савезници су од 6. до 30. јуна успели да створе мостобран широк 120 и дубок 10–30 километара. У то време пребачено је 27 дивизија, 596.000 тона материјала, 177.000 возила и једна трећина тактичке авијације.
У духу постављеног задатка 1. америчка армија је 3. јула продужила напад на југ и после три недеље избила на друм Лесеј–Перије–Сен Ло–Комен, где је задржана уз губитке од око 10.000 људи.
  Британска 2. армија је пред почетак напада на Каен одбила противудар немачких снага, после чега је уз подршку артиљерије и авијације прешла у напад и 8. јула продрла у град, заузела већи део, али су се борбе за Каен водиле скоро читав месец.
   Британске и америчке снаге су за око месец дана борби успоставиле велики стратегијски мостобран, који је омогућио операције према Бретањи и реци Лоари, али нису створени услови за продор ка Паризу.
После неуспелог противудара Немаца код Мортена и разбијања њихових снага на простиру Фадез–Аржантан Савезници су се учврстили на мостобрану и почели пробој у унутрашњост Француске.



Аутор: 
Бошко Антић
број: