3320 25. 9. 2015.
Забавников историјски Забавниик
ДАН
Деветог маја 1945. године, у 00.40 часова, у берлинској сали једне официрске мензе, овлашћени представници Врховне команде Трећег рајха потписали су безусловну капитулацију. После шест година најсуровијег ратовања у повести човечанства фашизам је био на коленима. Слободољубиви свет могао је да одахне и да се посвети видању сопствених рана...
описник московске „Правде” викао је у слушалицу телефона прикаченог на зид:„Предграђе Берлина Карлсхорст улази данас у историју. Овде је гробница Хитлерове Немачке. Овде је крај рата...”
Потписивање акта о капитулацији одиграло се у згради бивше немачке школе војних инжењера. У сали официрске мензе. Четири заставе на зидовима – совјетска, америчка, британска и француска – симбол су пријатељства по оружју. У салу улазе маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков, главнокомандујући маршал ваздухопловства краљевских ваздухопловних снага сер Артур Тедер, генерал Спац, адмирал Баро, генерал Делатр де Тасињи и чланови совјетске, америчке, британске и француске делегације.
Много је људи у сали, чује се само шкрипа официрских чизама. Маршал Жуков, у пратњи маршала Тедера, на руском објављује да су опуномоћеници немачке Врховне команде стигли да приме одредбе безусловне капитулације.
– Уведите представнике немачке Врховне команде – маршал наређује ађутанту.
Немачки генерали улазе у салу. Први улази генерал-фелдмаршал Вилхелм Кајтел. Корача чврсто, покушавајући да задржи достојанство. У руци врти своју маршалску палицу, али је брзо спушта. На лицу му се појављују црвене пеге. Прате га генерал-адмирал Фон Фридебург и генерал-пуковник Штумф. Заузимају места која су им одређена. Иза њих стоје ађутанти.
Жуков и Тедер им се обраћају на руском и енглеском:
– Сада ћете потписати акт о безусловној капитулацији!
Наредба се преводи Немцима. Кајтел клима главом:
– Да, да, капитулација!
Онда показује акредитиве немачке Врховне команде за потписивање акта о капитулацији. Документ је потписао Карл Дениц, нови вођа Трећег рајха. У њему овлашћује генерал-фелдмаршала Кајтела да потпише акт о безусловној капитулацији.
Маршал Жуков и маршал Тедер питају:
– Имате ли у рукама акт о капитулацији? Познајете ли садржај акта? Пристајете ли да потпишете акт?
– Да, пристајемо – одговара Кајтел.
Отвара своју кожну торбу с документима, ставља монокл на око, узима перо и спрема се да потпише акт. Маршал Жуков га заставља речима:
– Ја предлажем да представник немачке Врховне команде дође овамо код стола и овде потпише акт.
Показује место где фелдмаршал треба да стане. Кајтел устаје са столице и прилази показаном месту. Црвене пеге поново му се појављују на лицу. Седа за означени сто и потписује све примерке акта о капитулацији, један за другим. То траје неколико минута. Сви ћуте. Чује се само шкљоцање фотоапарата.
Канцелар Вили Брант испред споменика жртвама Варшавског гета, 7. децембра 1970. године
Пошто је потписао акт о капитулацији, фелдмаршал устаје и гледа око себе. Нема шта да каже и не очекује ништа. Покушај осмеха претвара се у грч на лицу. Дрхтавом руком намешта монокл и враћа се до стола немачке делегације. Пре него што је сео нервозно врти маршалском палицом и неодлучно је спушта на сто.Акт о капитулацији потом су потписали генерал-адмирал Фон Фридебург и генерал-пуковник Штумф. У тишини се једино чује шкрипање наливпера. По њиховом одласку столу приступају опуномоћеник Врховне команде Црвене армије маршал Жуков и опуномоћеник Савезничких експедиционих снага маршал Тедер, као и сведок генерал Спац и представник француске делегације генерал Делатр де Тасињи. Један за другим стављају потписе на документ.
Немачки највиши официри устају, отпоздрављају и излазе. За њима дуго остаје да лебди тупи одјек чизама. Следе један, па други, па цео хор гласова представника победника. С осмесима чврсто стежу руке једни другима. Ближи се крај првог сата новог, деветог дана маја 1945. године.
Рат је завршен. Победа. Човечанство може да одахне.
Београђани у Немањиној улици 9. маја 1945. године
стога дана, око подне, у Београду је одржан величанствен митинг. Уз цвеће, песму и почасне плотуне. Слично је било и у Ваљеву, Крагујевцу, на Цетињу, у Сплиту, Копру... Новине су известиле да се Дан победе у Сан Франциску прославља прековременим радом...Ми ни тада нисмо као други. На северозападу земље ратујемо још недељу дана, до 15. маја. Још крви и суза...
У новинама је, ипак, најчитанија рубрика под насловом „Траже се...” „Угљеша Ј. Брковић, рођен 1903. у селу Вранићи код Чачка, од четника мобилисан крајем септембра 1944, заробљен од стране партизана 30. септембра 1944. код Александровца, наводно се сазнаје да се налази у НОВ. Моле се другови и другарице да, ако шта знају о именованом, известе Миљана Брковића, с. Вранићи код Чачка или Јовишу Брковића, Краљево, Војводе Путника 4...”
У „Малим огласима” „...жена је изгубила буђелар с новцем и документима и моли поштеног налазача да га врати на адресу Зорина 78, стан 1...” Али и „персијски тепих и оне из Смирне купујем. Плаћам пуну вредност. Поенкареова 32/I, лево, пре подне”.
Љубитељи филма у београдском „Колосеуму” могу да виде совјетски филм „Лењин у октобру”, од 18 часова. Ко хоће и пре у биоскоп, у „Булбулдерцу” се, од 2.30 и 4.30 часова, приказује амерички филм „Тарзан и његова другарица”...
Београд на Васкрс 1944. године, после савезничког бомбардовања
ажна је била и следећа обавест:„Служба добровољних давалаца крви позива доле именоване да се пријаве Заводу за трансфузију крви у згради Централног хигијенског завода, Булевар ослобођења 18... (следе имена десет особа с адресама)... Ујутро не доручковати масну храну. Моле се именована лица као и сви нови даваоци крви да понесу са собом једну кесу за шећер и боцу за пола литра уља...”
Пољско национално веће затражило је да Савезници пољским властима предају Франка, бившег генералног гувернера Пољске, који се сада као заробљеник налазио у западној Немачкој. Ова одлука донесена је после проналска гомиле људског меса и костију у Хигијенском институту у Данцигу које су припадале пољским патриотима. Немци су правили сапун од лешева пољских родољуба.
А како је јавио „Асошијетед прес”, у једном месту на северу Италије ухапшена је удова Бенита Мусолинија, Ракела, са двоје деце...
Маршал Тито упутио је, поводом Дана победе, телеграме честитке маршалу Стаљину, премијеру Черчилу и председнику Труману.
Американци су упозорили Јапанце да ће против њих употребити много опасније бомбе него што су избацили на Рајх...
Новине су известиле да ће се „поводом извојевања победе и свршетка победоносног рата у свим београдским црквама и Саборној цркви одржати на дан 10. маја у 11 часова свечано благодарење”.
У Београду је обновљено породилиште у Крунској улици. Једна жена, преко новина, тражи дојкињу, здраву и спремну...
Савезници у истом строју, први пут без оружја
ајсуровији рат у историји човечанства, ни по чему човечан, врло брзо је претворен у бројке, неумољиве и наизглед хладне. У њему је учествовала 61 земља са 2,1 милијардом становника (96 одсто светског становништва) који су живели на пространству од 131,5 милијарди квадратних километара (96 одсто Земљине површине). Борбеним дејствима захваћена је територија 40 земаља, а у рату – у склопу оружаних сила – учествовало је око 110 милиона војника.Потпуних података о људским жртвама нема, али на основу оних којима се располаже, рачуна се да је животе изгубило око 50 милиона људи, од тога 31 милион цивила, од чега је у концентрационим логорима убијено око 12,5 милиона. Државе антифашистичког савеза претрпеле су много веће губитке: само цивила погинуло је преко 28 милиона (94 одсто свих погинулих цивилних лица).
По земљама, највеће укупне губитке имао је Совјетски Савез – око 20 милиона (9 милиона војника и 11 милиона цивила), затим Кина – 10.310.000; Пољска – 6.000.000; Немачка – 4.600.000. Процентуално, највеће губитке поднела је Пољска (17,31 одсто укупног броја становника), затим СССР – 11,4; Југославија – 11,2; Грчка – 7; Немачка – 5,8 одсто.
Материјална штета од ратног разарања процењена је на 260 милијарди долара (само у Европи), а стварни расходи за вођење Другог светског рата износили су 1.384 милијарде долара.
Југославији је, што у борбама што у логорима, погинуло или убијено око 1,706.000 људи. Окупатор је изгубио 410.000 војника.Поред Совјетског Савеза и Пољске, наша земља претрпела је највећа материјална разарања. Према подацима поднетим на Међународној репарационој конференцији у Паризу 1945. године, укупна ратна штета процењена је на 46,9 милијарди долара. Од тога је Немачка начинила штету од 35.858.000 долара; Италија – 9.850.000; Мађарска и Бугарска – 1,192.000 долара. Од целокупне ратне штете, Југославији је – на различите начине – надокнађено око 50 милијарди такозваних девизних динара или – два одсто.
Немогуће је, разуме се, било проценити и надокнадити штету учињену шестоаприлским (1941) бомбардовањем Београда, када је уништена Народна библиотека, једна од најбогатијих у југоисточној Европи, с целокупним књижним фондом, те библиотека Војне академије с књижним фондом од око 35 хиљада свезака... Уз то, у рату је уништено 450 а оштећено 800 православних цркава, срушено је и 120 римокатоличких богомоља, 750 џамија и 106 синагога. У манастиру Раваница је, на пример, становала немачка војска, а од цркве је начињен магацин муниције...
рво су кренули на споменике. Првог јуна 1941. године усташе су насред Требиња о грану платана обесиле бронзаног Његоша, први песников споменик код нас који је свом завичају даровао други песник – Јован Дучић. С платненом врећом преко главе и попрсја лелујао је петнаестак дана онај који је певао о страху од „зла домаћега”. Под окриљем ноћи скинули су га локални чистачи улица Бајро Ђугомовић и Јово Кораћ и сакрили, до краја рата.Исте године потомци славног Рима су после изгубљене битке против партизана на Браићима изнад Будве сишли у град и рафалима изрешетали споменик Стјепану-Стефану Митровом Љубиши, писцу...
акон вежбања на бронзи кренуло је нешто дотад незапамћено у повести људског ума. Јасеновац, Госпић, Ђаково, Сисак, Лоборград, Лепоглава, Стара Градишка. Непоуздане бројке говоре о око 800.000 смрти у концлогорима. Поуздан податак постоји само за време од јуна до новембра 1942. године. А потиче из евиденције званичних служби у такозваној НДХ. Тада је, по њима, заклано, убијено маљем, спаљено или удављено преко 250.000 људи, жена и деце. Дневно – 1.667 душа; 70 на сат.„Док су разговарали, посматрао сам котарицу од трске која се налазила лево од Поглавника, на писаћем столу. Поклопац је био уздигнут, видело се да је котарица пуна морских плодова. Тако је бар мени изгледало. Рекао бих да су то остриге, али ишчупане из својих шкољки, онакве као што се понекад виђају изложене код Фортнам енд Мејсона на Пикадилију, у Лондону. Казертано ме погледа и оком даде знак:
– Да ли би ти пријала добра чорба од острига?
– Јесу ли то далматинске остриге? - упитах Поглавника.
Анте Павелић подиже поклопац корпе и, показујући ми те морске плодове, ту лепљиву и пенасту масу, рече, смешећи се оним својим осмехом, добрим и уморним:
– То је поклон од мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију...”
Ово је дослован цитат преписан из књиге италијанског писца Курција Малапартеа „Капут” објављене 1944. године а односи се на време кад је био ратни дописник у НДХ.
а Бањици, логору поред Београда, девојка Слобода Трајковић пропустила је последњу прилику да спасе себе и целу своју породицу (родитеље, брата и млађу сестру). Одбила је да у замену за живот најближих закаже састанак Иви Лоли Рибару, свом веренику и једној од најважнијих личности партизанског покрета.Иван Рибар је у једном трену, пред сам почетак заседања АВНОЈ-а 28. новембра 1943. у Јајцу, сазнао за смрт старијег сина Лоле и млађег Јурице. Његова жена Тоница, коју су фолксдојчери стрељали у Срему 1944, никада није сазнала за смрт Јурице. О Лолиној погибији сазнала је из једног шапирографисаног билтена. Иво Лола почива на доњој тераси Калемегдана, Јурица у завичајном Ђакову, мајка Тоница са кћерком Боженом на београдском Новом гробљу, а отац Иван на загребачком Мирогоју...
| Јапан, коначан крај Кад је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа САД су из посебно опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом те врсте у историји ратовања, доживео катастрофу. Осмог августа СССР је објавио рат Јапану, а САД су наредног дана бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је коначно капитулирао. На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра званично је потписан акт о безусловној капитулацији Јапана. Тиме је Други светски рат, почет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно завршен. |
јуришу изнад Тјентишта 13. јуна 1943. године погинуо је командант Треће дивизије Сава Ковачевић. За непуна два сата на Сутјесци су страдали и његов отац Благоје, брат му Јанко и синовац Драган.
ада су, већ другу годину, сваког октобра, мајке Крагујевца и Краљева у црнини, неме од бола, долазиле на заједничке гробнице. Ђаци и професори заједно, и V3 и VII1 и профа из немачког и онај из историје. Петнаест хиљада душа тог октобра 1941, и чете и чете ђака, ушле су у песму и отишле у легенду...Београђани, Лесковчани, Подгоричани су на Ускрс 1944. веровали да, ето, слобода прво стиже с неба. Хиљаде бомби су изручене из савезничких бомбардера, с циљем да, као, припомогну уништавању немачке оружане силе. Мада никад није утврђен тачан број настрадалих цивила, верује се да их је у Београду било много више него оног 6. априла 1941. године. Запаљиве бомбе уништиле су и породилиште у Крунској улици.
Триста хиљада тек стасалих омладинаца, од 22. октобра 1944. до 14. априла 1945, отишло је у пробој Сремског фронта. Тридесет хиљада никад се није вратило.
ктобра 1958. група гимназијалаца од 13 до 17 година покушала је да у аустријском граду Линцу онемогући представу „Дневник Ане Франк” засновану на сведочењу јеврејске девојчице, једном од најпотреснијих оптужби против нацизма. Глумце и публику пред позориштем сачекали су звиждуци и урлање:– Доста! То је све лаж! Прекините! То је чиста клевета...
Новембра 1963. Симон Визентал, неуморни ловац на нацистичке злочинце, успео је да уђе у траг човеку који је у једном амстердамском поткровљу крајем 1944. године ухапсио петнаестогодишњу Ану Франк и целу њену породицу. Био је инспектор у бечкој полицији. Кад су му запретили суспензијом и премештајем на нижи положај због онога што је учинио у рату, бојажљиво је припитао:
– Моја жена и ја купили смо пре месец дана намештај и ко ће сада да плаћа рате?
екако у то време, а могло је то бити и у било које друго време, песник Бранко Миљковић сумњичаво се питао: „Да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?”... 
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
