3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Алфонс Муха
ДАМЕ У РАМУ
едалеко од Вацлавских намјести, велелепног прашког булевара, у делу где се улива у језгро старог града, односно у пешачку зону – налази се Музеј Алфонса Мухе. Зграда која, попут многих других, говори о времену сецесије, с прозорима и вратима обојеним у бело, не делује посебно раскошно. Управо несразмерно броју посетилаца који би, од јутра до вечери, да виде на једном месту оно што је Муха цртао, сликао и штампао.
Можда има оних који не знају ко је био Алфонс Муха, али свакако да већина познаје његове плакате. Видели су их на неком, можда и неочекиваном, месту бар неколико пута. Требало би имати у виду да он није био само примењени уметник. Био је чешки сликар, један од највећих представника арт нувоа, односно – уметности сецесије.
Рођен 24. јула 1860. године у Иванчицама, у данашњој Чешкој, а тада делу Аустроугарске царевине, Алфонс Марија Муха потицао је из сиромашне сеоске средине. Наводно, цртао је пре него што је научио да хода, а најраније године провео је играјући се у цркви у Иванчицама. Основну и средњу школу похађао је у Брну где је одмах уочена његова обдареност за сликање. Занимљиво је да је Алфонс био уверен да ће постати музичар. Свирао је хармонијум и од свог омиљеног инструмента, такорећи, никада се није одвајао. Носио га је као већ одрастао човек чак на пут – у Америку!Бурна младост у Паризу
Будући да су га одбили на пријемном испиту за прашку Ликовну академију, одлучио је да оде у Беч. Све што је имало везе са цртањем врло лако му је полазило за руком: с успехом се окушао као сликар позоришних кулиса. Позориште је, међутим, изгорело у пламену, а Муха је остао без посла. Његов рад ипак је примећен. Гроф Куен-Беласи запослио га је како би му осликао унутрашњост двораца које је поседовао.
Толико је био одушевљен радом младог Чеха да му је понудио новац за даље школовање на Академији лепих уметности у Минхену. Ипак, Алфонс се две године касније обрео у француској престоници. Тамо је почео поново да студира сликарство. Прилично касно. Имао је већ 29 година. Његов париски атеље није био само велика радна соба и окупљалиште необичних личности, већ и својеврсна одаја разних чудеса.
Муха је у Паризу провео двадесет година. Двадесет плодотворних, лудих година нежење и колекционара. Јер, уколико би спазио неки предмет који му се чинио занимљивим, одмах би га купио. Наравно, нису то биле само скупоцене ствари. Заправо, већином и нису биле ствари велике вредности, али свакако занимљиве по изради, намени и пореклу. Његов начин живота био је заправо слика става према уметности коју је доживљавао као духовну потребу, а не израз елитизма. У Мухин атеље долазили су његови сународници Чеси, али и бројни други уметници. Један од најприснијих пријатеља био му је и славни сликар Пол Гоген. Постоји чувена фотографија која приказује Гогена како (1893. године) у Мухином атељеу свира хармонијум – без панталона.
Позориште је у то доба било окосница уметничких збивања у Паризу. А најсјајнија звезда на позоришном небу била је чудесна уметница, глумица Сара Бернар. Пријатељи уметници упутили су Алфонса Муху да уради плакат за представу у којој је играла – Сардуову „Жисмонду”… Два метра висок, плакат је привукао неслућену пажњу јавности. Такав стил још није био виђен. Муха је тим једним јединим уметничким чином означио почетак револуције у изради плаката. После Анрија де Тулуз-Лотрека, свет је добио уметника који је као вихор ушао у свет литографије. Колекционари су кидали плакате са улица, а Сара Бернар била је поносна као никада до тада. Најзад се нашао неко ко је схватио њену величину – величанственост глумачке уметности и лепоту жене! И тако је приказао. Понудила је чешком уметнику уговор да само он ради плакате за представе у којима ће она играти, да јој осмишљава и креира одећу, накит, па чак и фризуре. Заузврат, своје постере дива ће носити свуда где буде гостовала и проносити славу дела мајстора сецесије.
Наруквица по цртежу
У ствари, могло би да се каже да се уметност сецесије заснива на цвећу и лику жене. Што се тиче Алфонса Мухе, и женска коса била је део тог укупног цветног аранжмана. Можда чак и више од тога. Биће за себе. Док га је ликовна публика обожавала, критичари су га често омаловажавали. Какве су то даме с макаронама на глави, писали су. Чинило се да уметнику није стало до тих написа. Био је и изванредан фотограф. Сликао је моделе у свом атељеу (најчешће наге), да би им поново на литографијама удахнуо потпуно другачији живот.Имао је 46 година када се заљубио у Марију Читилову, студенткињу сликарства у Паризу. Урадио је неколико њених портрета и одлучио да се венчају. Та свечаност збила се у чешком селу, а не у неком сјајном париском салону, како су многи очекивали. Јер, Муха је у Паризу заиста био славан.
Када се оженио и скрасио, најзад је могао да се посвети својим многобројним интересовањима, као и убеђењима. Наиме, Муха је најдубље веровао у заједничку историју свих Словена. Сматрао је да је та чињеница од кључне важности за цивилизацију. Уметност је била важна једнако као и питање одакле потичеш. Свесловенске, а не националистичке идеје заокупљале су његове мисли, баш као и окултизам. Симболи су у уметности за њега имали посебну важност. Можда и суштинску. Вероватно због тога што је врло предано приступио масонима и важан део живота посветио управо масонском братству.Алфонс Муха често је присуствовао сеансама призивања духова. Једном приликом фотографисао је даму која је наводно била опседнута духом умрле особе. На њега је тај доживљај, по свој прилици, оставио упечатљив утисак, па се исти лик касније често појављивао на платнима и цртежима. Словенска народна уметност такође је имала утицаја на стваралаштво Алфонса Мухе.Његова обдареност и надахнуће као да су стално чезнули за новим изазовима. Тако је у једном тренутку осликао радњу чувеног јувелира Фукеа, осмислио сваку, и најмању, појединост у њој, од боје зидова, намештаја, лампи, до самог накита. Сара Бернар толико се заљубила у наруквицу у облику змије с плаката за представу „Медеје”, да је пожелела да добије исту. У ствари, захтевала је то. Муха, вешт и непогрешив цртач, одмах је направио цртеж, а Фуке направио наруквицу.
Сара Бернар није била једина која је желела да има нешто израђено у машти мајстора модерне уметности. И сам уметник схватио је да се стицајем околности обрео у врло важној улози онога који битно утиче на изглед окружења. То га је навело да 1902. године напише својеврсну библију примењене, декоративне уметности – „Документ о декорацији”, књигу која је постала сецесионистички бестселер, ликовни приручник који је на практичан начин показивао како је могућно свакодневицу испунити уметношћу. Три године касније уследио је још један сецесионистички приручник.Словенска епопеја
Упркос свим париским успесима, Мухине мисли почеле су да нагризају сумње да ли Словени живе баш тако добро под аустроугарском влашћу и у Руској царевини? Било му је јасно да је куцнуо час да се врати у своју Чешку. Међутим, та одлука није била финансијски лако изводљива. Одакле му новац за пресељење и живот у Прагу? Није имао ни стан ни кућу. Сара Бернар имала је паметан предлог. Чинило јој се како би било најбоље отићи у САД и тамо се најпре обогатити. И тако се Алфонс Муха с породицом 1908. године укрцао на брод за Њујорк. Веровао је да ће у Америци брзо стећи богатство сликајући жене милијардера. Новине су с великом пажњом испратиле долазак уметника из Европе. Израда портрета није ишла тако добро како се надао. Срећом, новац је нађен на другој страни. Милионер Чарлс Крејн основао је неку врсту америчко-словенског савеза који је сакупио новац како би Муха могао на миру да ослика свој давно сањани сан – ликовну Словенску епопеју. Сада звучи врло необично, али и поједини угледни и моћни Американци били су окупљени око ове замисли, као и сам Муха. И не само то. Веровали су у надмоћ словенске културе над западњачком. Желели су да за то, осим књижевног и музичког, постоји и ликовни доказ.
Aлфонс Муха масонТако се Муха с породицом вратио у Чешку и сместио у дворац удаљен око сат вожње од Прага. Почео је да ради Словенску епопеју, двадесет слика великих димензија на којима су приказане сцене из словенске и чешке историје и чија је порука требало да буде кратка и јасна. Она је гласила: спас је у уметности. Цело село Збивов, покрај кога је живео, позирало је уметнику који се, после дугогодишњег одсуства, вратио у завичај. Године 1911. осликао је зидове прашке градске скупштине. Те мурале историчари уметности сврставају међу последња дела арт нувоа. Када је 1918. године проглашена независност Чехословачке, Муха је био тај од кога су тражили да ослика новчанице и поштанске марке. Наставио је да ради своју Словенску епопеју, завршену 1928. године. Једна од слика приказује крунисање цара Душана Силног. Бави се илустрацијом и другим облицима примењене уметности. Био је мајстор чешке масонске ложе.Када је Немачка напала Чехословачку, 1939. године, Муха је одмах ухапшен. Задржан је на разговору у Гестапоу, по свему судећи због тога што је био масон. Ипак, пуштен је кући. Убрзо после тог догађаја је умро, 14. јула 1939. године, под помало тајанственим околностима. Без икакве помпе, како би иначе доликовало тако познатом уметнику, сахрањен је на прашком гробљу на Вишеграду.
После рата, педесетих година прошлог века, арт нуво био је за тадашњи режим у Чехословачкој најстрашнији израз декаденције. Мухини наследници живели су тешко, покушавајући да сачувају вредна дела и предмете које је сакупљао и створио њихов славни предак. Син Алфонса Мухе послат је на принудни рад у Сибир. Срећом, слике које су чиниле Словенску епопеју породица је скинула с рамова, увила у огромне ролне, заштитила и сакрила. Тек крајем шездесетих година изашле су на видело. Десетак година касније цео свет поново је открио Алфонса Муху, његове цртеже, слике, а пре свега литографије. Календари, илустрације и плакати, лепе девојке бујних фигура и фризура уоквирене својеврсним рамовима од стилизованог цвећа, постале су симбол једног времена које још траје.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
