3320 25. 9. 2015.
Варке и остале игре
ДА ТЕ МРЗЕ
Гувион Сен-Сир једини је од 26 Наполеонових маршала највиши чин стекао у погубном походу на Русију 1812. године
У бици код Полоцка августа 1812. године, Сен-Сир је зарадио маршалску палицу.
ест да је велики пакет управо стигао у њен дом у Бар-ле-Дику, у француској покрајини Лорени, веома је обрадовала осамнаестогодишњу Ежени, супругу маршала Удиноа. Знала је да се у њему налази биста њеног храброг Николе-Шарла, који је на челу свог корпуса те 1812. године ратовао у Русији. С нестрпљењем је чекала да слуга отвори дрвени сандук и отпакује то парче камена поручено из Берлина, чији ће је облик свакодневно подсећати на супруга. Није знала када ће се Удино вратити из рата. „Ко зна где ће га повести Наполеон кад покори Европу?”, питала се. Говорило се да ће овај поход трајати дуго и да се можда неће завршити у Петрограду и Москви, него далеко у Азији, на обалама Инда.Када је слуга коначно извадио бисту, црна слутња обузела је Ежени и она болно крикну – лево раме каменог попрсја које је представљало њеног мужа беше отпало. Неколико недеља касније, 16. августа, маршал Удино тешко је рањен, управо у раме, током борби с Русима у близини Полоцка. Кочијама је превезен у Вилну, где се опорављао до октобра, а војне операције на том делу ратишта преузео је генерал Гувион Сен-Сир.
Шта овај цртка?
Лоран Гувион рођен је 13. априла 1764. године у месту Тулу у Лорени, у породици која се бавила штављењем коже и месарским занатом. Туга је обележила његово детињство. Када је имао само четири године, Лоренова мајка напустила је мужа и троје деце и побегла у Лион, где се придружила некој верској секти. Недуго после тога умрла су оба Лоранова млађа брата. Отац, кожарски трговац, желео је да Лоран настави породични посао, убеђивао га, па и присиљавао да се лати месарског ножа и трговине кожом, али младић је ове послове презирао. Више је волео да чита, учи и размишља. Због неразумевања околине и урођене меланхолије, све више се повлачио у себе. Образовао се како је знао и умео, а када је стекао довољно предзнања, дозвољено му је да посећује часове у артиљеријској школи у Тулу.
Његову радозналост и интелигенцију приметио је један свештеник, професор у тој школи. Захваљујући овом човеку Лоран је научио основе грчког и латинског. Био је одличан математичар, а у цртању није имао премца. С 18 година одбио је понуду да постане официр и отпутовао у Лион, безуспешно покушавајући да пронађе мајку. Сазнао је да је она уместо Гувион узела презиме Сен-Сир. Његова чежња за мајком била је толико јака да је касније то презиме додао на своје. Није га се одрекао ни за време револуције, када је и сама назнака племићког порекла могла да значи смртну пресуду.
Из Лиона је, Гувион Сен-Сир отпутовао у Италију, где је провео четири године бавећи се сликарством, а потом у Париз где је радио у сликарском атељеу Николе Бренеа, ученика славног Франсоа Бушеа. Покушао је и да глуми, али био је превише стидљив за позорницу.
Можда би Сен-Сир постао познати сликар да револуција није из корена променила његов живот. Првог септембра 1792. приступио је једном добровољачком батаљону који је убрзо упућен у помоћ Рајнској армији. Показало се да је рођени вођа и одличан организатор. У време када је добровољцима било дозвољено да бирају своје старешине његов успон у војној хијерархији био је метеорски. После само две недеље постао је наредник, крајем септембра војници су га изабрали за потпоручника, а у новембру за капетана.
У фебруару 1793. генерал Кистин, обилазећи положаје око Хохајма, прошао је поред Сен-Сира. Приметивши да млади капетан нешто скицира, отео му је папир из руку и на своје запрепашћење угледао изврсну, надареном руком исцртану топографску мапу. После кратког разговора, било му је јасно да пред собом има изузетног човека. Тако је Сен-Сир постао ађутант, а ускоро је добио прилику да командује батаљонима на бојном пољу.
Оправдана надменост
Када је наступило време терора, јакобинци су упутили своје комесаре у војне јединице. Они су добили овлашћење да бирају генерале, али и обавезу да их, у случају да изгубе битку, пошаљу на гиљотину. Један од тих неумољивих комесара, уочивши Сен-Сирово херојско држање на фронту, одлучио је да га 5. јуна 1794. унапреди у бригадног генерала, а после само пет дана дао му је чин дивизијског генерала.
Уместо месара и трговца кожом Гувион Сен-Сир постао је изузетан официр
Отвореног ума, склон необичним тактичким решењима и љубитељ неочекиваних дејстава, ратну вештину сматрао је уметношћу. Једном приликом повео је у напад два батаљона регрута наоружаних одавно превазиђеним копљима, мада је на располагању имао и гардисте са мускетама – и победио! Други пут намамио је противника у замку: непријатељеву колону која је наступала распршио је паљбом из добро скривених топова, а оне који су спас потражили у бекству стигла је коњица. У бици код Бибераха 1796. борио се слично Наполеону – артиљерију је поставио испред главног положаја, док се пешадија несметано приближавала непријатељу штићена топовском ватром.
„Одбојност коју сам имао према Сен-Сиру била је пропорционална мом интелектуалном дивљењу према њему”, записао је један његов саборац. Заиста, Сен-Сир је био недруштвен, хладан и затворен човек. Изражавао се врло прецизно и водио је рачуна о томе шта ће рећи, али говорио је надмено. На ратним саветовањима постављао се као несумњиви ауторитет и обраћао се с висине, што је сметало другим генералима. Увређени, главни команданти често су одбацивали његове предлоге. У биткама су уочавали да је Сен-Сир био у праву.
Племенита вештина масакрирања
У марту 1798. Сен-Сир је именован за команданта француске војске у Риму. Путујући по Апенинском полуострву, уживао је у првим наговештајима пролећа и сећао се дана које је као уметник провео у Италији. Али, на сваком кораку видео је да француски управници у италијанским градовима отимају новац, злато и уметничке предмете. Ускоро је сазнао и за похлепу свог претходника на челу војске у Риму, генерала Масене. Уложио је велики напор да спречи пљачке, дисциплинује војнике и умири становништво. Све то учинио је примењујући психологију и говорништво, без проливања крви.
Огорчен неделима француских намесника у Риму, који су запленили благо једног италијанског принца, приморао је политичаре да врате опљачкано. Уплашени принц, међутим, тврдио је да је то благо дао као поклон. Сен-Сировом поштењу дивили су се његови војници, али не и шефови у Паризу. Опозван је из Италије крајем јула, после само пет месеци проведених у тој медитеранској земљи.
Прекомандован је у Рајнску армију. Када је, после неколико месеци ратовања, чуо да је за главнокомандујућег ове армије постављен Масена, затражио је да га разреше дужности. Поново се борио у Италији 1799. године. Захваљујући Сен-Сировој вештини спречено је потпуно уништење француске војске у бици код Новија. У јесен је руководио успешним операцијама против бројчано надмоћних аустријских трупа у Лигурији.
Две године провео је у Мадриду као Наполеонов амбасадор. Ту је надгледао сукоб између Шпаније и Португала познат као Рат поморанџи. Ма колико да се гадио сплетки и подмићивања на шпанском двору, постигао је завидне дипломатске успехе. Убедио је Португалце да прекину односе са Енглеском, а Шпанце да Француској предају Луизијану, колонију у Северној Америци, у замену за неупоредиво мању Тоскану. Потом је боравио у Напуљу, где се дружио са сликарима, песницима и филозофима.
„Био је вредан, учен човек, можда најученији међу људима посвећеним племенитој вештини масакрирања, пријатан у приватном животу и мој велики пријатељ”, описао је Сен-Сира један од њих.
Битка код Полоцка
У рату с Русијом 1812. године Сен-Сир је командовао Шестим корпусом, састављеним од Француза и Бавараца. У августу, га је Наполеон послао ка Полоцку, граду у данашњој Белорусији, да помогне маршалу Удиноу на левом крилу Велике армије. Удино је био храбра војничина, али ограничен човек и није ценио Сен-Сирову ученост. С друге стране, Сен-Сир је био убеђен да је много способнији од маршала. Кад год га је Удино питао за мишљење о ратним дејствима, Сен-Сир је давао исти ироничан одговор: „Господине маршале, лично Наполеон учинио Вас је маршалом. Ко сам ја – само скромни генерал – да Вас саветујем.”
Руски генерал Витгенштајн напао је Французе и њихове савезнике 16. августа код Полоцка. Први напад је одбијен, али Удино је тешко рањен. Сен-Сир је преузео команду и „за неколико сати ситуација се потпуно изменила – толико је велики утицај способног човека који улива поверење.”
Располажући са 24.000 војника, Сен-Сир је знао да не може да потуче 30.000 Руса, ако не употреби ум. Зато је 17. августа прешао реку Двину преко моста у Полоцку и повукао се на њену леву обалу. Витгенштајн је био задовољан – сада је могао да обавести цара Александра о првој победи у Отаџбинском рату. „Док главнокомандујући руске војске бежи од Наполеона ка Москви, ја ћу стећи славу као спаситељ Петрограда”, мислио је Витгенштајн, не знајући да Сен-Сирови војници, под велом ноћи, у тајности граде други мост, преко ког ће се поново пребацити на десну обалу Двине.
Сен-Сир се постарао да руски генерал не сазна за овај маневар. Ноћ, брежуљци око Полоцка, исушено корито оближњег потока и село Спас били су заклон иза ког су се кретали његови пукови. У зору су били распоређени у три колоне спремне за напад. Сен-Сир је проценио да војници нису способни за више од четири или пет сати борбе. Зато је одлучио да нападне поподне. У три сата, две баварске дивизије подржане артиљеријом заузеле су Спас, а три француске дивизије појавиле су се испред Полоцка.
Напад је потпуно изненадио Витгенштајна. Храбри руски војници пружали су жесток, али узалудан отпор. Прво је попустило њихово лево крило, а потом се разбежао центар. Витгенштајн је учинио још један, последњи напор да преокрене битку – послао је елитну гардијску коњицу у напад на француску артиљерију. Једна пешадијска бригада ступила је испред топова да би бајонетима одбила коњички напад, али се успаничила и побегла ка артиљерцима, спречивши их тако да картечом прореде редове нападача. Руска гардијска коњица растерала је пешадију, посекла многе артиљерце и преврнула њихове топове, а затим је одбацила и француску коњицу. Гардисти су се потом устремили на Сен-Сиров штаб, који се разбежао.
И сам Сен-Сир био је приморан да бежи у кочији, пошто због ране из претходног сукоба није могао да јаше. Међутим, кочија се преврнула. Угледавши неки јарак, генерал се потрбушке бацио у њега, не би ли се заклонио. Оштрог сечива руске сабље највероватније га је спасла склоност ка једноставном облачењу. Уместо гиздаве генералске униформе, носио је обичан плави коњички мантил, па га руски коњаници нису препознали. Схвативши ову предност, прибрао се и мирно пошао ка Швајцарској бригади коју је, распоређену код градског гробља, држао у резерви. Ту је организован противнапад у ком су швајцарски пешадинци и француски хирасири поразили руску коњицу. Витгенштајнове трупе повукле су се у нереду, оставивши на бојном пољу око 3000 мртвих и рањених сабораца. Сен-Сир заробио је 1500 руских војника и 20 топова. Погинуло је око 1.000 француских, баварских и швајцарских војника.
„Сен-Сир је уистину био један од најспособнијих војника у Европи... Никада нисам упознао никог ко је боље од њега руководио трупама у бици”, сећао се овог времена пуковник Марбо, нимало наклоњен свом необичном команданту.
Када је Наполеон, који се већ неколико дана озбиљно бринуо за судбину левог крила своје армије, чуо за победу и мајсторство Гувиона Сен-Сира послао је овом генералу маршалску палицу. Тако је Сен-Сир, једини од 26 Наполеонових маршала, највиши војни чин стекао у походу на Русију 1812. године.
Крај царства
Следећа два месеца Сен-Сир је утврђивао Полоцк и одржавао везу са маршалом Жаком Макдоналдом који је опседао Ригу. Сложили су се да њихове војске ни удружене не могу да заузму Петроград, па такву акцију нису ни предузимали. Мада су болести смањиле Сен-Сирову војску на 18.000, Витгенштајн није нападао све до средине октобра, када се одиграла друга битка код Полоцка. Овога пута руски генерал повео је 50.000 војника у тродневну битку. Уверен у сопствену надмоћ, наредио је фронтални напад на француско-баварске положаје, али Сен-Сир је успео да се одупре.
Следећег дана Витгенштајн је део својих снага пребацио преко Двине. Увиђајући опасност од опкољавања, маршал је почео да напушта Полоцк. Трећег дана потукао је Русе на левој обали Двине. У току битке, је тешко рањен, тако да је командовао из болничких носила. Извукавши се из обруча, повукао се ка Минску и предао команду излеченом Удиноу.
Маркиз у бањи
Наполеонов пораз у Русији био је сигнал покореним државама Европе да почну борбу против Француске. У току рата у Немачкој 1813. Наполеон и Сен-Сир су се спријатељили. Маршалова писма из тог времена сведоче о томе да је Наполеона сматрао генијалним војсковођом. Овај је пред другим маршалима хвалио Сен-Сиров таленат: „Он је најбољи међу нама када је реч о одбрани, мада сам ја бољи од њега у нападу.”
Ускоро је Сен-Сир добио прилику да то покаже на делу – са 20.000 војника бранио је Дрезден од 225.000 непријатељских војника два дана, све док на бојно поље није стигао Наполеон, да ту извојује своју последњу велику победу.
Ујутро 6. октобра 1813. Наполеон је са Сен-Сиром разговарао о својој одлуци да се повуче у Лајпциг и упусти у одлучујућу битку. Том приликом закључили су да би издвајање корпуса за одбрану Дрездена била лудост, пошто је било нужно да се код Лајпцига сакупе све расположиве снаге. На маршалово изненађење, само дванаест сати касније, цар му је наредио да са својим корпусом остане у Дрездену. Као што је Сен-Сир и претпостављао, пораз је био неминован. Савезничке војске ушле су у Француску, Наполеон је протеран на Елбу, а краљ Луј XVIII сео је на престо.
За време прве рестаурације и Наполеонове владавине од 100 дана, Сен-Сир није учествовао у јавном животу. После Ватерлоа, прихватио је положај саветника у прелазној влади, залажући се за наставак рата и успостављање републике.
У току друге рестаурације два пута био је министар рата и једном министар морнарице. Способности је употребио да реформише војску у складу са тековинама Француске револуције и Наполеонових ратова. Сматрао је да војска мора да буде „слика” друштва, да са њим дели исте вредности и тежње. Под његовим руководством оформљен је генералштаб, отворена је школа за штабне официре и уведено обавезно образовање за подофицире. Успоставио је систем напредовања официра сличан данашњем. Организовао је резерву и гарантовао права ветерана. Пре његовог министровања краљева војска састојала се од 80.000 добровољаца. После њега Француска је располагала армијом од 240.000 редовних војника и неколико милиона резервиста. Странка ултраројалиста спречила је да многе од његових замисли постану стварност. Неке су примењене тек када је Француска поражена у рату с Пруском 1870. Мада је био либерал, Сен-Сир је од краља добио многа признања и титулу маркиза. Умро је од срчаног удара у Јеру, бањи покрај Тулона, 1830. године.
СВОЈЕГЛАВОСТ
Када је Наполеон 1804. крунисан, Сен-Сир је одбио да потпише честитку новом цару, сматрајући то недостојним политичким чином. Вероватно се због тога његово име није нашло на списку осамнаесторице генерала који су те године унапређени у маршале. А када је крајем 1805. сазнао да је његов корпус требало да се потчини Масени, сада маршалу царства, Сен-Сир је одмах предао команду свом заменику и отпутовао у Париз. Вратио се у јединицу тек када му је Наполеон запретио смртном казном због дезертерства.
У току рата у Шпанији, победио је шпанску војску у неколико битака у Каталонији, али Наполеону се опсада Героне чинила спором, па је наредио да команду преузме маршал Ожеро. Овоме се, међутим, није журило. Остао је у Перпињану тврдећи да је болестан. У ствари, чекао је да Сен-Сир сломи одбрану града, па да се онда појави и покупи ловорике. Увређени Сен-Сир затражио је од лекара уверење о властитом слабом здрављу, писмом честитао Ожероу на добијеном положају и отишао из Шпаније. Осамнаест месеци био је у немилости француског цара, који је послао три комисије да утврде Сен-Сирову одговорност због напуштања војске. Сва три пута потврђено је да због болести није био у стању да командује.
ЉУБАВ
Сен-Сир био је један од ретких људи рођених у другој половини 18. века који се оженио из љубави. Изабраница његовог срца била му је рођака Ана Гувион. Венчање је одржано у Тулу, 26. фебруара 1795. када је њему било 36, а њој само 19 година. За разлику од свог уздржаног мужа, Ана је била друштвена и пуна живота. Без обзира на разлике, провели су 36 година у браку чији склад није нарушила ниједна љубавна афера нити било какав скандал, што је, опет, била реткост. Сина су добили тек 1815. године, када је Сен-Сир имао више од 50 година. Када је смрт закуцала на маршалова врата, верна супруга, иако веома побожна, поштовала је његов атеизам. На Сен-Сировом гробу нема ни крста нити било ког другог верског обележја.
Аутор:
Срђан Старчевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
