3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – СОМ
ДА СЕ ЗНА
У мирна јутра или предвечерја можете да чујете како се речном површином надалеко разлеже монотон равномеран звук, нешто између плоп, шљоп и бућ... Неко бућка
реме је за грдосије! Европски сом, једини представник те иначе светски распрострањене, архаичне и разнолике рибље породице, грдосија над грдосијама, нарасте и до двеста килограма! То што је заиста такав није довољан разлог да у причама не буде још већи и опакији: у рибарским приговарањима добија размере и одлике једва замисливог речног Кинг-Конга. О њему се испредају легенде, а сторије о трофејним уловима излазе и на насловним странама новина, не само оних намењених риболовцима, већ и целокупном, нериболовном грађанству, преокупираном политиком, хлебом и свим могућим врстама игара. Бива понекад да се приче о сомовима преносе с колена на колено и остају у колективном памћењу. Једне године, на пример, неки земунски алас је добро постављеним „бубњевима” (аласким алатом) „пресрео” сомовску „свадбу” (о њој ће још бити речи) и ухватио одједном неколико сомова тежих од 50 килограма. Гледао сам на телевизији репортажу о старој аласкињи са Саве која је приповедала о риби свог живота, сому дужем од бубња у који се заглавио. Памтим и ударну вест из црне хронике о томе како је велики сом усмртио риболовца, коме се струна упетљала око зглоба шаке, па га је неман одвукла у дубину да карабатлија више никада не изрони. Приче о томе како сомови гутају патке које пливају или, чак, како обноћ излазе на влажну траву приобаља да виде има ли и ту шта да се презалогаји, већ су некако уобичајене, а неке од њих су и литераризоване (на пример у прози Милорада Павића). У сваком случају, хипербола је моћно средство сваке уметничке фантазије, а сом је већ некако сам по себи лепа, права правцата, материјализована хипербола.Широко распрострањен и врло прилагодљив, сом у Србији живи и у већим рекама, попут Дунава, Саве, Тисе или Мораве, и у нешто мањим водотоцима, попут Тамиша, Колубаре или Јужне Мораве, па онда и у природним и вештачким језерима, у рибњацима, старачама, каналима и барама. Посебно добро примио се и размножио у дринским акумулацијама, где је омиљена спортска риба. И свуда је он – господар, рибљи цар. Из видокруга и с пута склања му се све живо, јер уколико се не склони, молићу лепо, биће прогутано. И ту се, наравно, донекле претерује, али, каква би то рибарска прича била да у њој нема претеривања. Сом заиста има огромна уста препуна ситних, шмирглавих зубића, више од пола те рибетине отпада на главу и на реп, али, има и сразмерно уско ждрело, па не стоје приче како је у стању да, попут штуке, прогута плен готово једнак сопственој величини.
У народу постоји стајаћа изрека „глуп као сом”, наравно, нетачна, али да је он прождрљивац изван сваког поређења, истина је првог реда. При том, у тој прождрљивости нема нимало гурманске отмености, пераждера једе с реда и преко реда, шта год му дође пред нос: ситну и крупну рибу, мрцине, животињске остатке, масне крпе, водоземце, жабе и пуноглавце, шкољке, водене пужеве, ракове, ситније пливајуће глодаре, птичурлију и пачурлију, а зна да се, без пардона, залети и на удицу намамчену домаћим сапуном који се отапа у води и својим мирисом (бљак! – и укусом), привлачи халапљивца.
рло је знатижељна па и раздражљива риба и те му особине често дођу главе. Стари свет је одавно научио да сом реагује на звуке. Приповеда се да су некада то прве приметиле жене које су дрвеним пракљачама тукле рубље замочено у речни плићак ради прања, а сомови су им прилазили да провере шта се на перилу без њиховог знања и одобрења ког ђавола ради. Па су онда аласи смислили један од најнеобичнијих, најлепших, а у том послу који не бира ни начина ни алата да се дође до рибе, и најспортскији облик лова, чувену – бућку.Бућка, то је прича за себе. Бити добар бућкарош, то је као да сте завршили какав озбиљан универзитет, с предугом традицијом, мимо болоњских правила. Осим што мора да поседује пажљиво, понекад чак и уметнички израђен алат, с резбаријама и записима (као на сабљи), бућкарош мора да има и меку руку (као какав басиста у рок бенду) и, поврх свега, без чега нема приче, оно шесто чуло, слух и њух да препозна час и место на реци када ће се радознали силеџија подићи до његове удице. Уз дрвени део бућке везује се дужа струна или рибарски конац, а с другог краја јака, кована удица изнад које стоји црвена кићанка. На струну повише кићанке потребно је нанизати неколико олова у облику поштанске пломбе, а на удицу навући комадић сунђера тако да њен врат буде покривен. Потом се тај део бућке спаја омчом с јаким канапом на чијем завршетку је привезан одговарајући сигнализатор, велики пампур, пластична боца или канта коју уловљен крупан сом заједно са чамцем воза по води све док се не измори.
мирна јутра или предвечерја можете чути како се речном површином надалеко разлеже монотон, равномеран звук, нешто између плоп, шљоп и бућ… Неко бућка. Рибар туче пљоснатом маљицом по води ишчекујући да на удицу намамчену снопом црних глиста, понеким ровцем, рибом (најбоље манићем), дурдубаком, пијавицом, пилећим цревима, животињском изнутрицом (најбоље свежом џигерицом), комадима меса или хлебним ваљком умешеним с крвљу, сардином или неким ароматичним уљем удари „крупаћ”. Раздражени сом узима мамац пипаво, као да се премишља, а онда се одлучује и цима нагло, и таква треба да буде и контра. Уколико је примерак over the weight габарита, пре извлачења га треба заморити у неколико фаза. Најпре га ваља одвојити од дна, јер сом често, користећи сопствену снагу, али и снагу матице, зна да „залегне”, и ако се докопа каквог грања или брежине тешко га је померити с места, па треба бити стрпљив све док га, лагано, не подигнемо на површину, да удахне ваздух. Када га, најзад, довучемо до чамца, добро је одаламити га по чутури тако да звекне. То ће га примирити. Уколико је примерак мањи, можете га узвући руком у рукавици (да не исечете прсте), прихватајући га за шкрге или уста, а уколико је реч о деди или прадеди, оном који се у веку нацепао рибарских бубњева и алова, обавезно је прихватање куком или мередовом, наравно, уколико дотични капиталац може у њега да стане. 
чамцу можете пажљиво осмотрити сома (лат. Silurus glanis). Нимало не личи на остале рибе! Кожа му је глатка, најчешће од светлосмеђе до тамномаслинасте боје, местимично прошарана пегама. На трупу прекривеном заштитном слузи нема крљушти. Реп му је издужен и снажан, а стомак бео, са црквенкастим или жућкастим преливима. Високо постављене, ситне и нимало оштровиде очи указују да је сом претежно риба ноћи или слабог светла, прави демон који израња из дубине и у дубину се враћа. Пљоснату главу с терминално постављеним чељустима красе велике шкрге, изражене ноздрве и, посебно, три пара дугачких меснатих израслина око уста, налик мачијим брковима (отуда catfish), а и са истоветном мачијом функцијом осетљивих тицала и сналажења у простору. На горњој усни су два велика и дуга „брка”, а на доњој четири мања. Њих сом користи и да, као каквим вештачким мамцем који се увија попут глисте, привуче неопрезну рибицу. Онда зевне... и готово.Леђно пераје сома је сразмерно мало, дочим су грудна пераја снажна, са чврстим коштаним жбицама. Та „копља” су му, уз масивну главу с нешто дужом доњом вилицом, основно бојно и одбрамбено оружје. Анално пераје је дугачко и протеже се све до почетка не баш развијеног репног пераја, што нам говори да се сом не претрже од дугог, заморног пливања, већ, осим у доба парења, живи усамљенички живот у дољама најдубљих речних места, крај потопљених олупина, потпорних зидова и камених преграда, у лиманима, иза стубова мостова и у огранцима потопљених стабала. Мада највише воли дубоке, мирне, споре, невртложне воде, он радо, када се покрене с легала, залази у речна ушћа. Најбоља места за лов, и њему који лови и нама који га ловимо, јесу она иза речних брана. Ту се, услед сталног ковитлања тока и повећане аерације, окупљају и друге врсте риба, све одреда на сомовском јеловнику.
Сом је дуговека живуљка, о чему посредно сведочи његова величина. Он расте током целог живота и, без обзира на то што брзо напредује јер, како се то стручно каже, „има висок прехрамбени коефицијент”, не може да пребаци 50 или 100 килограма за неколико година. Напротив. Ипак се чини да се и тврдња како је у стању да прослави стоти рођендан уклапа у општу склоност преувеличавању када је о дебелокожном бркајлији реч. Полно зрео постаје од треће до шесте године. Тада се, при мресту, као на сиротињску свадбу, у мање групе или парове окупљају јединке приближно исте величине. У водама Србије свадбени пир се заказује за мај или рани јун, при температури воде од двадесетак степени. У плићим зонама и у чкаљу брачни пар направи гнездо величине метар са метар, високо седамдесетак центиметара, у које женка полаже врло лепљиву, тешку икру (око 30.000 јајашаца по килограму тежине), а мужјак је затим прелије млечом.
По оплодњи и изваљивању поносни очеви извесно време надзиру излеглу млађ. Неке врсте сомова чувају потомство у устима, а за нашег, европског сома довољно је да лежи крај јаслица, тек да се зна ко је тата. После недељу-две излегли сомићи почну да једу ситне животињске организме речног дна, да би с навршеним првим месецом прешли на исхрану ларвама, рачићима и рибљом ситнежи. Међутим, чим нарасту десетак центиметара, јуниори нестају главом без обзира, куд који мили моји, свако у своју рупу, јер родитељи, ослобођени љубавних хормона, заборављају на приврженост потомству и постају канибали. Тамо где нема много друге хране сомови се хране мањим сомовима, као што се и штуке хране мањим штукама.
ом је термофилна врста и зато се најбоље лови лети, у месецима без оног митског риболовачког Р (јул и август), при високим температурама, када је најактивнији и најалавији, јер прикупља масне наслаге које ће, угојен, топити по утонућу у зимски сан. Зна се да сом први одлази на спавање, а последњи се буди од свих рибљих фела које не воле хладноћу. Стари рибари кажу да га је могуће ловити тек од часа кад замирише јоргован или процвета шипурак. После пролећног лова следи ловостај (од 1. маја до 15. јуна), и тек онда „сомџије” долазе на своје, све до ране јесени, када се, већ с првим свежим јутрима, сом спрема за врло дугу, вишемесечну дремку, дужу од медвеђе. Сом се, осим бућком, лови на још четири спортска начина. Уобичајено, на дубинку, са обавезним звонцем. Потом на варалице, махом кашике и дубокотонуће воблере које треба пустити до дна и повлачити их лагано, да вибрацијом испровоцирају лењог грубијана. Сом слабо види и, осим на бркове, посебно се ослања на бочну линију (тај „рибљи радар”) којом региструје свако кретање у непосредној близини своје јазбине. Такође, могуће га је ловити на пловак из чамца са угашеним мотором, на „шетњу”, када се спуштате низ ток у оним зонама у којима се сом „јавља”. Посебно је важно знати да сом нерадо гута плен који лежи на дну, он не рије по муљу као неке друге рибе. Најрадије узима превару која ледби педаљ или два од дна, због чега је при свакој врсти спортског лова пожељно водити или монтирати мамац управо на том растојању (у рибарском жаргону: pop-up).
У лову сома, без обзира на одабрани поступак, обавезне су дебље (мада не и предебеле) струне или најлони, врло отпорне машинице које рибљи рмпалија понекад доведе до усијања и, без изузетка, јачи штапови. Неки рибари воле круће, неки параболичне, а неки еластичне (у жаргону: „глинџаве”) штапове, што је, ипак, ствар личног избора, па и навике. На већим језерским површинама могуће га је ловити и тролингом, уз спори рад мотора, на дубинске воблере или прошниране крупне кедере. Сома често закаче и смуђароши, уколико му срећним случајем испред логе провуку силиконску варалицу отежану оловном главом.
Од свих представника сомовске фамилије, поред афричког електричног сома (Malopterurus electricus), способног да производе напон од 350 волти, свакако је најнеобичнији такозвани изврнути сом (Synodontis angelicus) који, док је млад, плива као и све рибе, трбухом надоле, а кад порасте окрене се и цео живот плива леђним стилом, устима нагоре. У нашим водама широко је (тешко нама!) распрострањен амерички патуљасти сомић, заслужан посебне приче.
При порасту воде и мресту беле рибе сом залази у плићак. Тада се случајно може десити да на варалицу намењену ситнијим грабљивицама „закачите пањ”, то јест рибу десетоструко крупнију од очекиване. Десило ми се у неколико наврата да на различитим местима гледам како алавац односи моју скупоцену варалицу с покиданим, претанким предвезом. А једном сам, пецајући са укотвљеног шлепа према обали, видео великог сома како при површини, попут каквог доброћудног крокодила, мирује украј стабла потопљене врбе. Када сам га куцнуо врхом телескопа по глави, лењо је отпливао у дубину, испод брода.Пожелео сам му дубоку старост. А ако ипак једном буде ухваћен, онда свакако насловну страну „Политикиног Забавника”.
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Mилан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
