3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – ЕДИТ ПЈАФ
ЦВЕТ С ПЛОЧНИКА
Даровитост налази најчудноватије путеве да исплива из људске душе. Ово је прича о једном таквом путу
и смо деца беде, јадници без гроша у џепу...” Док је на улицама и трговима Париза певала ове стихове, мала Едит је чудесним гласом слушаоце доводила до суза. Ко је могао да претпостави да ће та босонога девојчица, ситна попут врапца, једног дана постати музичка звезда са светском славом?Едит Пјаф, са правим презименом Гасјон, рођена је у ратно време, 19. децембра 1915. године од оца уличног акробате и мајке која је радила у циркусу и певала у бару. Светлост дана угледала је на париском тротоару, испод уличне светиљке, а име је добила по Енглескињи Едит Кевел, која је недељу дана раније стрељана због шпијунаже. Већ после два месеца по мајчиној одлуци почела је да живи са својом бабом и са њом је остала до краја 1917. године. Тада је на одсуство из војске дошао њен отац – затекао је запуштену, прљаву, неухрањену, како по бабином упутству пије млеко помешано са вином. Да не би даље пропадала, одмах је спаковао и одвео код једне своје рођаке, која је у Бернеју у Нормандији држала јавну кућу. Знао је да то није најсрећније решење, али тешио се мислима да ће ускоро доћи по своју „мрвицу”.
„Мадам” и девојке добро су прихватиле малу: окупале су је „у девет вода”, а затим обукле у лепу, нову одећу. Наредне године приметиле су како се саплиће и не окреће према светлу, јер вероватно не види. Ту тужну истину потврдио је и очни лекар, који јој је преписао терапију. И поред живота у мраку, девојчица је непрестано брбљала, тражила вино и сатима певала голицаве песме, које је научила од бабе. Укућанке су се једном договориле да је поведу на ходочашће у цркву у Лизјеу, и 19. августа 1921. године све заједно сатима су се молиле светој Терези.
Чудо оздрављења очекивало се за недељу дана, али време је истицало, а ништа се није дешавало. Међутим, последњег дана предвече, док је седела за клавиром и једним прстом свирала песму „При месечевој светлости”, мала Едит је прогледала! Када је одушевљено узвикнула како види дирке, све девојке пале су на колена и почеле да се моле, а врата јавне куће те ноћи остала су затворена.
Дете улице
Добра вест стигла је до свештеника који се најпре обрадовао чуду, а затим саблазнио у којим условима девојчица одраста. Едитин отац добио је грдњу и савет да преузме старатељство над кћерком, што се и догодило. „Мрвица” је од тада постала очева помоћница – док је он на улици изводио циркуске вештине, она је у шеширу скупљала новчиће од задовољних гледалаца. Пошто није могла да се обучи за гимнастичарку, а „имала је све у грлу”, договорили су се да програм завршава тачком певања. Али, на крају дана отац је сву зараду узимао и највећи део трошио на пиће.
У петнаестој години Едит је решила да се осамостали. Запослила се у млекари, али како је без престанка певала, убрзо је добила отказ. Тада је позвала дванаестогодишњу полусестру Симону, звану Момона, да је прати док наступа на улици, по трговима, версајским касарнама... Нико од младе девојке, високе метар и по и тешке четрдесет килограма, није очекивао тако снажан глас – глас који је могао да се чује чак „до врха Ајфелове куле”! Али, пошто је на јавном месту певала без дозволе, излагала се опасности да је казне, ухапсе због „просјачења” или затворе у поправни дом. На срећу, полицајац који је радио у њиховом крају волео је музику и, уз накнаду од пет франака, опомињао је речима: „Иди на другу страну улице и отпевај ми 'Рибарски чамац'. То је моја омиљена песма. Нико је не пева тако лепо као ти!”
Мали врабац
Сестре су успевале да прикупе сто франака дневно, више него што се за недељу дана рада добијало у фабрици. Зараду су трошиле истог дана, и то на храну, смештај, одећу (коју су бацале кад се запрља), изласке у биоскоп и на игранке. Тих „балова” касније су се сећале речима:
„Мирисало је на зној и вино... Оковратници су били од картона... Прљави свилени шалови...” У то време Едит је већ почела да се забавља са младићима, али молитве које је упућивала светој Терези мање су се тицале љубави, а више жеље да постане славна.
Све свеснија моћи свог гласа, одлучила је да пева по богатијим четвртима, да би са утрострученом приходом уплатила собу у хотелу „Авенир”, у Улици Орфил, број 105. Ускоро је упознала Луја Дипона и могла је да се закуне да је нашла љубав до гроба. Међутим, када је родила девојчицу, схватила је да воли улогу мајке, али не и улогу домаћице везане за кућу. У друштву сестре кренула је да наступа по бедним кафанама и свратиштима Монмартра и Пигала, где се дружила са светом из подземља – подводачима, лоповима, шверцерима, преварантима. Једне вечери док је певала јавили су јој да хитно оде у болницу и обиђе кћерку која се разболела од менингитиса. На несрећу, девојчица је умрла, а Едит је бол и тугу почела да утапа у алкохолу.
Како од песме није одустајала, на улици Труајон запазио је Луј Лепле, који је држао скупи кабаре „Жернис”. Поред надимка Пјаф, што у француском аргоу значи врабац, од њега је добила и позив на сарадњу. Пошто је успешно прошла пробу са пијанистом, одштампани су плакати на којима је писало:
„Жернис. Директно са улице у кабаре. Мала Пјаф.” Едит је свог заштитника одмах прихватила и прозвала „татица”. За први наступ спремила се најбоље што је могла: сапуном је намазала шишке, ставила црвени кармин и обукла црну хаљину, коју је исплела за једну ноћ. Пошто није завршила други рукав, мало је недостајало да одустане, док се неко није досетио да јој дода љубичасту мараму коју је пребацила преко рамена. Након наступа у сали је уследио тајац дуг двадесетак секунди, а затим се проломио невероватан аплауз! „Победила сам их!”, понављала је тихо Едит.
Следећег дана отишла је на улицу да се својим божанским гласом опрости од старе публике, али и начина живота. Чула је да су је некадашњи пријатељи подсмешљиво прозвали „принцеза Пјаф” и знала је да је то крај њиховог дружења. Међутим, због недостатка образовања и васпитања, сналажење у отменијим круговима није јој ишло најбоље. Ново друштво министара, привредника и певача, допуштало јој је да се брука за столом, где је једном чак попила воду из чанчића за прање руку. Док је печење јела прстима, наглас је маштала како ће постати позната, отпутовати у Америку, стећи богатство... Као хладан туш и отрежњење дочекивале су је речи:
„Како, кад певаш туђе песме?”
Едит је знала да је то истина, па је успоставила сарадњу са композитором по имену Жак Буржа. Његова песма „Антиквар” одмах је освојила: „Антиквару, да ли си међу ритама које сам ти јутрос продао, међу тим дроњцима, нашао и моје сирото срце?” Пошто јој се допала и песма „Странац”, коју је чула на проби код једне певачице, одлучила је без одобрења да је уврсти у свој репертоар и сними као прву плочу. Када је гостовала на радију „Сите”, одушевљени слушаоци звали су да чују ко је „Врапчић”. Али, пре наступа заказаних на Азурној обали, примила је ужасну вест да је њен „татица” убијен, а она сама осумњичена за умешаност у случај!
Плаветнило на прљавом небу
Након два и по месеца притвора и бројних написа у штампи, где су је „кидали на комаде”, Едит се вратила песми. Бројни позиви да гостује по провинцији праћени су рекламама:
„Да ли је мала Пјаф убица? Дођите вечерас да сазнате!” Готово сви су јој окренули леђа и већ се причало како ће опет пасти у париски кал. Тада се појавио Рејмон Асо, који је пристао да јој води каријеру, под условом да га без поговора слуша – да се окане лошег друштва и пијанчења, научи фином понашању, облачењу, разговору са новинарима... И заиста, двадесетједногодишња девојка показала се као одлична ученица: одбацила је дречаву „карневалску” одећу, није више мљацкала при јелу, правилније је говорила и писала...
Када је чуо њену животну причу, Рејмон је написао песму са текстом „Она је била црна од греха, с јадним бледим лицем. Али, у дубини њених очију било је нечег чудесног, што је уносило плаветнило у прљаво небо Пигала...” Убрзо затим заказао јој је наступе у мјузик холу „ABC” и вртоглавом брзином мала Пјаф постала је Едит Пјаф! Снови о успеху, слави, путовањима и милионима почели су у исто време да јој се остварују. Уз складну одећу, сценску шминку и осветљење, није више личила на „ружно паче”, већ на дивног лабуда. Све новине су писале – „Нова звезда је рођена!”
Међутим, на приватном плану нису јој цветале руже: ишла је из везе у везу, а уместо војника, морнара и подводача, сада је бирала певаче, новинаре, менаџере... Пошто није могла да поднесе самоћу, у стану је окупљала бројно друштво и расипнички плаћала све трошкове, уз речи:
„Нисам ја капиталиста!”
Једино није желела да види своју мајку, која је живела у беди и покушавала на разне начине да јој се приближи. Нико није могао да је убеди да промени мишљење, чак ни добар пријатељ Жак Кокто, који јој је 1940. године посветио позоришни комад „Равнодушни лепотан” (у коме је играла саму себе).
У ратним годинама наставила је да пева у мјузик холу „ABC”, а у публици су уз Парижане сада седели и Немци. Протест против окупације изражавала је песмом „Где су моји пријатељи”, у којој се помињу војници, и светлима у боји тробојке која су прелазила преко бине. По наређењу власти ове делове морала је да избаци из наступа. Неколико пута певала је у логорима и намерно је тражила да се слика са заробљеницима, јер је знала да ће те фотографије послужити за израду лажних докумената.
По окончању рата нови менаџер уговорио јој је наступ у „Мулен ружу”, уз дозволу да сама изабере певача који ће пре ње „загревати” публику. Када је упознала Ива Монтана рекла је да пристаје, уз услов да тај новајлија скине карирано „циркуско” одело и увежба изговор са оловком у устима. Понављала је реченице које је некад и сама слушала, али не из освете, већ зато што је сада препознавала грешке. Пламен љубави који је плануо између њих двоје, угасио се убрзо после снимања заједничког филма „Звезда без имена”.
Смртоносни спасилац
Са песмом„Живот у ружичастом”, коју је написала уз малу помоћ композитора, Едит Пјаф стекла је светску славу. У новембру 1947. године прихватила је позив да оде у „накострешени” Њујорк, али није знала да америчка публика, уместо песама о сиромаштву и болу, жели лаку забаву после тешког рада. Тек после похвалне критике у новинама и честитке славне Марлен Дитрих, салом „Версај” проломили су се узвици одушевљења: „Браво!”, „Живела Француска!”
Уговор који је потписала на двадесет једну недељу чинио је срећном, али још већу срећу пружало јој је забављање са боксером Марселом Серданом. Иако је знала да је он ожењен и има децу, купила је раскошну вилу и опремала је за заједнички живот. Тада је као гром из ведра неба погодила вест да је њен вољени погинуо у авионској несрећи! Последњим делићима снаге успела је да отпева већ заказани концерт и посвети га „човеку свог живота”. У наредним месецима, сва очајна, тонула је у алкохол, призивала духове, ломила ствари по хотелу, облачила дроњке и излазила на улицу да пева... Случајни пролазници говорили су: „Ова копира Едит Пјаф”. Као за сламку спаса опет се ухватила за музику, па је отпевала песме које је за њу написао Шарл Азнавур.
У то време почела је да слуша класичну музику, да чита Андре Жида, Хемингвеја, Фокнера, да иде у музеје и галерије... Али, пошто се осећала усамљено као „пас који лаје на месец”, одлучила је да се 20. септембра 1952. године изненада уда. Веровала је да ће се у браку лакше изборити са злом које је неосетно шчепало и претило да је уништи. Наиме, након неколико саобраћајних несрећа Едит је примала инјекције морфијума, а када су болови престали, наставила је да их узима. Понављала је „Још!”, „Још!”, све док нису морали да је сместе у болницу за одвикавање од зависности. Молила се светој Терези за спас, нарочито када су је на неколико лоших концерата извиждали.
После више болних лечења успела је да се опорави, а затим се у исто време развела и заказала нове концерте у Америци. Публика је одушевљено прихватила: у „Карнеги холу” клицали су јој и аплаудирали пуних седам минута! Током турнеје по многим градовима поштар јој је уз звиждуке „Живота у ружичастом” уручио новогодишњу честитку адресирану са: „Едит Пјаф. Сједињене Америчке Државе”. Ипак, сањала је дан када ће својим суграђанима, који су говорили да је „готова” и „уништена”, доказати супротно. То је и успела са фантастичним концертима у париској „Олимпији”, а лекари су је већ опомињали да убитачним темпом нарушава здравље.
Шездесетих година композитор Шарл Димон написао јој је песму „Не ни за чим не жалим ја”, са којом се поистоветила. Када је после једног пада на сцени откривено да болује од најтеже болести, није желела да се повуче, напротив – заказала је низ концерата. На „турнеји самоубиства” сваки наступ водио је све ближе трагичном крају. После неколико операција доживела је да се крајем 1962. године још једном уда и у марту идуће године последњи пут пева пред публиком. Пре него што је заувек склопила очи, позвала је своју сестру Момону да се кроз причу присете прошлости – младости, сиромаштва, љубави, патњи, провода, лудирања, успеха... Рекла јој је да неће жалити ако анђео смрти дође одмах по њу, уз објашњење – „Проживела сам два живота.”
Званично, Едит Пјаф умрла је 11. октобра 1963. године у Паризу, али по многим тврдњама то се десило дан раније на Азурној обали. Католичка црква одбила је да јој одржи мису за упокојење душе, јер је „живела у греху”, док је надбискуп поручио народу да се не окупља на сахрани. Међутим, тог дана четрдесет хиљада људи изашло је на улице – зауставили су саобраћај и кренули ка гробљу Пер Лашез. Са букетима, највише пољског цвећа, опростили су се од велике певачице, која је у њиховим срцима остала мали „врабац” са најнежнијим гласом на свету.
* * *
Француска од октобра 2012. до октобра 2013. године бројним догађајима обележава пет деценија од смрти Едит Пјаф – најбоље певачице шансона.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
