3320 25. 9. 2015.
Поуке из прошлости
ЧУВАЈ СЕ ДУГЕ РУКЕ
Речи римског песника Вергилија, „О нека се роди осветник из пепела нашег”, имале су понекад и потврду у сплету историјских догађаја који су им следили
азум нас подучава да човек који је преминуо није у стању да непосредно утиче на било шта што се догађа у стварном свету. Зато савременици претње умирућих и старошћу или болешћу скрханих људи – а поготово оних који су осуђени на смрт – најчешће изречене у самртном ропцу или у тренуцима који му претходе, не схватају озбиљно већ на њих више гледају као на немоћни очај оних који се неумитно растају од живота.Понекад се, међутим, деси да нека клетва или претња умрлог не само да настави да живи у времену које долази, него се после необичног ковитлаца збивања на својеврстан начин и обистини, па се чини да је поодавно упокојенима напокон пошло за руком да казне оне које су сматрали виновницима своје несреће.
Непријатељи у цркви
Једна од најзначајнијих личности чешке историје је Јан Хус, истакнути мислилац, знаменити проповедник, велики црквени реформатор, борац за права свога народа, утемељивач чешког правописа, професор и ректор Универзитета у Прагу. Рођен је око 1370. године у сиромашној сељачкој породици, али је захваљујући сјајној памети направио бриљантну научну и свештеничку каријеру.
Универзитет у Прагу, односно Карлов универзитет – први универзитет код Словена, основао га 1348. године чешки краљ Карло I који је под именом Карло IV (1346–1378) био и немачки цар – Јан Хус завршио је 1393. године. Три лета касније постао је магистар, да би већ 1398. држао предавања на универзитету на коме се школовао. Најпре је био декан факултета 1401–1402, а онда у два маха и ректор ове угледне образовне установе (1402–1403, 1409–1410). За проповедника при Витлејемској капели постављен је 1402. године.
Око 1400. године Јан Хус довршио је дело De orthographia Bohemica којим је желео да оконча дотадашњу анархију у чешкој ортографији и у њу уведе смислени ред. На тај начин дао је основицу како за данашњи чешки правопис, тако, шире гледано, и за начин како уопште треба приступати ортографији. Због тога га меродавни стручњаци сматрају творцем чешког књижевног језика.
У међувремену је ушао у сукоб са црквом који ће трајати годинама и који ће, напослетку, довести до његове трагичне смрти. Истинољубив и ненавикнут да повлађује ауторитетима, а проницљив да уочи све неправилности и неправде, Јан Хус оштро је осудио разнолике злоупотребе у хришћанској цркви, али и разуздани живот свештенства. Једном речју, није се либио да укаже на све недостатке које су постојали у римској цркви. Наравно, такав став му је створио велики број непријатеља, па је католички клер већ 1408. године пред прашким надбискупом подигао формалну тужбу, на основу које је Хусу било забрањено да обавља дужност свештеника, уз забрану проповедања. Уверен да је у праву, није се повиновао тој одлуци.
Сукоб се још више заоштрио када је повео борбу за чешка права на универзитету у Прагу. Још од оснивања Карловог универзитета истрајавало се на такозвана четири „универзитетска народа”, а то су били Чеси, Пољаци, Баварци и Саси. Приликом одлучивања сваки од ових народа имао је по један глас. Врло брзо, међутим, после оснивања универзитета у Кракову (1364), Пољаци су све мање студирали у Прагу, што је нарушило однос снага. Сада су углавном представници немачког народа задобили три гласа (гласове Пољака, Бавараца и Саса). Против нарушене равнотеже, која је ишла на штету Чеха, 1409. године устао је Јан Хус и постигао успех. Краљ Венцеслав IV (1378–1419), син Карла IV, обнародовао је декрет према коме Чеси имају три гласа, а сви остали по један. У знак протеста Пољаци, Баварци и Саси напустили су Карлов универзитет, а Хус је поновним избором за ректора тријумфовао. Ова победа показала се као привремена, али је проузроковала колоплет догађаја који су га довели не само у незавидну, него и врло опасну ситуацију.
Уљуљкан обећањима
За све то време није престајала кампања против Јана Хуса, па су га представници римске цркве оптуживали да у својим проповедима вређа клер, чак и самог папу, да ствара раздор између Немаца и Чеха, да хвали и шири учење Џона Виклифа (1320–1384), чувеног енглеског црквеног реформатора и својеврсног претече протестантизма, кога је папа Александар V (1409–1410) управо те исте, 1409. године, прогласио за јеретика. Уследила је нова забрана проповедања, али се Хус и његове присталице нису покорили већ су и даље у цркви бранили Виклифова стајалишта. Сукоб се додатно заоштрио 1412. године када је непоколебљиви чешки духовник устао против буле папе Јована XXIII (1410–1415) којом се додељују опроштајнице грехова (индулгенције). У ствари, екскомуникација је поновљена и, штавише, проширена, тако да је Јан Хус, на савет Венцеслава IV, оставио Праг и склонио се на имања својих присталица где је написао теолошко-полемички спис''О цркви'' ''(De ecclesia)'' у којем у великој мери преузима основне поставке Виклифовог учења. Сукоб је добио толике размере и значај да је морао да се разреши на највишој степеници хришћанске цркве – општем сабору.
Јан Хус је позван пред општи сабор који је држан у Констанцу (1414–1418) и који римокатоличка црква сматра XVI васељенским (православци за васељенске признају само првих седам сабора). Уважавао је највишу власт сабора у цркви и веровао је, показало се наивно, да ће у супротстављању мишљења пред окупљеним бискупима моћи да одбрани своје учење. Уз то, од угарског краља и римско-немачког цара Жигмунда (1387–1437) добио је јемство (salvus conductus) да ће ма каква била пресуда на сабору моћи да се слободно врати у Чешку.
Уљуљкан таквим обећањима, Јан Хус је у Констанц стигао у јесен 1414. године. Сабор је одмах образовао истражну комисију коју су чинила тројица бискупа, али је, без обзира на протесте и дата обећања, непокорни чешки проповедник утамничен. Истина, Жигмунд је дигао глас против оваквог поступка, али Хусу ипак није пружио никакву сигурнију заштиту. Проблем је изнесен пред окупљене бискупе 4. маја 1415. године. У за Хуса крајње непријатељској атмосфери расправа се водила на неколико седница, а подлога за оптужбу био је његов спис ''О цркви'' ''(De ecclesia)''.
Лабуд после гусана
Када је Хус непоколебљиво и коначно одбио захтев сабора да се одрекне својих учења која нису била у складу са стајалиштима цркве, а нарочито када је одбио да призна примат апостола Петра, проглашен је за јеретика, осуђен и истог дана спаљен на ломачи. Цар Жигмунд, који је био присутан код доношења пресуде, очигледно је „заборавио” дату реч. Својим реформама Јан Хус није желео да изазове раскол у римској цркви и оснује неку засебну „чешку” цркву, како је столеће касније у другим условима учинио Мартин Лутер са немачком црквом. Хус је искрено тежио реформама које ће ојачати цркву и вратити је на првобитне апостолске и библијске основе.
Јан Хус спаљен је на ломачи 6. јула 1415. године. Према сачуваном предању, он је на самрти изговорио неколико чувених реченица. Видевши неку жену како доноси нарамак грања на ватру у којој ће изгорети узвикнуо је: „О, света простото (O sancta simplicitas)”. Следеће две изјаве показале су се као визионарске. Најпре је рекао „Ја сам гусан, а после мене ће доћи лабуд!”, а онда је пророчки загрмео: „За сто година одговараћете Богу и мени (Centum revolutis annis Deo respondebitis et mihi)”.
Разборито је претпоставити да ове речи нису могле да уплаше оне који су се 6. јула 1415. године затекли у близини ломаче која је прогутала Јана Хуса. За њих су то вероватно била несувисла трабуњања која у немоћном бесу изговара очајник захваћен пламеним језицима. Уосталом, нико од њих није ни могао да верује да ће дочекати стогодишњицу спаљивања чешког реформатора. Међутим, 102 године касније, нови нараштаји, упознати са последњим Хусовим реченицама, имали су разлога да његове речи прогласе пророчким. Дана 31. октобра 1517. године Мартин Лутер, лабуд из Хусовог пророчанства – који је неизмерно уважавао чешког реформатора и сматрао га већим хришћанином од свих његових противника – истакао је на цркви замка у Витенбергу својих 95 теза. За римску цркву отворила се једна од највећих криза у њеној дугој историји.
Генијални дивљак
Старији савременик Јана Хуса, али човек који је потицао из сасвим другог краја света и био другачијег интелектуалног профила, био је Тамерлан или Тимур или Тимурленк (1336–1405), један од највећих освајача и најмоћнијих владара у историји. Овај син бега Тарагаја из турцизираног номадског монголског племена Барлас био је обдарен несвакидашњим војничким и организаторским способностима, одлучношћу која не зна за колебање, самоувереношћу која нема премца и великом личном храброшћу, азијатски препреден и мудар, али и нечувено суров. Један истраживач га с разлогом назива „генијални дивљак”, а из писаних извора сазнајемо да је био високог раста, широких плећа, да је имао велику главу и густе обрве, дуге ноге и дуге и танке руке, да је носио велику браду. Приписује му се изјава да је свет исувише мали да би имао два владара.
У једном окршају 1362. године тешко је повредио десну руку која му се готово осушила, и десну ногу и остао ћопав, па је добио назив „Хроми Тимур”. Од 1370. године постао је велики емир у средишњој Азији и сматрао се наследником некадашњег Џингис-кановог царства. Ослањао се на подршку номадског племства, седелачких феудалаца и муслиманског духовништва, а престоница му је била у Самарканду, једном од најстаријих градова средње Азије.
Тамерланова војска била је једноставно непобедива. Он је у три похода (1389, 1391, 1395) згромила је државу Златну хорду, огроман плен задобила у Индији (1398), код Ангоре, 28. јула 1402. године, сатрла трупе османског емира Бајазита I (1389–1402), и заробила га. Византијски историчар 15. века Лаоник Халкокондил истиче да је Тамерлан имао велике планове који су сезали чак до освајања Средоземља. У овом случају остаје у сенци истинска објективност процене ученог Атињанина о правим намерама монголског кана, а добија на снази чињеница да је у византијском свету, или бар у једном његовом делу, постојало уверење да велики освајач стреми поробљавању читавог хришћанског света. Византијски историчар Дука описао је ужас и пустош које је иза себе остављала непобедива и застрашујућа солдатеска монголског освајача Тамерлана речима да тамо где они прођу „не чује се ни лавеж пса, ни пој петла, ни плач детета!” Због живописности и језгровитости ова реченица ушла је у готово све приручнике историје средњег века.
Коб 22. јуна 1941.
За разлику од неких војсковођа којима је само рат био смисао живљења, Тамерлан није презирао цивилизацију и њене домете. Напротив, са освајачких похода одасвуд је у своју престоницу Самарканд доводио на хиљаде заробљених трговаца, уметника и учењака, а у намери да је културно уздигне.
Када се спремао на поход против Кине, преминуо је 18. фебруара 1405. године, док се његово огромно царство распало под његовим наследницима Тимуридима који су владали појединим крајевима некадашње огромне државе. Тимурово тело налазило се у маузолеју у Самарканду. Гробница му је била направљена од црног дрвета, а уз њу су са необичном раскоши, иначе страном муслиманским сахранама, били изложени разнолики предмети: његова одећа, наоружање и прибор; све је било украшено драгим камењем и позлатом; цена најмањег предмета који се ту налазио била је једнака сакупљеном порезу из читавог округа. Са таванице, налик на звезде, висили су златни и сребрни лустери.
Већ 1409. године, када је Шахрух, један од Тамерланових наследника, запосео Самарканд, по његовом наређењу уклоњени су предмети из маузолеја великог освајача. Међутим, његово гробно место остало је нетакнуто. Постојало је веровање да ће се Тамерлан на најстрашнији начин осветити ономе ко посегне за његовом гробницом. Изгледа да су се свирепог великог емира сви плашили и после смрти, па се неколико векова нико није усудио да дирне, а камоли похара његово вечно боравиште.
Учинила је то у јуну 1941. – дакле 536 година после Тамерланове смрти и сахране – из научних разлога једна шесточлана група совјетских истраживача коју је предводила проф. Т. Н. Каринијазова. Исход њиховог истраживања била је оцена да је Тамерланово тело било у прилично добром стању и да је, судећи према скелету заиста био висок и широких рамена чиме су и научно потврђени подаци из сачуваних писаних извора. Штавише, потврђено је да му је кост десног бедра срасла са чашицом на колену, због чега није могао да исправи десну ногу; кости десног рамена и подлактице десне руке такође су биле срасле, па Тимур није владао десном руком, што је, опет, била потврда вести похрањених у древним изворима. Антрополог-скулптор М. М. Герасимов, члан екипе совјетских научника, на основу Тамерланове лобање, реконструисао је његово лице. Оно се сасвим подударало са описом који је оставио савременик Ибн Арабшах.
Међутим, изгледа да је давно упокојени Тамерлан заиста имао „дугу руку” и да се на посебан начин осветио совјетским научницима који су отворили гроб са његовим земним остацима. Они су, наводно, отворили гробницу 22. јуна 1941. године. Управо истог дана, као што је добро познато, немачке трупе с укупно 190 дивизија, у складу са планом „Барбароса”, прекршиле су пакт о ненападању Немачке и СССР из августа 1939. године, прешле границу и продрле дубоко у совјетску територију. Отпочео је тежак и исцрпљујући четворогодишњи рат који су Совјети на крају добили и победоносно ушли у Берлин, али је плаћена огромна цена – према прорачуну који се сматра реалним, СССР је у Другом светском рату изгубио око двадесет милиона људи.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
