Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Како смо освајали бели свет


ЦРВЕНИ ПОГЛАВИЦА


Једини странац на листи „300 најзначајнијих Немаца”, направљеној пре неколико година, рођен је у Србији. Поред Гетеа, Баха и Канта, нашао се и Гојко Митић



рајем педесетих и почетком шездесетих година двадесетог века, у тадашњој СФРЈ почели су масовно да се снимају филмови у страним копродукцијама. Били су то углавном велики, историјски филмови, са раскошним костимима, гомилом статиста, од „Дугих бродова” па даље. Стане филмаџије волеле су да снимају на овим просторима, све је било далеко јефтиније него на Западу, локације одличне, а екипе врло стручне, од техничара до каскадера, дублера и статиста.    
    Велики број тадашњих снажних и спретних момака на то је гледао као на пустоловину, забаву или доказивање, а све то на крају неко и плати. Међу њима се нашао и Гојко Митић, рођен 1940. године у селу Стројковцу поред Лесковца.

                                         Исток узвраћа ударац

   Први пут пред камерама се нашао у филму „Ланселот”, сниманом негде у Војводини. Дублирао је главног глумца, уједно и редитеља, коме на памет није падало да ризикује пад с коња у пуном галопу, при том обучен у комплетан оклоп, који тада није прављен од пластике него од гвожђа. Ако он није хтео и смео, Гојко јесте, па је снимање протекло без проблема, а овај млади студент ДИФ-а скренуо је пажњу на себе.
   Некако у то доба појавили су се и Немци који су почели да снимају своје верзије тада најомиљенијих филмова, вестерна, „каубојаца”.  Предложак за филмове били су романи Карла Маја, а снимања су организована од Плитвица до Херцеговине. У тим филмовима задесио се и понеки бркати Индијанац, локалац, а међу силесијом статиста нашао се и Митић.
    Како је и Источна Немачка морала да узврати Западу нечим у пропагандном рату, на највишем нивоу земље „трабанта” и стамених бацачица кладива донета је одлука да од сада и они снимају вестерне. Ако Карл Мај, такође Немац, никада није видео Дивљи запад, а толике књиге је написао о њему, зашто онда индијански филмови не би могли да се снимају у Источној Немачкој? Тим пре што је државна филмска кућа DEFA била углавном беспослена, пошто су имали ту несрећу да им цела деценија рада на уметничким филмовима буде цензурисана и заврши у бункеру. DEFA је могла све своје, прилично велике могућности, да посвети стварању нечега што је постало сасвим нови жанр, такозвани „индианерфилм”.
   У потрази за глумцима, продуценти и остали филмски радници размилели су се по Источној Европи, и сасвим случајно је неко од њих у „Југославија филму” набасао на фотографију Гојка Митића. Када су видели црнпурастог статисту, оштрих црта лица, одмах су могли да га замисле како јаше коња и тамани „беле освајаче”. Тако је рођен херој више стотина милиона људи иза тадашње "гвоздене завесе". Кажу да је понуда била тако добра да би је само луд човек одбио, па је Гојко завршио у (источном) Берлину.
   Први филм, прва главна улога. Био је то „Син велике медведице”, снимљен 1966. године. Филм је само те године у НДР видело 11 милиона људи и Гојко Митић је у њему први пут глумио индијанског поглавицу.
Насупрот оригиналним америчким каубојским филмовима и њиховим европским, односно, западнонемачким клоновима, у којима су белци хероји, а Џон Вејн поубија бар десет Индијанаца једним метком, непосредно пошто је глатко избријан изашао из пустиње у којој је замало скончао од жеђи, НДР вестерни имали су оно што су њихови творци сматрали за „просветитељску” ноту. Или, тук на лук америчким филмовима. Иако су у потпуности били производ маште сценариста или су се – у најбољем случају – ослањали на неко књижевно дело, били су врло утемељени у историји, бар у оном најосновнијем. Ту каубоји, односно Американци никако нису позитивни ликови, већ људи покупљени с коца и конопца који су дошли да Индијанцима, као староседеоцима, отму земљу, а успут и да их затру. Индијанцима је, и поред почетне мирољубивости, остала на располагању само борба и одбрана. Е, јунаке баш те борбе глумио је Гојко Митић.

                                          Брат по крви Сијукса

   Углавном је играо индијанске поглавице које су заиста оставиле траг у историји борбе против белих поробљивача и колонизатора, какви су били Техум Зе или Осцеола. Све те приче о злочину над Индијанцима фантастично су се уклапале у званичну државну политику борбе против америчког империјализма и капитализма који, јел те, сад само жели да доврши с остатком света оно што је почео с Индијанцима у Америци.
Филмови су у међувремену надрасли пропагандне сврхе, и сами за себе постали феномен. Снимани су врло озбиљно, терени су углавном били у Бугарској, Чехословачкој или на Кавказу, обраћала се пажња и на најмање ситнице, па никако није могло да се деси да се у кадру појави неки ауто, трактор или нешто што не припада епохи.

          

   Митићеви, али и остали вестерни, снимани су све до средине осамдесетих, а он сам их је снимио бар дванаест. Сви су остварили изузетан успех, приказивани су у свим земљама такозваног Источног блока, што ће рећи пред више стотина милиона гледалаца. Сам Гојко сведочио је да му је чак и неки келнер Вијетнамац у Берлину тражио аутограм, зна га, гледао је његове филмове у домовини. За већину тих људи Гојкове поглавице и Индијанци уопште значили су бекство у неки свет у коме правда на крају побеђује. Несразмерно слабији Индијанци обавезно дођу главе злим Американцима или бар херојски изгину. У овим филмовима се на крају није појављивао вод плаве „коњице” да спасе ствар. За разлику од остатка света, где у дечјим играма „каубоја и Индијанаца” нико није хтео да буде Индијанац, на Истоку нико ни за живу главу није хтео да буде каубој.
   Опште је мишљење да се Гојко Митић прославио као чувени апачки поглавица Винету. То није сасвим тачно, пошто је Винетуа почео да глуми тек после пада Берлинског зида. Филмове по романима Карла Маја снимали су западни Немци, а у њима је главна звезда био Пјер Брис. Једном немачком редитељу је пре неку годину пала на памет замисао да сними филм о двојици остарелих индијанских поглавица из међусобно завађених племена који у последњу битку јашу заједно.   Наравно, та двојица поглавица требало је да буду Гојко Митић и Пјер Брис, „источни” и „западни” Индијанац. До снимања није дошло, пошто је Брис тражио да игра сам, што је рушило целу идеју филма.
    Гојко Митић је после индијанских филмова играо многе друге улоге, од Спартака до Грка Зорбе. Коначно, Винету је постао почетком деведесетих, када је у амфитеатру у Бад Сегебергу наследио Пјера Бриса. Ту су се одржавале представе, направљена је реплика прерије и Дивљег запада, са све кактусима, Винету је јахао у залазак Сунца, држао говоре. Митић се трудио да у сваки говор Винетуа, поред онога што је Карл Мај стварно написао, убаци и део историјски утемељеног говора неког поглавице, како би гледаоци из свега тога нешто и научили. Био је то спектакл, са пуцањем и падовима с коња у трку, јуришима, а публика у делиријуму, навија као на стадиону. Није била реткост видети људе обучене као да су изашли из неког давно снимљеног Гојковог филма. На свакој представи имао је по седам, осам хиљада људи. А играо је и по две представе дневно, и тако пуних петнаест година.
   На крају се пензионисао, и данас ужива у свом дому у Берлину, где на реци има индијански кану.
   Колико је био омиљен и поштован широм света речито говори чињеница да су га сами Индијанци из племена Сијукса прогласили братом по крви, на свечаности у резервату, у који су сатерани после борби које је Гојко Митић тако добро пренео на велико платно, и тако их овековечио.





Аутор: 
Немања Баћковић
број: