Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Једина легенда о снегу


ЦРВЕНЕ ПАХУЉЕ ЗА


Древна швајцарско-италијанска прича која говори о томе како је некада давно, због себичности становника једног богатог планинског града, снег неумитно падао толико дуго, да је створио ледени планински венац



ва зима у нашим крајевима почела је веома стидљиво. Без снега и вејавица. Што наравно не значи да ће тако бити до краја најхладнијег годишњег доба. Све одједном може да се промени! Довољно је погледати шта се дешава у другим крајевима света. Тамо где би клима требало да буде слична, она је готово сасвим супротна. Као да је реч о јужној и северној хемисфери! Климатске промене данас је тешко пратити!   
   Можда је и у давна времена било исто?
    Да велики снег може да изненади, говори и легенда која долази из Алпа. Реч је о повести како је настао Монте Роза, односно истоимени планински масив. Реч је о најдужем масиву Алпи и другом по висини. На овој планини налази се највиши врх у Швајцарској. Познат је по својој источној страни односно обронку Макуњага, највишем обронку Алпа и једином који је безмало хималајске површине.
    Монте Роза простире се дуж Италије и Швајцарске и представља део Апенинских Алпа. Врх Дофур (4644 метара) највиши је околни и видљив једино становницима Макуњаге. Врх је добио име по швајцарском генералу Гијому-Анрију Дофуру (1785–1875).

                               Прича о Ружичастој планини

   Ако би неко помислио да назив Монте Роза („Ружичаста планина”) потиче од ружичасте боје која боји овај масив у зору и при заласку Сунца, требало би да зна да није управу! Назив потиче од локалне речи која означава глечер. Занимљиво је свакако да се и Леонардо да Винчи својевремено дивио величанственој лепоти овог венца, али га је у белешкама називао Монбозо. Многи му се диве и данас, када и зими и лети погледају како планине светлуцају обасјане сунчевом или месечевом светлошћу. Застрашујуће, међутим, изгледају када почне снежна вејавица. Јер становницима овог дела Швајцарске и Италије добро је позната легенда која говори о томе како је настао масив Монте Роза.
   Дакле, некада давно, у том планинском крају, клима је била знатно блажа. Тамо где се данас простиру ледници, биле су зелене ливаде и густе планинске шуме. Обасјан сунцем, између планина, лежао је град. Био је леп, а његови становници врло успешни и задовољни људи. Из године у годину, постајали су све богатији. Међутим, како то често бива, то благостање уљуљкало их је у једној врсти круте саможивости. Дошли су до закључка како им је суђено да мисле само о својој добробити. Били су уверени да ће довека све тећи глатко, без иједне невоље на видику. Тако је годинама и било.
   Све до једне октобарске вечери, када је у планинску варош стигао стари просјак.

Према швајцрско-италијанској легенди Монте Роза је настао тако што је снег засуо град у којем су живели немилосрдни људи

   Просјак као просјак. Био је погурен и носио је штап. Дугачка седа брада сезала му је до груди. Одећа, стара и подерана. Лако је могло да се закључи да је изнемогао и гладан. Али, десило се нешто веома необично. Нико у тој богатој вароши није хтео да му помогне. Да му пружи комад хлеба или тањир топле чорбе. Узалудно је куцао на врата. Молио је за мало хране, помоћ, заклон где би могао да преноћи. Молио је за милост.
   Нико није био милосрдан. Напротив, свако је имао нешто погрдно да му саопшти. Старац их је само ћутке слушао и гледао преко густих седих обрва. Када је напослетку покуцао на последња врата, изненада се исправио. При месечевој светлости изгледао је застрашујуће и претеће, попут неког дива. Замахнуо је штапом и руком. Његов глас проломио се брдима:

„Ноћас ће падати снег!
И сутра ће падати снег!
Данима ће падати снег!
Све док проклету варош
Не прекрије лед!”

   Затворени у својим кућама, становници градића ипак су чули ову претњу. Старчев глас одзвањао је кроз ноћну таму и ударао их право у груди. Обузела их је језа, али су већ после неколико тренутака слегли раменима. Свако има права да се љути! Одлучили су да више не размишљају о старом просјаку. Наставили су да вечерају. Јели су и пили и смејали се. Туђа несрећа потиснута је изван мисли. Уосталом, старац је отишао из њиховог градића. Зашто онда уопште бринути?
   Полако су отишли на спавање. Свеће у кућама су се гасиле. Када је последњи становник вароши склопио очи и утонуо у сан, небо је још било ведро. А онда, убрзо, град је утонуо у посебну врсту тишине.   Потпуне тишине. Као да је природа задржала дах. Почеле су да падају прве пахуље снега.
   Ипак је ту нешто било необично, премда уснули становници планинске вароши то нису могли да виде. Снег који је падао правећи готово нечујни али једнаки шум није био бео, већ црвен! Румен – као крв.

                                      Немилосрдна вејавица

   Снег је наставио да пада целе ноћи. И онда када су запрепашћени људи били одавно будни. Нису се усуђивали да кроче изван својих домова. Плашили су се да закораче у снежно руменило. Следећег дана снег је вејао. Вејавица је постајала све снажнија. Наставио је да пада и следећих дана. Уколико би се неко промолио главу кроз прозор да погледа у небо, могао је да види само пахуљице. Само снежни ковитлац. Шта се то догодило? Чинило се да је снег престао да буде снег, већ се претворио у једну врсту неумитности. Лоше судбине.
   И даље се нико није усуђивао да изађе напоље. А снежни наноси постајали су све виши. Напослетку су затрпали све куће и све људе, поља и шуме. Укратко, снег је био немилосрдан. Управо онако како су људи били немилосрдни према изгладнелом и уморном старцу. Заборавили су стару изреку која је говорила о томе да је рука великодушности јача од сваке друге.
   Наравно, снег је једнога дана престао да пада. Међутим, када је освануо тај дан, град као да је нестао. И не само град – већ и становници, животиње, сва поља, брдашца и долине. Све је нестало, без икаквог трага. Уместо града, уздизале су се планине Монте Роза.
Они који знају за легенду о томе како је настала ова планина, када погледају према светлуцавим, снегом и ледом окованим врховима, стресу се и помисле на то како је ипак боље бити великодушан. Јер, у сумрак, када сунце залази, одблесци су увек ружичасто-румени. Управо какви су према старој причи били када је снег почео да прекрива град у којем су живели становници који нису знали за милост.



Аутор: 
М. Огњановић
број: