Подсећање, 70 пролећа од бомбардовања Београда

Био је то злочин који је изазвао згражање целог тада слободног света. У знак одмазде због 27. марта, Геринг спроводи наређење свог фирера – уништити Београд!



првим часовима 6. априла 1941. године, без претходне објаве рата, почео је напад Сила осовине на Југославију. Операција је имала тајни назив „Страшни суд” (нем. Strafgericht). На наше границе устремило се више од педесет немачких, италијанских и мађарских дивизија. У уснулом Београду мало је ко то знао, али не задуго. Већ пре седам часова тог сунчаног недељног јутра на Београд су се обрушили авиони сејући смрт и разарања. Сурово и беспоштедно као на мало који град до тада.
    О немачким плановима бомбардовања Београда југословенска влада била је обавештена најкасније 2. априла шифрованим телеграмом из Вишија. Власти одговарају проглашавањем Београда, Загреба и Љубљане „отвореним градовима”, али не предузимају никакве делотворне мере за заштиту становништва. Тако је дошао и шести април. Време је било изузетно лепо. Трупе фашистичке коалиције биле су у приправности. Напад је почео у два часа ујутру, када су фашистичке борбене јединице такозване Ђердапске групе прешле Дунав и запоселе Сипски канал обезбеђујући тако себи слободну пловидбу.
   Следећи напад био је усмерен на пресецање одступнице југословенској војсци према Грчкој. У 5.20 часова немачки моторизовани корпус, уз снажну подршку авијације, продире у источне крајеве наше земље на фронту дугачком сто километара, од Криве Паланке до планине Беласице. У исто време главне снаге Четврте немачке ваздухопловне флоте почеле су бомбардовање аеродрома код Куманова, Скопља, Ниша, Загреба и Љубљане.

Сирене уз фијук бомби

Снимак Београда који је начинила посада немачког бомбардера 6. априла 1941. У првом плану је контејнер са запаљивом бомбом.

   Београд о свему томе и не слути. У граду је тек почињао живот пролећне недеље. Да зло буде веће, једна лажна узбуна у току ноћи прекинула је сан Београђана који су се око четири часа ујутру заморени вратили у своје постеље. Али, већ пре седам часова, готово неопажено, наилази први талас бомбардера. У први мах неверица, па зебња и одмах затим сурова стварност.
   У напад на Београд нацистички бомбардери и ловци кренули су с најближих аеродрома у Аустрији, Мађарској и Румунији. У току 6. априла Београд је четири пута нападнут, први пут најснажније. У три таласа који су трајали по двадесет минута на град је сручено око 200 тона бомби. Други напад уследио је око 11, трећи око 14 и последњи тога дана око 16 часова.
   У овим нападима укупно је учествовало око 480 бомбардера и 250 ловаца, а на град је бачено око 360 тона разорних и запаљивих бомби. Ваздушни напади настављени су у току ноћи и следећег дана, али са знатно мањим снагама.
   За нападе другог дана карактеристично је да су „штуке” и ловци жешће него првог дана митраљирали незаштићено становништво и колоне избеглица. Бомбардовање је обновљено и у време приближавања нацистичких трупа граду 11. и 12. априла.
   Нападе на Београд извршила је Четврта немачка ваздушна флота под командом генерал-пуковника Александра фон Лера, који је 1947. године осуђен на смрт као ратни злочинац, између осталог и због бомбардовања Београда.
   У овим ваздушним нападима посебно психолошко дејство постизано је лаким бомбардерима, такозваним штукама које су се обрушавале нишанећи мање објекте и људе. У њих су биле уграђене посебне сирене које су уз фијук и експлозију бомби стварале заглушујућу буку и сејале панику. У нападу на град употребљено је и једно до тада тајно немачко оружје – тешке бомбе од 1000 килограма с кочећим падобраном који је омогућавао да се постигне веће површинско разорно дејство.

Непознат број страдалих


Уништена стамбена зграда у близини Бајлонијеве пијаце
  
   Изненадни напад је, разумљиво, нанео тешке губитке недужном цивилном становништву града чији број ни до данас није потпуно утврђен. Према подацима којима располаже београдско погребно предузеће, од жртава априлског бомбардовања 1941. године сахрањено је на Новом гробљу у Београду укупно 2007 особа. Од тога броја идентификовано је 646, а неидентификовано 1361 жртва и то: мушких 909, женских 393 и 59 деце.
   На основу званичних докумената – књига регистра за 1941. годину – сачињени су посебни спискови с именима идентификованих жртава. Спискови су рађени приликом реконструкције заједничких гробница ровова током 1966. и 1973. Али, трагични биланс рушилачке ратне стихије која се сручила на Београд овим није исцрпљен. Испод рушевина које нису могле да буду раскрчене остао је непознат број погинулих. Њихов број се и данас само наслућује.
   Током бомбардовања велики број грађана нашао је смрт у јавним склоништима изграђеним непосредно пред рат. Била су то обична рововска склоништа покривена земљом и могла су да служе само као заклон од непријатељске ватре преко пута. Ова склоништа била су посебна мета немачких бомбардера који су их, обавештени тачно где се налазе, уништили. Тако су погођена јавна склоништа у Карађорђевом парку, у Студентском парку код Вуковог споменика, код Правног факултета, у Крунској улици и у порти Вазнесенске и цркве Александра Невског у Душановој улици. Само у склоништу у порти цркве Александра Невског, колико се зна, смрт је нашло 70 лица.  

Стари двор у рушевинама

Бомбардовањем је било захваћено читаво подручје града, само што је због густине насељености више страдао центар. Поједине улице биле су и буквално затрпане рушевинама. Такав је случај био с улицама: Цара Уроша, Страхинића Бана, Дубровачком, Банатском, Душановом. Посебно је тешко страдао ужи центар: Престолонаследников трг (данас Теразије), Краља Милана, Кнеза Милоша, Немањина, затим улице око железничке станице, Славије, Аутокоманде, Вуковог споменика. Бомбардовања нису била поштеђена ни стамбена насеља: Дорћол, Палилула, Аутокоманда, Бањица, Топчидер, Раковица, Сењак.
   Према извештају Техничке дирекције, током маја 1941. године забележено је 714 порушених зграда, 1888 теже оштећених, односно делимично порушених, 6615 лакше оштећених и 22831 лакше оштећени стан. Укупно, половина постојећих објеката.

Лешеви под цвећем

   Сву страхоту зверског напада на отворен, небрањени град можда је понајбоље наслутити из поверљивог извештаја који је немачки војни аташе у Београду, пуковник Тусен, 16. априла 1941. послао Команди копнене војске. Предмет је „Извештај о искуствима у ваздушном нападу на Београд”. Пуковник Тусен је, између осталог, записао и ово:
   „Према лично добијеним утисцима, ваздушни напад на Београд био је мање у вези с војним операцијама. Он је управо имао циљ да паралише главни град земље као седиште централних власти, да становништво стави под најјачи морални притисак и да тако учини посредно супротно дејство на вођење рата.
   Битан моменат дејства ваздушног напада на Београд био је изненађење. Оно је потпуно успело. Кратко пре напада дат је аларм за напад из ваздуха, али се становништво, које је веровало да се ради о некаквој вежби за заштиту из ваздуха, није освртало на то. Напад је био временски концентрисан и изненадио је становништво у кућама или на улицама. Људи су делом још спавали, а сељаци су се баш возили са периферије у центар града, на пијаце. Отуда је почетак напада био особито с пуно губитака, а морални утисак снажан...
   Морална последица напада битно је појачана хуком ’штука’ и бомби која је на неискусне остављала утисак непосредне претње, и онда када је дејство удаљено. Присуство жена и деце и осећај да се они ни на који начин не могу заштитити, нити да им се може помоћи, оптерећивало је нерве мушкарцима. Људи, који су улицама унезверено тумарали тамо-амо, и који су рушењем својих кућа остали без крова над главом, појачавали су панику.


На мети се нашла и Железничка станица 

   Лешеви који су се налазили свуда унаоколо пружали су, услед већином јаких осакаћења, језовиту слику. Пошто су у Београду организација за заштиту из ваздуха и служба спасавања потпуно затајиле, лешеви су данима остали да леже на улицама, посути само цвећем.
Материјална последица напада постала је нарочито тешка услед уништавања електричних и водоводних инсталација, које је готово одмах уследило. Њихово уништавање приликом дужег сталног напада довело је после око две седмице до катастрофе и људе је приморало да напусте град... У Београду, који није располагао залихама никаквих животних намирница, настао је већ после четири дана такав недостатак да је отпочето пљачкање радњи са животним намирницама...”
   Дотични сведок с лица места даље је писао да „број мртвих према подацима градске управе износи 4000, од тога половина затрпана. Два јавна склоништа за заштиту из ваздуха у парку погођена су и порушена. Она су имала само мали заштитни кров од земље. Једна црква, напуњена људима, добила је пун погодак...”



ПАМЋЕЊЕ У ПЛАМЕНУ
Погођена запаљивом бомбом већ првог дана напада на Београд, на Косанчићевом венцу до темеља је изгорела Народна библиотека, чувар сећања. У својој Архитектонској енциклопедији Београда Слободан-Гиша Богуновић је записао да су немачке бомбе унеле пламен „међу три стотине хиљада штампаних књига, хиљаду пет стотина изузетно вредних рукописних књига из средњег века, драгоцених сведочанстава у облику мапа, гравира и слика, али и комплетне приватне библиотеке учених људи и народних просветитеља Вука Караџића, песника Лукијана Мушицког, филолога Ђуре Даничића”. Богуновић још додаје и податак за неверовање а тиче се наших људи задужених за старање и бригу о Народној библиотеци који су, после напада, допустили да „благо библиотеке намерно, током три месеца, (буде) остављено да догорева и тиња”.


ОДБРАНА
Немци су над Београдом 6. и 7. априла 1941. године изгубили 40 авиона: 26 је оборила противавионска артиљерија, а 14 наши пилоти Шестог ловачког пука. Једанаесторица пилота ловаца овог пука, после пожртвованих борби, нису успели да се врате у базу...