3320 25. 9. 2015.
150 година необичне богомоље
ЦРКВА ЗА
Храм у Мајданпеку дело је најпознатијег српског сликара портретисте у 19. веку. Надахнут градитељким стилом који је владао у средњој и западној Европи тог времена привукао је све стране рударе који су дошли да раде у Источној Србији
а ли је црква у Мајданпеку православна или јединствен пример екуменске православно–католичко–протестанске богомоље питање је које се често потеже када се говори о Мајданпеку. Црква Светих апостола Петра и Павла има спољашност налик старим зградама које се могу видети у Швајцарској, Аустрији или Немачкој. Када се томе дода податак да није направљена са олтаром окренутим према истоку јасно је зашто су путописци и старији научници бележили да је српски кнез Александар Карађорђевић нашао начин да задовољи верске потребе православног домаћег становништва и страних радника – католика и протестаната. 
Направљена са одступањем од 19,5 степени у односу на осу исток-запад, црква је имала троје врата, па су према варљивим забележеним сећањима, условно северна користили католици и протестанти, јужна православни, а западна, централна врата, била су заједничка за свадбе и крштења. Јужна су касније зазидана, а за постојећу дилему заслужан је сликар Урош Кнежевић који је пројектовао цркву. Половином 19. века замисао кнеза Милоша о обнављању рударства у Србији остварио је кнез Александар Карађорђевић који је маја 1849. године покренуо рудник бакра у Мајданпеку. Искусних рудара није било па су позвани из иностранства. Штајерци су тако прве припремне радове почели 1848. године у Рудној глави и Црнајки, да би Смолничани остали да одржавају рудник и после привремене обуставе рада 1858. године. Обе групације исповедале су хришћанство као католици и у аналима Мајданпека за 1856. годину остало је забележено да је издвојен новац за потребе њихове богомоље, а свештеник из Београда их је три пута посетио. Две године раније, 1856, Чехе и Саксонце протестанте посећује два пута лутерански пастор.
Оваква активност католичких и протестантских свештеника поклопила се за изградњом Цркве Светог Петра и Павла коју је иницирао тадашњи министар финансија Паун Јанковић. Један од главних прегалаца на обнови мајданпечког рудника, Јанковић је упутио писмо кнезу Александру које је остало сачувано:
„Цркву и школу треба такођер у Мајдан-Пеку да имамо, да Мајдан-Пек као пород правитељства, не представља собом једно бездушно тело, него да представља тело с душом, тело с совестју, тело с чувством.”
Швајцарски стил
Кнез Александар, за разлику од краља Милана, није остао запамћен као љубитељ уметности али је био дубоко свестан потребе јачања државе. За богатију Србију обновио је рударство, а за јаку националну свест затражио је да се направе портрети свих вођа Првог и Другог српског устанка. Управо у одлуци да се створи галерија народних трибуна лежи тајна изгледа Цркве у Мајданпеку. Кнез је за израду портрета упослио тада најбољег портретисту Уроша Кнежевића, родом из Сремских Карловаца.
| ЗВОНА И ИКОНЕ У малом звонику налазе се два звона, поклон Цинцара, неимара мајданпечке цркве. На звонима је изливен натпис: „Цркви мајданпечкој Храму Апостола Петра и Павла приложише звоно ово за спомен мајстори зидарски са друштвом. Јанићије Петровић, Ђорђе Костадиновић и Наум Марковић. Ливено у Вршцу 1858. године.” Треће звоно било је поклон управе рудника. Олтар је од камена, а први иконостас такође је урадио Урош Кнежевић. На дрвеном раму, урађене уљем на платну, иконе су биле распоређене уобичајено за православне храмове. Због знатних оштећења приликом последње рестаурације и конзервације иконостас је замењен новим, а поједине иконе од којих се истичу иконе Светих Апостола, сачуване су и урамљене. Према оцени стручњака, уметнички и историјски највреднија икона у овом храму је икона Богородице са Исусом коју је сачинио Димитрије Георгијевић Тирол 1861. године. |
Стил градње назван је швајцарски. То свакако нису измислили домаћи Власи и Срби, који тешко да су негде даље путовали, већ су такву одредницу свакако чули од страних рудара. Како би се Црква естетски уклопила у постојећу околину изграђена је на 45 степени у односу на раскрсницу иако се тиме одступило од чврстог правила да олтар православне цркве буде на истоку, а улазна врата окренута према западу.
Рудари који су склони вери по природи посла јер им је сваког дана глава у торби, с радошћу су дочекали изградњу храма. Наравно, био је посвећен Светим апостолима Петру и Павлу, заштитницима људи који у утроби земље зарађују свакодневну кору хлеба.
Сваке недеље у цркви су се за своје животе и напредак породице заједно молили Јовановићи, Парпанђеловићи, Вагнери, Репацки, Трекслери, Жигмунди и други радници свих националности. Иако су Саксонци условили свој долазак у Мајданпек редовним месечним доласцима лутеранског пастора, време и пријатељска околина учинили су своје. Телефонски именик Мајданпека пун је немачких, чешких и других страних презимена, али се данас сви изјашњавају као Срби и православци.
Замало музеј
У црквеној општини Цркве Светих апостола Петра и Павла са посебним поносом истичу податак да располажу са преко 7.000 докумената који могу да пруже драгоцени поглед на црквени и световни живот у Мајданпеку. Рецимо, 1862. године пуно људи због губитка посла више није могло да плаћа допринос за школу која је радила у склопу цркве. Четири године касније тадашњи управник вароши Мата Краинић, у знак протеста што свештеник одбија да венчава супружнике који нису доставили документа о години рођења, целу литургију стоји испред олтара и не скида шубару са главе. Општинске власти су 1907. године због епидемије шарлаха забраниле свештеницима да читају опело док се покојници не закопају.
УРОШ КНЕЖЕВИЋ Културна историја Србије 19. века била би много сиромашнија да није било Уроша Кнежевића. Рођен у Сремским Карловцима 1811. године, може се рећи да је један од ретких сликара који је дошао у Србију и задржао се у њој. Као и рудари у Мајданпеку, и поред многих тешкоћа сродио се са средином и једноставно је заволео. Сам је оставио забелешке о мноштву неисплаћених хонорара и сталном одбијању кнеза Милоша да му помогне да настави стручно усавршавање. Сликасрко умеће стицао је у Карловачкој гимназији и на приватним часовима код карловачког биргермајстора Арутиновића, да би се 1834. доселио у Крагујевац. Десет година касније захваљујући хонорару који је добио за целивајуће иконе које је насликао за цркву у Београду, одлази у Беч и уписује тамошњу академију. Његове слике су 1846. изложене на бечкој уметничкој изложби. Већину ликова знаменитих људи Првог и Другог српског устанка и Србије тог времена знамо преко портрета које је урадио Урош Кнежевић. Др Павле Васић поделио их је у три групе. У прву је сврстао дела урађена уз позирање, у другу она која су копирана са разних портрета и у трећу она рађена на основу сличности са рођацима или напамет. Урош Кнежевић преминуо је у Београду 1876. године. |
Једино би било дозвољено да се литургија служи једном годишње, 12. јула, на дан Светих апостола Петра и Павла. На срећу, то је далека прошлост. Данас се Црква Светих апостола Петра и Павла под управом свештеника Владимира Вуковића обнавља по трећи пут.
Аутор:
Владимир Јовановић
Илустровао:
Слободан Боки Ћирковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
