3320 25. 9. 2015.
Од феса до петокраке
ЧОВЕК СА
Младобосанац, завереник, четник у одредима Воје Танкосића и војводе Вука, комуниста, обавештајац Црвене армије, Стаљинов пријатељ, све ово и ко зна шта све још био је Мустафа Голубић
едан од ретких потпуно сигурних и проверљивих догађаја у животу Мустафе Голубића, јесте да се родио у Стоцу, Херцеговина, 1891. године. После насилног припајања Босне и Херцеговине Аустроугарској 1908. године, као и већина национално свесних омладинаца који су у Србији гледали Пијемонт, светионик слободе, а у жељи да се на неки начин боре против Аустроугарске, Дрину прелази и гимназијалац Мустафа. Скрасио се у Београду и у Првој београдској реалној гимназији наставио школовање. На тадашњем корзоу привлачио је пажњу стасом, а уз то је носио фес и био огрнут пелерином. Као један од првих Босанаца који је стигао у Београд, Голубић је све сакупљао око себе, прихватао и помагао. Тако је први дочекао Гаврила Принципа који је пешке пошао из Хаџића. Мујага га је одмах одвео на неки митинг на ком је могао да виче „Доле Аустрија”, и да му не фали ни длака са главе.
Ово је врло лако извео пошто су га већ одавно запазили припадници организације „Уједињење или смрт”, познатије као „Црна рука”. Насупрот увреженом мишљењу, Голубић никада није био члан организације. Када је чланство попуњавано, био је ђак реалке, а средњошколци нису примани. Када је матурирао, организација није примала нове чланове.
Атентати по поруџбини
Ако није био члан „Црне руке”, јесте четничког одреда Воје Танкосића, а то је постао после сталног доказивања храбрости и оданости. Кључни доказ Голубић је извео тако што је скочио са лука Савског моста, што пре њега нико није смео ни извео. Тако је могао и да изврши обећање дато Принципу, па га је одвео у четничку школу у Прокупљу. Танкосић је кочоперног, али ситног и нежног Гаврила главачке најурио, па га још и частио са неколико штапова по туру.
У Танкосићевом одреду Мустафа Голубић учествовао је у акцији у Старој Србији и Македонији. Правили су хаос на турској територији, штитили српско становништво, а тако је дочекао и Балканске ратове.
По завршетку ратова уписује Технички факултет, да би убрзо прешао у Тулуз, на права. Тамо су се налазили још неки младобосанци, Владимир Гаћиновић, Јован Живановић, Павле Бастајић. Почетком 1914. придружио им се и Мухамед Мехмедбашић. Тада су сковали први план за атентат, и то на земаљског поглавара Босне и Херцеговине Оскара Поћорека. Мехмедбашић је требало да избоде Поћорека затрованим ножем, приликом устоличења реис-ул-улеме Чаушевића. У путу је несуђени атентатор у возу налетео на неку рацију, решио се оружја, а у Сарајеву му је веза био Данило Илић, један од главних припадника „Младе Босне”, који га је одговорио од акције, пошто се спремало нешто много веће.
У том већем подухвату, Сарајевском атентату, Голубић, зачудо, није учествовао, али се одмах на почетку рата вратио у Србију, поново ступио у одред код Танкосића и учествовао у борбама на Дунаву, око Пожаревца, на Сувобору.
Затовори и фронт
Тадашњи начелник штаба Ужичке војске Драгутин Димитријевић Апис дошао је на идеју да од Босанаца добровољаца организује батаљон посебне намене. Ту се нашао и Голубић, који је тада први пут срео Аписа. Овај га је убрзо упутио у Русију са Душаном Семизом, песником Сибетом Миличићем и Блажом Рукавином, да међу заробљеницима нашег порекла сакупља добровољце и шаље их у Србију. Послали су око 3500 добровољаца, пописали још 20000, али су се после напада Бугарске 1915. вратили у Србију, у састав Ужичке војске.
Ова је преименована у Тимочку војску, пребачена на бугарску границу са задатком да упадне у Бугарску, свргне династију Кобурга и на власт постави земљорадничког вођу Стамболијског. План је пропао због догађаја на фронту, повлачења преко Албаније. Ужичка војска штитила је одступницу и с њом и Аписом у Драч и на Крф стигао је и Голубић.
Никако му се није дало да мирује, па му је на памет пало да ратну срећу преокрене тако што ће да изврши атентате на владаре Немачке, Бугарске и Грчке, могуће и Румуније. По овом задатку, Мехмедбашић је чекао грчког краља Константина у позоришту у Атини, с откоченим револвером, али се краљ због неке прехладе није појавио. Голубићу је запао немачки цар Вилхелм. Отишао је у Швајцарску, али се због тешког пребацивања одустало, па је, по одобрењу Аписа, наставио студије у Француској.
Ту га је затекла вест о хапшењу Аписа и другова, који су осуђени и стрељани на основу лажних сведочења и намештеног атентата на регента Александра. На дојаву српске владе, Французи су ухапсили и Голубића, као немачког шпијуна. Преко својих веза, гребао је и рукама и ногама да га пребаце у затвор у Солуну, јер му као оптуженом за шпијунажу није гинуо стрељачки вод. То му је успело, па на Солунском процесу, и поред мучења и претњи у затвору, није пристао да оптужи Аписа и тиме себе спасе, за разлику од многих. Свађао се са судијама, истеривао правду. На крају је ослобођен, али и протеран на Крф и стављен под присмотру.
Једном су га у шетњи напала тројица људи, изубијали га боксером, оставили полумртвог, а све после још једне дојаве српске владе, овај пут да је турски шпијун.
Бечки устаник
Некако се извукао, а после рата вратио у Београд. Регенту Александру никада није опростио Аписову смрт, па га је, по причи неких очевидаца, само шест месеци после рата пресрео насред препуних Теразија и пред пуним кафанским баштама запретио да ће му се кад-тад осветити. После још неких скандала притворен је у манастиру Раковици, где су казну са Солунског процеса издржавали и његови другови Мехмедбашић и Билбија. После је протеран у Столац, а убрзо је напустио земљу и отишао у Беч, стражарно спроведен до границе.Беч је у то време био средиште социјалиста и комуниста овог дела Европе, поготово после доношења Обзнане и Закона о заштити државе 1921. године. Голубић им се прикључио и постао загрижени комуниста. Остаје И даље опседнут краљем Александром, стално му јавно претећи, пишући писма и покушавајући да организује атентат. Чак је смео и умео да илегално дође у Београд и поручи краљу да га чека.
Александров страх од бандоглавог Мустафе био је прилично оправдан, поготово што га је лично познавао и знао да држи реч, па је из Београда послао најбољу екипу полицијских агената, на челу са Драгим Јовановићем, касније управником београдске полиције и Управе града, најбољим српским полицајцем. Овај је на Мустафу пуцао у једној бечкој кафани, окрзнуо га, а једном је чак успео да га везаног убаци у аутомобил. Голубић је, међутим, увек успевао да се измигољи, а имао је обичај да изазива агенте: кад их примети у кафани, наручивао им је пиће, претио прстом и, чак, пљувао.
Аустријске власти нису имале обичај да се петљају у балканске политичке обрачуне, али су ови сад ипак претерали, па је Голубић протеран у Праг.
Одатле се тајно вратио у Беч, где је 1922. приступио Комунистичкој партији Југославије. Сарађивао је у партијским листовима, покренуо званично гласило „Срп и чекић”, писао брошуре, учествовао на конгресима. У свим фракционашким борбама успевао је да се држи по страни.
Године 1927. у Бечу је избио „Јулски устанак”, који су подигли радници. Голубић је и у ово био упетљан до гуше, али је за разлику од других вођа, који су ствари посматрали из безбедне сигурности, учествовао у уличним борбама. После устанка је ухапшен, и прокажен као илегалац.
Одмах по изласку са робије, партија га је склонила у Совјетски Савез, где га је после завршених курсева заврбовала совјетска обавештајна служба ГПУ. Ту га је приметио легендарни Павел Берзин, начелник Четврте управе Црвене армије, човек који је измислио и Зоргеа, једног од највећих обавештајаца Другог светског рата. Голубић је ушао у круг одабраних, којима су поверавани посебни задаци, па и ликвидације у иностранству.
Највећу успех Голубићеве екипе била је отмица белогардејског генерала Кутјепова, 1930. у Паризу. После смрти генерала Врангела, Кутјепов је био вођа руске емиграције.
И Троцки на нишану
Отмица је припремана пола године, отмичари су живели у Паризу, понашали се раскалашно, као пијани грофови, а један из екипе чак је испросио кћи неког богаташа. И све тако до 21. јануара 1930. године, када је Кутјепов изашао у шетњу. Испред зграде двојица рмпалија убацила су га у такси који је чекао, придружио им се и жандарм који је до тада стајао на ћошку. Док је обавештена полиција, отети генерал већ је пребачен на обалу Нормандије, где је на пучини чекао совјетски брод, директна линија Француска–Лубјанка, московски затвор. На исти начин убрзо је отет и генерал Милер, наследник Кутјепова.
Тридесете године Голубић је провео што у Москви, што по свету, све по посебним задацима. О московским данима има мало података, осим неких сведочења. Тако је Родољуб Чолаковић, високи функционер КПЈ, у Москви сретао Мујицу и дружио се са њим, чак га је овај водио у Кремљ, у који је улазио без пропуснице.
По Чолаковићево срце могао је да буде кобан тренутак када је у собу у којој су седели ушао Стаљин, кога је до тада видео само на фотографијама. Тек онда му није било јасно шта то Голубић ради кад пролази до самог „великог вође”. Наравно, самог Мустафу није било упутно превише испитивати о његовим пословима.
А он је крстарио светом. У Италији је наступио као верски фанатик, месецима обилазио цркве, док није измакао агентима. У Немачкој је тако добро одглумио епилептични напад да се чак и агент Гестапоа сажалио. У Кини је вукао рикше, преко Атлантика прешао сакривен међу сандуцима банана на броду, а из Мексика у САД у возу, међу водоводним цевима. А шта је тражио у Мексику?
Највероватније је учествовао у убиству Лава Троцког. Избеглог Стаљиновог непријатеља окружио је људима совјетске службе. Троцки је преживео један покушај атентата, али други није.
Организовао је и отмицу неког америчког индустријалца. Шетао се Европом како је хтео, одседао у најбољим хотелима, хранио се у најскупљим ресторанима, пошто полицији никада не би пало на памет да комунисту траже на таквим местима. А тражиле су га све полиције света, здружено. Наравно, није заобишао ни Шпански грађански рат 1936. године.
У спорења, намештања и ликвидације међу југословенским комунистима у Москви опет се није петљао, па га је мимоишла судбина Милана Горкића, генералног секретара КПЈ, који је тако страдао.
У Југославију се вратио 1940. године, нејасно по каквом задатку. Вероватно је имао улогу у пучу од 27. марта, а сасвим сигурно је допринео потписивању Пакта о пријатељству између Југославије и СССР 5. априла 1941, и то преко свог старог пријатеља, црнорукца Божина Симића.
С комунистима у Београду није имао везе, па су Милован Ђилас и Александар Ранковић хтели да га ликвидирају, за сваки случај. Сарађивао је са Матом Видаковићем, диверзантом из Шпанског рата, кога су такође послали из СССР-а.
Смрт и почасти
Њима неки приписују и експлозију у Смедереву, 5. јуна 1941. године. Наиме, Немци су у смедеревској тврђави нагомилали 400 вагона муниције и 35 вагона експлозива заплењених од југословенске војске. Највероватније је дошло до диверзије, а готово цело Смедерево сравњено је са земљом, уз 2500 мртвих.
Голубић је ухапшен 7. јуна 1941. године, на адреси Миријевски булевар 97, у кући породице Вишњевац. Ухапсили су га фолксдојчери, вероватно случајно, због набавке и кривотворења пасоша. Он и цела породица Вишњевац пребачени су у затвор Гестапоа. Убрзо је пао и професор физике Чеда Поповић, Голубићев стални пратилац.
И поред свакодневног мучења и батинања у седишту Гестапоа, нису знали ко им је заправо пао у руке. Мислили су да је неки шверцер, све док у затвор случајно није свратио Драги Јовановић, који га је препознао. Иако црн и изобличен од батина, Голубић ништа није признао, ниједно име није рекао, осим да је заступник Коминтерне, противник Немаца. Због њега је из Берлина долазила специјална комисија.
На крају, више мртвог него живог Мујку су, везаног за столицу, пошто од батина није могао на ноге, Немци стрељали у Дворском парку, преко пута Народне скупштине.
***
После уласка совјетских трупа у Београд, 8. октобра 1944, група совјетских обавештајаца је откопала његов гроб, остатке послала у Москву, где је Мустафа Голубић сахрањен уз високе почасти. Или је и то прича, као и све везано за човека с хиљаду имена који се својевремено вајкао: „Кад год се у Европи деси неки атентат, прво мене јуре!”
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
