3320 25. 9. 2015.
Прва плућа света
ЧОВЕК КОЈИ СПАВА
Да ли сте знали да је један од светских рекордера у роњењу на дах двадесет седмогодишњи Београђанин?
ржаве које окружују Персијски залив, као и Јапан и Филипини некада су имали јединствену грану привреде која је била основни извор прихода, а запослени су били сматрани великим мајсторима. Узбудљиво, али опасно занимање ловца на бисере захтевало је не само јако тело и издржљивост, већ и велику моћ усредсређености и психичку снагу. Као и код сваког физички захтевног заната, ови мајстори били су махом припадници јачег пола, док је Јапан овај задатак ипак поверио женама. Верује се да је разлог томе чиста анатомија. Захваљујући већем проценту масноће под кожом, женском телу потребно је више времена да прими спољашњу температуру, те су ове сакупљачице подводног блага могле дуже да се задрже у води од мушкараца. Такозване ама јунакиње океанских дубина роне већ две хиљаде година, па их тако можемо назвати најстаријим слободним рониоцима на свету. Данас, иако се на појединим тачкама Земљине кугле бисери још увек прикупљају на традиционалан начин, лов на богатство прерастао је у спортску дисциплину. Одатле се она гранала на неколико категорија – од роњења на дах до подводног хокеја и подводне фотографије. Притом се, наравно, не вреднују прикупљена богатства, већ број минута проведених под водом и дубина зарона. Није ни чудо што се најстарији докази о постојању пријатеља морских дубина налазе баш на Далеком истоку. Источњачке тајне медитације и тренирање ума од огромне су важности када је реч о роњењу на дах. Више о томе испричао нам је један Београђанин, који је са својих двадесет седам година постао светски рекордер.
Наш бољи од светског
Бранко Петровић први пут је заронио када му је било четири године. Како је са породицом неколико година живео у Црној Гори, имао је прилику да детињу љубав према дубинама уозбиљи до тог степена да је са шеснаест већ почео да скупља џепарац бавећи се подводним риболовом. Тако је тренирао своје тело и навикавао га на притисак, ширећи могућности плућа, мишића и мозга и продужавајући време које може да проведе без кисеоника. Своје вештине Бранко није сматрао за неку велику и ванредну ствар све док сасвим случајно није налетео на емисију у којој се причало о дисциплини роњења на дах. Притом је споменут државни рекорд – невероватних пет минута под водом. Како су ове бројке биле уобичајене за тада свеже пунолетног младића, схватио је да је време за искорак.
Прво такмичење, међутим, није донело резултате каквима се Бранко надао. Са 4,45 минута под водом освојио је бронзану медаљу и онда се бацио у трку за златом. Вредно је вежбао две године и освојио титулу првака коју је сањао, притом постављајући нови државни рекорд у диспциплини такозване статичке апнеје. И – од тада је није испустио. Како је у Србији постао непобедив, рушећи из године у годину рекорде које је сам постављао, убрзо се окренуо освајању света.
Бранкова плућа коначно су призната као најбоља плућа света 2011. године, и то од стране Олимпијског комитета, када су на такмичењу у Турској издржала под водом 10,23 минута. Ствар са светским рекордима поприлично је замршена – у зависности од тога чији се прописи поштују и чије су судије присутне, различити савези признају различите резултате. Тако је данашњи званични рекорд Србије бољи од светског. Најдуже време које је наш у свету прослављени ронилац провео под водом, без кисеоника, износило је читавих 12,11 минута. Овом подухвату нису сведочиле међународне судије, те је рекорд остао заробљен државним границама.
Ако на тренутак заборавимо комитете, медаље и судије, поставићемо кључно питање: како му то полази за руком?
Причај са срцем!
Насупрот увреженом мишљењу да је медитација једини начин да се тело одржи здравим и да се над њиме успостави контрола у овако ванредним условима, Бранко има своју технику, комбинујући је са школама својих славних претходника. Најпре се мора научити такозвано паковање ваздуха: удисање ваздуха тако да он попуни сваки кубни центиметар плућа и обезбеди нам што већу резерву за предстојећи изазов. Овај дубоки удах има обичај да омами човека, и то толико да се рониоцу може десити да заиста заспи. Бранково искуство говори да врло често проведе неколико минута спавајући под водом. Када се тај вишак кисеоника потроши, долази до буђења. Тада ће искусни ронилац употребити свој ум како би убедио тело да је потпуно опуштен.
Током овог поступка, наш момак је у стању да има везу са својим срцем – од уобичајених шездесет, његово срце откуцаће тридесет или мање пута током једног минута. Јер, како каже Бранко, сваки ударац срца додатни је потрошач кисеоника. Онда следи најтежи тренутак. У недостатку ваздуха, кисеоник се претвара у угљен-диоксид а дијафрагма се грчи. Међутим, уколико пребродите ову кризу, организам испоручује награду у виду хормона који „маскирају” бол.
Тада знате да је време да искористите последње остатке самоконтроле. Остајемо без оријентације када је време у питању и једино мерило које имамо јесте наша свест. По Петровићу, ова тачка је највећи изазов свим рониоцима, губите и ако пораните и ако закасните. У првом случају, измакне рекорд, у другом – свест.
Због велике количине кисеоника који удахне пред зарон, Бранко првих неколико минута под водом проводи успаван
Одушевљени и збуњени Бранковом невероватном издржљивошћу, лекари су се сјатили око њега у покушају да реше загонетку од чега је то састављен човек који не дише?! Осим срца које на заповед двоструко успорава рад, медицину је шокирао и податак да Бранков мозак ради чак и када је гориво – кисеоник у плућима – далеко испод резерве. Установљено је да људи губе свест када су плућа снабдевена кисеоником са седамдесет одсто капацитета, док Бранко остаје жив и здрав са свега тридесет пет одсто.
Један доктор са клинике у Бечу рекао му је да би његов мозак требало већ одавно да буде мртав. Наука нема објашњење, али га Петровић има. Као што је много пута речено, и као што родитељи уче своју децу – све је ствар вежбе и труда.
Поред статичке апнеје, која подразумева зарон на неколико метара испод површине воде и задржавање на тој дубини, наш рекордер опробао се и у динамичкој апнеји – зарону у дубину, опет уз пераја и један удах. У августу ове године провео је 10,18 минута спуштајући се сто педесет метара дубоко и притом освојио златну медаљу на Светском првенству у Русији. Нажалост, сви ови успеси нису били довољни да наиђу на подршку потребну овом несвакидашњем Београђанину.
У поцепаном оделу
Страст и љубав према спорту који живи, од како је први пут запливао, омогућили су му да се годинама пробија до светског врха поцепаног ронилачког одела, без спонзора или новчане подршке. Врло је вероватно да нисте знали да у Србији постоји око петсто Бранкових „сабораца”, али како овај спорт још увек није достигао омиљеност каква је сада, на пример, затекла тенис, подршка коју домаћи рониоци добијају равна је оној коју уживају шампионати бацања кликера у паркићима.
Иако Србија нема квалитетан „вештачки терен” за бављење роњењем, ту су бројна језера помоћу којих Бранко Петровић жели да упозна ширу јавност са својом највећом љубављу. Роњење у природи ипак има посебну драж, а она се удвостручује када се притом ракламирају и омиљени спорт и лепоте омиљене земље. Још једна нада су и Олимпијске игре које ће се одржати у Рио де Жанеиру 2016. године, када се очекује да ће роњење постати олимпијски спорт.
До тада, Бранко се увелико припрема за нове изазове. Поново је у Дубаију, где је пре извесног времена учествовао (и победио) на турниру који је принц организовао у част предака којима је прикупљање бисера био основни начин преживљавања. Награда за победника састојала се од џипа, ронилачке опреме и адреналинске ињекције – лова на џиновске туне са домаћинима. Иако је џип на крају остао у Дубаију, јер новца за царину није било, Бранко је кући донео медаљу, снажну успомену на пливање кроз јато туна и вољу да настави путовање и пренесе свој ентузијазам земљи у којој живи.
Аутор:
В. М. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
