Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Живот је бајка – Александар Николић


ЧОВЕК


         
„Степски вук” је нашао себе, дошао на Фрушку Гору и отворио центар за обуку паса за најтежу трку на свету

ећина људи цео живот покушава да нађе себе; неки у томе успевају раније, неки касније, нажалост има и оних који то не успеју никад. Данашња прича говори о човеку који је веома рано успео да нађе смисао живота у нечему сасвим несвакидашењем за наше поднебље, о човеку који је своју сврху и своју срећу нашао у једној „зимској бајци”. Ово је једна сасвим другачија бајка од уобичајених; ово је прича о једном другачијем човеку – о Хесеовом „степском вуку” који је себе нашао у посебном чопору; ипак, у питању није био чопор вукова, већ њихових даљих, питомих потомака – чопор паса.
  
   Приповеда се да га је ка позиву усмерило једно сасвим друго књижевно дело: „Зов дивљине” Џека Лондона. Чак ни раса паса у овој причи није она коју смо навикли да виђамо сваки дан у нашој земљи, у питању су ни мање ни више него аљаски хаскији. Дакле, чопор аљаских паса, један човек и...? Снег, санке и две хиљаде километара голог преживљавања. Ово је прича о једином Србину који је завршио најтежу трку са псећим саоницама на свету –„Идитарод”.

                                        
Последња велика трка

   Идитарод или Последња велика трка, како је још зову приређује се у хладним и суровим пределима наше планете, на моћној, снежној Аљасци. Реч је о трци на којој се прелази око две хиљаде километара сурових, дивљих предела. Сама трка много је више од обичне трке, отуда је симболично и зову Последња велика трка, борба човека и животиње са дивљом, суровом природом; са собом носи дугу историју и дух индијанских заједница на Аљасци.
   Некада давно нису постојали авиони, нису постојала друга превозна средства која би нам олакшала кретање по разноразним неприступачним пределима на нашој богатој и разноврсној планети. Овде, на хладној Аљасци некада је једини начин кретања подразумевао псе и саонице. Тако се преносила пошта, тако се достављала храна, тако се савладавала природа. Ипак, Идитарод највише од свега одаје почаст једном догађају – „Величанственој трци милости” (Great Race of Mercy). Ова хумана „трка” одржана је давне 1925. године, када је двадесет машера (особе које управљају саоницама паса, вође паса) са око 150 паса превалило 1.085 килметара дивљих снежних предела Аљаске како би до недоступних области донели спасоносни серум против опаке болести, дифтерије. Долазак белог човека у ове крајеве донео је још понешто са собом; између осталог, и бактерију која изазива ову болест.



   Та зима била је изузетно хладна и све је било завејано, те једноставно није постојао ниједан други начин да се лековити серум допреми до градића Нома на Аљасци, до саоницама са псећом запрегом. Најхрабрији међу храбрима усудили су се да покушају оно немогуће; да по таквом пределу и у таквим условима пређу огроман пут како би помогли болеснима. Тим је успео. За свега пет и по дана, 20 машера са својих 150 паса прешло је хиљаду километара и изазвало осмехе на лицима Индијанаца. Захваљујући огромном напору, издржљивости машера и паса, њиховој невероватној храбрости да се упусте у тако велики ризик, Индијанци су били спасени. Величанствена трка милости данас се слави, поштује и живи управо кроз Последњу велику трку.
   Данас можда није толико необично видети човека са било ког континента на Аљасци. Моћна превозна средства данашњице обезбедила су нам ту могућност да на веома једноставан и удобан начин путујемо на било који крај планете. Све је сада лако доступно и самим тим као да је на мањој цени, не вреднујемо ту могућност у довољној мери. Зато је трка паса о којој је било речи посебна прича. Због тога је овај начин путовања нешто сасвим јединствено.
   Те 2007. године било је веома необично видети на Аљасци да је један од учесника ове трке и наш човек, Београђанин Александар Николић. Први и једини Србин који је учествовао и завршио ову тешку трку.  Откуд наш човек у овој тешкој и одважној пустоловини?

                                     
Београђанин на Аљасци

   Рођен 1972. године у Београду, Александар је своје младалачке дане проводио читајући књиге, и то пре свега оне које говоре о животињама. Љубав према животињама се не гради, људи се једноставно рађају с тим, или воле животиње или не. Џек Лондон и његове књиге само су усмерили младог Александра ка одређеним животињама, ка хладним пределима, ка Аљасци и аљаским хаскијима. Природно, завршио је студије ветерине и постао кинолошки судија за V FCI групу у коју спадају: нордијски пси за вучу санки, нордијски ловачки, пастирски и пси чувари, европски и азијски шпицеви и сродне расе. Као да је 2002. година била пресудна за Александров живот.
   Иако то није година када је учествовао на трци Идитарод, у питању је година која га је ка полако водила ка остварењу тог сна. Наиме, Александар је отишао у Америку с намером да покуша да стекне довољно искуства како би једнога дана био у стању да заврши ову велику трку. Поставио је себи један невероватан циљ, и целих пет година радио на његовом остварењу. Мењао је кампове са псима, као и учитеље, који су сви били искусни такмичари и победници у овом спорту. У својој потрази наилази на оног правог учитеља који ће му највише помоћи у оспособљавању за учествовање у трци Идитарод. У питању је био Даг Свингли, четвороструки победник ове трке код којег је Александар учио око годину и по дана.
    Свеукупно, након неколико година стрпљивог изучавања дресуре паса, њихове неге, прилагођавања хладним температурама које владају на Аљасци, и свему ономе што је веома важно за овај спорт, Александар је добио прилику да први пут учествује у трци Идитарод. Тада, само као помоћник, чија је улога била да негује псе у време трке. Очигледно му је ово искуство било довољно да се осети спремно и да се већ следеће године одважи да и сам учествује у трци као такмичар, са својим псима.  У свом тиму имао је шеснаест паса који су му помогли да успешно заврши трку као педесет трећи, од укупно стотинак такмичара.
   Какво ли је искуство са саме трке? У епизоди „Аљаска у Србији”, емисије „Сасвим природно” нашег познатог новинара Јована Мемедовића, Александар о трци Идитарод говори следеће:
   „Мој живот, без икакаве лажне скромности, може да се подели на време пре Идитарод трке и после Идитарод трке. С том трком један огроман сегмент, једна страница, једна огромна књига је затворена.”  Оно што ову трку чини толико посебном јесте сама њена тежина, правила која те обавезују да мораш да будеш сам, сам са својим псима.



   Једина помоћ која је дозвољена јесте помоћ другог такмичара, није дозвољено коришћење било каквих електронских уређаја, мобилних телефона; није дозвољена помоћ било кога ко није и сам учесник ове трке; а предео је невероватно суров. Због свега тога Александар каже да су нераскидива пријатељства која се склопе са осталим такмичарима за време ове трке, а такође да је и невероватан однос који изградите са вашим псима, вашим равноправним сапутницима.
   Одавно је познато да већина животиња има ту способност да осети наша осећања; да непогрешиво препозна када смо уплашени, када агресивно настројени, а када тужни или срећни. На основу наших осећања и животиња ће се понашати. Ову чињеницу најбоље познају власници животиња, поготово паса. Писали смо већ о Цезару Милану, чувеном дресеру паса који је рекао да је пас само одраз наше снаге и да његово понашање зависи искључиво од нас. Водећи се тим знањима, такође провереним из сопственог искуства, машери на трци Идитарод никада не смеју показати својим псима колико су уплашени; а страх је на Идитарод трци у неким тренуцима неизбежан. Јер, како је још рекао Александар: „Овде нема нежних кривина, нема безопасних падова. Ово је опасна трка.”
   Да је ова трка заиста била једно незаменљиво искуство за Александра, те да се његов живот веома променио након ње, показује нам његов следећи животни потез. Исте године када је успешно завршио  Последњу велику трку, Александар се вратио у Србију; али, није дуго остао у свом родном граду, већ се из Београда преселио на падине Фрушке Горе, а намером да ту изгради свој мали хаски центар, свој мали зимски рај, своју Аљаску у Србији. Није му било потребно ништа више до саме природе. Са собом је довео три пса, три аљаска хаскија, а викендицу коју је купио оспособио је за живот у складу с природом. У његовом дому све је претпостављено природи и псима, он наставља да живи на некин начин као на трци Идитарод, одајући поштовање оним старим, изгубљеним вредностима. Данас се код њега налази већ читав чопор паса, а једино на шта не може да утуче како би стално имао своју Аљаску у дому, јесте време; снег.

                            Другачија култура и посебни пси

   Живот у 21. веку донео је много нових сазнања и открића, до сада смо истражили много већи део наше прелепе планете него икада раније. Ово истраживање, колико год да има својих добрих страна, има и лоших, јер су нова достигнућа донела и многобројне промене, свуда у свету. Ипак, надамо се да ће увек бити оних неоткривених предела, изолованих култура и цивилизација које ће успети да сачувају обичаје и да се отргну изазовним понудама модерног човека. Због свега тога, данас се бели човек више не сматра на Аљасци неком врстом „уљеза”, како је то било некада пре; штавише, бели људи на Аљасци су најзаслужнији за очување обичаја Идитарод трке.
   Самих хаски паса на Аљасци знатно је мање него икада раније, а Идитарод трка, поред сећања на историју и одавања признања Величанственој трци милости, служи и да спречи изумирање ове расе, као и изумирање индијанског начина живота са овим псима. И поред тога што се напредак савременог човека одразио и на живот на Аљасци, те је старомодно „превозно средство” – запреге паса, у великој мери замењено моторним санкама, радује нас то што још има оних који се на свој начин против тога боре; и то оних који управо и припадају тој култури. Тако је, пре само три године, на Последњој великој трци победио Џон Бејкер, припадник ескимског народа Инупиак.
   Поред тога што је победио и на тај начин симболично обновио причу о некадашњем животу Индијанаца и њихових паса, подстакао је свој народ да настави да живи са овим псима, макар и кроз њихову нову сврху; не као радних паса, већ паса чија је сврха сада један прелеп и невероватан спорт –трка псећих запрега. Џонова победа је тако била победа на више различитих нивоа, а поред тога је остварио и рекорд који је и данас важећи на овој трци – осам дана, осамнаест часова и четрдесет и шест минута.
   Некада су сва домаћинства на Аљасци имала свој чопор паса који су неговала и чувала, помоћу којих су се кретала и који их је бранио од дивље природе, од медведа. Да, медведи не нападају ако сте окружени псима. Ове и остале законе природе, али и људске законе, знају само они који бораве тамо и који су се приближили култури Индијанаца.    Још један необичан, људски закон каже да ако прођеш поред заглављеног аута у снегу, а не застанеш да упиташ да ли је потребна помоћ, можеш отићи у затвор. Зашто? Зато што си својом себичношћу угрозио нечији живот. Изгледа да можемо много више да научимо од ових „старомодних” цивилизација, од ових култура окренутих обичајима и природи него од оних који се сматрају најнапреднијим у данашњем свету.
   Сасвим природно, баш као што је и сама Аљаска са својим температурама и дивљом природом посебна, тако су посебни и пси узгајани на овом подручју – аљаски хаскији. Можда би се могло рећи да они нису раса пса, јер њихова врста није регистрована; не постоје ни прописи који одређују њихов изглед, стандард пропорција или боју. То су пси Атхабаскан Индијанаца, који су вековима уназад имали само један задатак – да вуку санке. У њиховим генима урезан је код који омогућава да овај посао раде најбоље на свету. Људи који их узгајају ни не желе да ова раса буде одређена и призната, јер се плаше да ће то довести до нежељених последица. Да ће раса изгубити све првобитне особине, као што се десило с многим другим расама паса, које су се годинама или укрштале како би се добила лепша раса, мања раса и слично, или су се неговале на начин који није прикладан за њихове потребе, те су изгубиле своје способности.
  

   
    Главна особина овог лепог пса, који понекад може да подсећа и на луталице које можемо срести на улицама наше земље, јесте њихова невероватна издржљивост и сјајан метаболизам. Време обнављања снаге код аљаских хаскија након незамисливог физичког напора најкраће је од свих животиња на свету; због тога они могу за један дан да истрче и до двеста осамдесет километара. Тајна је у тим генима, у томе што су њихови преци вековима увежбавани да подносе дуге и тешке напоре, те је њихов метаболизам такав да веома споро сагорева масти и споро остаје без енергије.
   Наравно, веома је важно како се и када хране, и увежбавају; а поготово за време самих трка. Најбољи тркачи међу аљаским хаскијама су изузетно скупи, и веома их је тешко набавити. Однос упрегнутих паса, самог чопора, алфа-мужјака и женки је посебна прича. Због свега овога није свако способан да узгаја чопоре ових паса, да им пружи праву негу и вежбе; и њихов вођа мора да буде, на неки начин, посебан.

                                                  Остварење сна

   Када неко води овако необичан живот, удаљен од савремене цивилизације, од модерног човека, окренут старим вредностима и обичајама, негујући и развијајући посебну везу с природом и животињама, често се поставља питање – да ли је усамљен? Оно што људи најчешће мешају јесу два звучно слично, али различита термина: усамљеност и самоћа. Бити усамљен и бити сам две су поптуно различите ствари. Пре неколико година, када је снимана поменута емисија, Александар је казао да се не плаши самоће; да завршити трку Идитарод подразумева то да будемо сами. Он се упустио у изградњу свог центра, свог уточишта у којем би живео сâм са својим нераздвојним пријатељима, псима.
   И није ни слутио да ће му једног дана љубав његовог живота просто закуцати на врата. Овакве необичне судбине дешавају се управо необичним људима. Када смо другачији од других, када не подлежемо стереотипима, када се не уклапамо у околину и не пристајемо на наметнуте жеље и циљеве... чини се да ће нам потрага за сродном душом бити још тежа. Међутим, некада нас судбина обрадује посебним даром, баш због тога што нисмо устукнули, него смо се борили за своју срећу и своје исконске жеље.
   Александар се храбро упустио у ову причу с намером да у нашој земљи уведе овај необичан, далек спорт, да узгаја аљаске и сибирске хаскије и да их дресира. Данас се Александров „Хаски центар Лотлоријен” на обронцима Фрушке Горе може похвалити са неколико трка запрежних паса у нашој земљи, школом овог спорта, и обуком за одгој хаскија и других раса паса. Центар је једна врста уточишта за све оне душе које имају исте склоности, јер овде се може доћи на викенд, или на више дана, и стећи искуство о овом необичном спорту. Зими се може пробати вожња на правим саоницама са упрегнутим псима, а лети је ту „хаски возило” или обична шетња по природи, како са аљаским и сибирским хаскијима, тако и са другим расама. Немојте се устручавати да посетите овај центар уколико имате друге псе, а не хаскије; он је отворен за све љубитеље паса, све питоме расе и све оне који желе да сазнају нешто више о овом необичном спорту или о узгоју и дресури паса.



Аутор: 
Нина Здињак
број: