3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Роалд Дал
ЧОВЕК
спричаћу вам нешто смешно што се синоћ десило мојој мајци и мени. Ја сам девојчица и имам дванаест година. Моја мајка има тридесет и четири, али ја сам већ готово њене висине. Јуче по подне мајка ме је одвела у Лондон код зубара. Нашао је једну рупу. Била је у кутњаку и он ју је испунио а да ме није превише болело. После тога отишле смо у кафе. Наручила сам банана сплит, а мајка је попила шољицу кафе. Кад смо устале да одемо, било је око шест сати.
Кад смо изашле из кафеа, почела је да пада киша.
„Морамо таксијем”, рекла је мајка. Носиле смо обичне шешире и капуте, а прилично је падало.
„Зашто се не вратимо у кафе и сачекамо док не престане?”, рекла сам. Хтела сам још један банана сплит. Били су предивни.
„Неће престати”, рекла је мајка. „Морамо кући.”
Стајале смо на плочнику на киши, тражећи такси. Много их је наишло, али у сваком су били путници.
„Волела бих да имамо кола са шофером”, рекла је мајка.
Баш тада нам је пришао човек. Био је низак и прилично стар, вероватно седамдесет или више. Учтиво је подигао шешир и рекао мојој мајци:
„Извините. Надам се да ћете ми опростити...”, имао је лепе беле бркове, чупаве беле обрве и изборано ружичасто лице. Заклањао се кишобраном који је држао високо изнад главе.
„Да?”, рекла је мајка, врло хладно и неприступачно.
„Питао сам се да ли бих вас могао замолити за малу услугу”, рекао је он. „То је само врло мала услуга.”
идела сам како га мајка сумњичаво посматра. Она је сумњичава особа, моја мајка. Нарочито је сумњичава кад су у питању две ствари – непознати људи и кувана јаја. Када откине врх куваног јајета, чепрка кашиком по њему као да очекује да нађе миша или тако нешто. С непознатим људима има златно правило које гласи: „Што човек изгледа финије, мораш да будеш сумњичавија.” Овај старчић био је нарочито фин. Био је учтив. Говорио је лепо. Био је лепо обучен. Био је прави господин. Разлог због кога сам знала да је господин биле су његове ципеле. „Увек можеш да запазиш господина по ципелама које носи”, била је друга омиљена изрека моје мајке. Овај човек имао је лепе смеђе ципеле.„Истина је”, говорио је човечуљак, „да сам се увалио у малу невољу. Потребна ми је помоћ. Не велика, уверавам вас. У ствари, то је готово ништа, али ми је потребна. Видите, госпођо, стари људи као ја често су страшно заборавни...”
Лице моје мајке било је подигнуто и она је зурила одозго у њега целом дужином свог носа. То је страшна ствар, овај ледени поглед преко носа моје мајке. Већина људи се потпуно сломи кад их она тако погледа. Једном сам видела своју директорку која је почела да замуцкује и глупо се смеши када јој је мајка упутила стварно гадан хладни поглед преко носа. Али човечуљак на плочнику с кишобраном над главом није ни трепнуо. Љубазно се насмешио и рекао:
„Молим вас да верујете, госпођо, да немам обичај да заустављам даме на улици и причам им своје невоље.”
„Надам се да немате”, рекла је моја мајка.
ило ми је прилично непријатно због мајчине оштрине. Хтела сам да јој кажем „О, мама, за Бога милога, он је врло врло стар човек, и љубазан је и учтив, и у некаквој је невољи, немој да будеш тако грозна према њему.” Али, нисам ништа рекла. Човечуљак је премештао кишобран из руке у руку.
„Никада пре га нисам заборавио”, рекао је.
„И шта сте заборавили?”, питала је мајка строго.
„Свој новчаник”, рекао је. „Мора да ми је остао у другом капуту. Зар то није најглупља ствар коју можете да урадите?”
„Да ли ми ви тражите новац?”, питала је мајка.
„О, Боже драги, не!”, узвикнуо је. „Не дај Боже да бих икад то урадио!”
„Шта онда тражите?”, питала је мајка. „Пожурите. Квасимо се до голе коже стојећи овде.”
„Знам”, рекао је. „И зато вам нудим овај мој кишобран да вас заштити, и да га задржите заувек, ако... ако... бисте ми само...”
„Ако бих само шта?”
„Ако бисте ми само дали фунту заузврат за такси да стигнем до куће.”
Мајка је и даље била сумњичава.
„Ако нисте имали новца”, рекла је она, „како сте онда стигли довде?”
„Шетао сам”, одговорио је. „Свакога дана идем у лепу дугу шетњу, а онда позовем такси да ме одвезе кући. Радим то сваког дана у години.”
„Зашто сада не одете кући пешке?”, питала је мајка.
„О, волео бих да могу”, рекао је. „Стварно бих волео да могу. Али не верујем да бих успео с овим мојим глупавим старим ногама. Већ сам предалеко отишао.”
Мајка је стајала гризући доњу усну. Почела је помало да се открављује, то сам могла да видим. А помисао да добијемо кишобран да се заштитимо, мора да јој је била прилично примамљива.
„То је леп кишобран”, рекао је човечуљак.
„Приметила сам то”, рекла је мајка.
„Од свиле је”, рекао је он.
„Види се.”
„Зашто га онда не узмете, госпођо?”, рекао је. „Коштао ме је више од двадесет фунти, верујте ми. Али то није важно само ако могу да стигнем кући и одморим ове моје старе ноге.”
идела сам руку своје мајке како тражи копчу на ташни. Видела је како је гледам. Упућивала сам јој један од својих хладних погледа преко носа овога пута и тачно је знала шта јој говорим. Слушај, сада, мамице, говорила сам јој, једноставно не смеш тако да искористиш уморног старца. То је покварено. Мајка је застала и погледала ме. Онда је рекла човечуљку: „Мислим да није баш у реду да узмем од вас свилени кишобран који вреди двадесет фунти. Мислим да треба само да вам дам за такси и да завршимо с тим.”
„Не, не, не!”, узвикнуо је. „То не долази у обзир! Не бих то ни у сну помислио! Ни за милион година! Не бих никад тако примио новац од вас! Узмите кишобран, драга дамо, и избавите се од кише!”
ајка ми је упутила победнички поглед искоса. Ето ти, говорила ми је. Ниси у праву. Он жели да ја узмем кишобран.Завукла је руку у ташну и извукла новчаницу од једне фунте. Пружила ју је човечуљку. Он ју је узео и предао јој кишобран. Спремио је фунту у џеп, подигао шешир, брзо и дубоко се поклонио, и рекао:
„Хвала вам, госпођо, хвала вам.”
Тада је отишао.
„Дођи овамо испод да не киснеш, драга”, рекла је мајка. „Зар нисмо срећне. Никада раније нисам имала свилени кишобран. Нисам могла да га приуштим.”
„Зашто си била онако ужасна према њему у почетку?”, питала сам је.
„Желела сам да се уверим да није преварант”, рекла је она. „И јесам. Био је господин. Врло сам задовољна што сам могла да му помогнем.”
„Да, мамице”, рекла сам.
„Прави господин”, наставила је. „И богат, како би иначе имао свилени кишобран. Не би ме изненадило да има неку титулу. Сер Хари Голдсворти или нешто тако.”
„Да, мамице.”
„Ово ће ти бити добра лекција”, наставила је. „Никад не пожуруј ствари. Увек дај себи времена када неког процењујеш. Тада никада нећеш погрешити.”
„Ено га”, рекох ја. „Гледај.”
„Где?”
„Тамо. Прелази улицу. Забога, мамице, како му се жури.”
ледале смо човечуљка како окретно врлуда кроз саобраћај. Када је стигао на другу страну улице, скренуо је лево, веома брзо ходајући.„Не изгледа ми баш уморно, а теби, мамице?”
Мајка није одговорила.
„Такође не изгледа ни као да покушава да нађе такси”, рекла сам.
Мајка је стајала веома мирно и укочено, нетремице гледајући човечуљка преко улице. Јасно смо могле да га видимо. Ужасно је журио. Јурио је плочником, док су му се други пешаци склањали с пута и махао рукама као војник на маршу.
„Нешто је наумио”, рекла је мајка, скамењеног лица.
„Али шта?”
„Не знам”, праснула је мајка. „Али сазнаћу. Дођи са мном.”
Узела ме је за руку и заједно смо прешле улицу. Онда смо скренуле лево.
„Видиш ли га?”, питала је.
„Да. Ено га тамо. Скреће десно у следећу улицу.”
Дошле смо до угла и скренуле десно. Човечуљак је био око двадесет метара испред нас. Трчао је као зец и морале смо брзо да ходамо да одржимо корак с њим. Киша је пљуштала јаче него икад до сада и могла сам да видим како му цури са обода шешира на рамена. Али ми смо биле заклоњене и суве испод нашег лепог великог свиленог кишобрана.
„Шта ли смера?”, рекла је мајка.
„Шта ако се окрене и угледа нас?”, питала сам.
„Баш ме брига ако то уради”, рекла је мајка. „Лагао нас је. Рекао је да је преморен да даље пешачи, а у ствари смо због њега готово пале с ногу! Он је бестидни лажов! Он је варалица!”
„Мислиш, није господин с титулом?”, питала сам је.
„Ћути”, рекла је.
а следећој раскрсници човечуљак је опет скренуо десно.Онда је скренуо лево. Онда десно.
„Нећу сада да одустанем”, рекла је мајка.
„Нестао је!”, узвикнула сам. „Куда је отишао?”
„Ушао је кроз та врата!”, рекла је мајка. „Видела сам га! У ту кућу! Небеса, то је крчма!”
Била је то крчма. Великим словима тачно преко предње стране писало је ЦРВЕНИ ЛАВ.
„Не улазиш унутра, је ли, мамице?”
„Не”, рекла је. „Посматраћемо споља.”
Дуж предње стране крчме био је велики прозор од плочастог стакла и, мада је унутра било мало замагљено, могле смо одлично да видимо кроз њега ако приђемо ближе.
Стајале смо скупљене једна уз другу испред прозора крчме. Држала сам мајчину руку. Велике кишне капи правиле су гласан звук по нашем кишобрану.
„Ено га”, рекла сам. „Тамо.”
Просторија у коју смо гледале била је пуна људи и дима цигарета, а наш човечуљак био је усред свега тога. Сада је био без шешира и капута, и гурао се кроз гомилу према бару. Када је стигао до њега, ставио је обе руке на бар и обратио се крчмару. Видела сам како му се померају усне док је наручивао. Крчмар се окренуо од њега на неколико секунди и вратио се с омањом чашом до врха напуњеном светлосмеђом течношћу.
овечуљак је ставио новчаницу од једне фунте на пулт.„То је моја фунта!”, прошиштала је мајка. „Човече, баш је дрзак!”
„Шта је у чаши?”, питала сам.
„Виски”, рекла је мајка. „Фини виски.”
Крчмар му није вратио ситниш од фунте.
„Оно мора да је троструки виски”, рекла је мајка.
„Шта је троструки?”, питала сам.
„Три пута нормална мера”, одговорила је.
Човечуљак је подигао чашу и прислонио је на усне. Благо је нагнуо. Онда је нагнуо више... и више... и више... и врло брзо сав виски му је нестао низ грло у једном дугом сипању.
„То је било ванредно скупо пиће”, рекла сам. „Коштало га је свиленог кишобрана од двадесет фунти.”
„Јесте”, рекла је мајка. „Мора да је луд.”
Човечуљак је стајао за баром с празном чашом у руци. Сада се осмехивао, и некакав злаћани сјај задовољства разливао му се по округлом ружичастом лицу. Видела сам како му језик излази да оближе беле бркове, као да тражи последњу кап тог драгоценог вискија.
Полако се окренуо од бара и прогурао назад кроз гомилу до места где су му висили шешир и капут. Ставио је шешир. Обукао је капут. А онда, на тако величанствено хладнокрван и опуштен начин, да сте једва могли ишта и да приметите, скинуо је с чивилука један од многих мокрих кишобрана који су ту висили, и изашао.
„Јеси ли видела ово?”, крикнула је мајка. „Јеси ли видела шта је урадио?”
„Псст!”, прошапутала сам. „Он излази!”
Спустиле смо кишобран да сакријемо лица и вириле испод њега.
Изашао је. Али уопште није погледао према нама. Отворио је свој нови кишобран изнад главе и појурио путем којим смо ми дошле.
„Дакле, то је његова игрица!”, рекла је моја мајка.
„Фино”, рекла сам. „Супер.”
ледиле смо га до главне улице где смо га први пут среле, и посматрале док је поново, без икаквих тешкоћа, разменио свој нови кишобран за још једну новчаницу од једне фунте. Овога пута с мршавим високим момком који није имао ни капут ни шешир. И, чим је погодба обављена, наш човечуљак је откасао низ улицу и изгубио се у гомили. Али овога пута је отишао у супротном правцу. „Види ти како је лукав!”, рекла је мајка. „Никада не иде двапут у исту крчму!”
„Могао би да настави с овим читаву ноћ”, рекла сам ја.
„Да”, рекла је мајка. „Наравно. Али кладим се да се моли као луд за кишне дане.”
С енглеског превела
Весна Ухрин
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sun, 23/09/2012 - 07:56
#1
meetdress
As a bridesmaid With a ideal clearance formal dresses from here you are sure to make an impression and turn heads at your special events., youl work immediately with the fortunate lady who is getting married in beginning the ceremony and the functions that go along with it. bridal dress bridesmaid Youl function as the calming impact and assist with a nervous or wired girl who getting married. bridal dresses plus size In addition to being attractive and in design, choosing the right bridesmaid dresses will have to match the bill for the weather youl be doing throughout the ceremony and different functions. Typically it the bride privilege of selecting the bridesmaids?clothes nevertheless the gown also actually must be cozy and complimenting to every bridesmaid. Make an try to be adaptable, as a result of it the bride big day punk quinceanera dresses , not yours and the gown shouldn develop the manner during which your lasting relationship with the bride is predicated upon prom dresses on clearance evening dresses online . These clothes are a well known choice because ladies know the way to use their colors. Purple bridesmaid attire is usually a good choice in your bold hue, and purple m
Thu, 20/10/2011 - 05:22
#2
Ugg
Achieve constant classic Ugg Boots to let them knowwell how you appetite the signs to be done. This would achieve them do the ceremony inshort term.If for classic you acceptance absitively to get theservices Cheap Uggs For Sale of a signcompany Jacksonville FLhas for yourbusiness advertising, again the banderole that they would be installingshould be placed on a credible above to Uggs Outlet Online acquire -to-be admirers todetermine what affectionate of business you are offering. Also, you may address it at adistance, to accustom your business or products. Alfresco banderole signs ugg classic mini are oneof the best accessible acclimation and simple agency to enhance your business in theoutdoor marketplace. Accepting alfresco banderole signs will accouterment UGG Kids Boots
for all your outdoorpromotional requirements. These would attraction and activate acclimation for yourbusiness. You may try added accessible affirmation online autograph that are fit Uggs Outlet Online for yourbusiness style...
for all your outdoorpromotional requirements. These would attraction and activate acclimation for yourbusiness. You may try added accessible affirmation online autograph that are fit Uggs Outlet Online for yourbusiness style...
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
