Наш гост Елтон Џон
ЧИЗМАШ С ВИСОКОМ ПЕТОМ
Елтон Џон рођен је с много прозаичнијим именом, Реџиналд Кенет Двајт, 25. марта 1947. у градићу Пинер у Енглеској. Већ као трогодишњак почео је да показује наклоност ка музици и учи прве песмице на клавиру. Од тада његовим детињством влада музика као најлепше средство за скретање пажње околине, било да се радило о стицању стипендије за музичку школу савршеним извођењем једног Хендловог комада, или подизању температуре на школским приредбама рокенрол егзибицијама у стилу Џерија Ли Луиса.
Иако признаје да је уживао свирајући Баха и Шопена, малог Реџија ипак су више привлачила поцупкивања вршњака уз његово све спретније лудовање по црно-белим диркама, па су класично пијанистичко образовање и певање у хору, кад је имао петнаест година, устукнули пред све чешћим тезгама у локалним пабовима.
Као седамнаестогодишњак, Реџиналд Двајт је с друговима основао састав „Bluesology ” и заувек сахранио све наде свог оца да ће му се син бавити банкарством или неким сличним угледним занимањем. „Bluesology” су средином шездесетих година стекли леп углед као сасвим добар пратећи састав пружајући услуге многим гостујућим прекоокеанским звездама ритам и блуза, да би се потом усталили као бенд легендарног британског певача Лонг Џона Болдрија. Међутим, у тим узбудљивим временима за енглеску музику, кад су многи даровити изданци сиромашних радничких породица преко ноћи постајали милионери захваљујући успеху на пребогатом америчком тржишту чија су врата „Битлси” широм отворили својим сународницима, ни Реџи Двајт није желео да се заувек закопа иза полураштимованих клавира хотелских барова и мемљивих клубова.
Током увек узбудљивих наступа пред публиком, чини се да, управо једино на сцени, за клавиром, некадашњи Реџиналд успева да буде у потпуном сагласју са самим собом, заштићен од свих супротности које су га раздирале деценијама. Овај отворено геј мушкарац (један од првих музичара који је то јавно признао) тонуо је у пакао алкохола и дрога, мада је с друге стране велики поклоник спорта и једно време чак власник фудбалског клуба „Вотфорд”. Иако усамљеник и особењак, с друге стране увек је био један од најотворенијих кад је у питању сарадња с другим звездама. Свирао је клавир на плочама разних извођача, од групе „Hollis”, преко „Т. Rex”, до хеви метал легенди „Saxson” или нових диско јунака, „Sccissor Sisters”. Сцену с Елтоном радо су поделили и Џон Ленон (његово гостовање на Елтоновом концерту у Њујорку било је последње појављивање пред публиком легендарног музичара) и Били Џоел и „Guns And Roses” и Лејди Гага. Лили Ален киднапује „Елтона” у једном од својих последњих спотова. Овај, сада високопоштовани носилац титуле сер, одавно у виртуелном свету савремених медија означава посебну врсту изузетно забавног лудила.
Пословична балканска неповерљивост према људима његовог сексуалног усмерења била је вероватно најјачи разлог што су концерти Елтона Џона у Сарајеву, Београду и Загребу 1983. године остали куриозитет као ретки за које карте нису биле распродате. Међутим, сви који смо тада имали среће да се нађемо у хали „Пионир” остали смо забезекнути узбудљивошћу наступа и количином позитивне енергије којом су Елтон и његов састав зрачили са сцене.
Данас сер Елтон Џон не мора никоме ништа да доказује. Ни новца му не недостаје. Он непрекидно притиче на његов рачун од старих хитова, музике за филмове и осталих послова нагомиланих током скоро пола века дуге каријере. Велики део ових прихода преусмерава у хуманитарне сврхе међу којима посебно место заузима Елтонова фондација за борбу против сиде. У таквој ситуацији јасно је да некада стидљиви дечко по имену Реџиналд на турнеје иде зато што још воли да пева, свира, забавља публику и сваке вечери се врати тамо где му је најлепше – у чаробни космос песама које су обележиле одрастање неколико генерација. Турнеја која Елтона поново доводи у Београд промовише албум – компилацију „дефинитивно највећих хитова” под именом „Rocket Man”. То значи да ће репертоар на овом концерту бити састављен од ствари које напамет знају и они који га мрзе. За вас којима је дебељушкасти кратковиди шездесеттрогодишњак ипак симпатичан, овај догађај ће бити празник коме се не сме одоле.
Аутор:
Дејан Цукић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре