3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Франц Кафка
ЧАВКА И ЊЕНИ СНОВИ
Јован Јовановић Змај, један од најзначајнијих српских песника и стваралаца, и Петар Коњовић, српски композитор, родили су се исте године кад и будући велики писац Франц Кафка. Било је то 3. јула 1883. године у Прагу. Отац Херман био је охоли трговац, себична личност. На Кафкину жалост, ни мајка Јулија није му пружала неопходну љубав, тако да је Франц одрастао запостављен. Њега и његове сестре (два млађа брата умрла су рано) одгајале су гувернанте. Херман се бавио трговином мушком и женском гардеробом, а Јулија му је у томе свесрдно помагала. Ни једно ни друго нису схватали свог сина, нити су имали разумевања за његово занимање за књижевност, коју су сматрали некорисном, а живот писца називали „животом налик сну”. Оба родитеља стајала су чврсто с ногама у материјалности и ценио се једино онај успех који је могао да се изброји новчаницама. За лого свог предузећа Херман је узео чавку, јер реч „кафка” на чешком управо то значи.
Човек акције силом убачен у државу мисли биће несрећан све док не побегне из ње.
Кафка се осећао ближи прецима по мајци због њиховог занимања за духовно, интелектуалних одлика, побожности, али и ексцентричности и ситне грађе. У дечаковој машти отац, тупи и надувени власник дућана, који је ценио само материјални успех и друштвени напредак, изгледао је као страшни тиранин. У најозбиљнијем покушају аутобиографије „Писма оцу” (1919), Франц управо оца криви због своје неспособности да се препусти слободним животним токовима, да се ослободи родитељских веза и заснује брак и породицу, јер му је он усадио осећај ниже вредности. О овом унутрашњем сукобу (јер у стварности никад није имао сукоба с оцем) писао је у приповеци „Суд” (1916), која је послужила као скица за његов касније чувени роман „Процес” (1925), у коме приказује узалудност борбе појединца са силама које су јаче од њега и поред све бесмислености аргумената с којима се суочава.
Несрећа Дон Кихота није његова машта, већ Санчо Панса.
Кафка је говорио немачки језик као матерњи, али је течно говорио и чешки, да би касније научио и француски. Од 1889. до 1893. године похађао је основну школу. У Староградској немачкој гимназији матурирао је 1901. године и уписао се на немачки универзитет Карл-Фердинанд где је прво почео да студира хемију, али се после две недеље пребацио на права, опет попуштајући жељама оца. Права су захтевала дуже студирање, што је Кафки омогућило да по својој жељи иде и на часове немачке књижевности и историје уметности. На универзитету се придружио студентском клубу који је приређивао књижевне и читалачке вечери, где је упознао и Макса Брода, с којим ће остати пријатељ до краја живота, а који ће се касније истаћи као промотер, спасилац и тумач Кафкиних списа и његов најутицајнији биограф. Кафка је стекао степен доктора права 18. јуна 1906. године и провео је обавезну годину неплаћене службе као адвокатски приправник у грађанском и окружном суду. Ипак, целог живота осећао се ускраћеним за право дружење с људима. Био је плашљиво, покорно дете, које је у себи непрестано носило осећање кривице.
Мој „страх” је моја суштина и вероватно најбољи део мене.
Као одличног ђака током целог школовања предавачи су га волели, али он је у души био против ауторитативних установа и нечовечног наставног програма, који је истицао учење напамет, али то није умео (или смео) да покаже и својим понашањем. Тек касније ће ова његова бунтовна црта постати уочљива кад као адолесцент буде изјавио, на опште изненађење, да је социјалиста и атеиста.
Свака револуција ишчезава и иза себе оставља муљ нове бирократије.
Године 1907. родила се шведска књижевница Астрид Линдгрен, најпознатија по роману за децу „Пипи дуга чарапа”, одржана је Друга хашка мировна конференција на којој су четрдесет четири државе усвојиле тринаест конвенција о законима и обичајима ратовања (баш као да су предвиђале скоро избијање Првог светског рата, па су се уредно снабделе свим потребним договорима како би имале шта да крше), а 1. новембра исте године Кафка се запослио у великом италијанском осигуравајућем друштву „Ассицуразиони Генерали”. У овој кући је провео око годину дана, непрекидно се жалећи да му радно време нимало не одговара, јер му остаје мало слободног времена за писање. Водио је неку врсту двоструког живота: с једне стране био је узоран, вредан и награђиван радник, а с друге стране усамљени писац који се бори са сопственим рукописима, непрестано их спаљујући.
Преузимајући на себе превелику одговорност човек се уништава.
Већ наредне године, 15. јула, Кафка је дао отказ и за две недеље нашао посао у Радничком осигуравајућем друштву Краљевине Бохемије (Чешке). Своје послове често је називао „послови за стан и храну”, указујући да се њима бави само ради новца, а не зато што у њима ужива. Ипак, мало је познато да је управо он усавршио заштитни шлем за раднике, а за овај изум добио је и медаљу 1912. године, јер је њиме смањено повређивање на раду за 25 одсто.
Највећи прекоокеански пароброд „Титаник” потонуо је 1912. године на свом првом путовању, на Балкану је избио Први балкански рат, а Кафка је у кући свог пријатеља Макса Брода упознао Фелису Бауер. Два пута су се верили, али им је веза окончана 1917. године. Исте године оболео је од туберкулозе.
Упркос страху да је другима несимпатичан, дивили су му се због дечачког, уредног и испосничког доброг изгледа, тихог и уздржаног понашања, очигледне интелигенције и смисла за хумор.
Себе најискреније осећам само кад сам најочајнији.
Почетком двадесетих година прошлог века развио је веома живу везу с чешком новинарком Миленом Јесенском. Тестаментом јој је оставио и своје „Дневнике”.
Био сам укочен и хладан.
Био сам мост,
распет над безданом.
Слетањем авиона који је саобраћао на линији од Париза до Истанбула, 1923. године, на аеродром у Панчеву, Југославија је постала део малобројне породице држава повезаних авио-саобраћајем, турски парламент прогласио је Анкару главним градом Турске, а Кафка се преселио у Берлин како би се мало удаљио од породице и посветио писању. Тамо је упознао Дору Дијамант, двадесетпетогодишњу учитељицу, која је потицала из ортодоксне јеврејске породице. Она га је заинтересовала за Талмуд.
Кафка је патио од клиничке депресије и страха од друштва током целог живота. Патио је и од мигрена, несанице, затвора, чирева и других обољења уобичајено повезаних с прекомерним стресом и осетљивим живцима. Покушавао је да се лечи различитим дијетама, често уврнутим, као и пијењем непастеризованог млека у великим количинама.
Први знак почетка разумевања је жеља да се умре.
Убрзо се Кафкино здравље још више погоршало и морао је да се врати у Праг, да би се лечио у лечилишту „Др Хофман”. Туберкулоза је узнапредовала. Бол у грлу био је превелики, тако да је избегавао да једе и на крају умро је од глади, 3. јуна 1924, исте године кад и Ђакомо Пучини, италијански композитор, и Анатол Франс, француски писац.
Али на месту где престаје његов, почиње живот његових дела. Макс Брод је објављивао Кафкина дела у низу, а она су наилазила на одличан пријем и критике и публике. У раздобљу између 1925. и 1927. године објавио је три Кафкина романа: „Процес”, „Замак” и „Америка”, а 1931. године објављује и збирку приповедака „Велики кинески зид”.
Није неопходно да изађеш из куће. Остани за својим столом и слушај. Не мораш чак ни да слушаш, само чекај. Не мораш чак ни да чекаш, само седи сам. Пред тобом ће се појавити свет без маски, као никоме другом, и у екстази се грчити пред твојим ногама.
Кафкини главни ликови особени су по томе што не успевају да ухвате везу с окружењем, следе сопствену, унутрашњу логику и подсмевају се логици масе, свету који је гротескан и насилан. Јунак је само глас напаћене личности, која узалуд тражи податке, која жели да разуме свет, али и тражи разумевање света. Он пати и у духу и у телу, очајнички тражи, али увек изнутра, смисао, сигурност, личну вредност и осећај сврхе. Остали ликови често су само скицирани, само у служби радње. Сам Кафка сматрао је своја дела неком врстом „откупа”, „молитве” помоћу које се мири са светом или превазилази лоша искуства у њему.
Моји парњаци себи налазе друштво помоћу алкохола, он их чини друштвеним. Ја, пак, не могу да користим дроге да бих преварио своју самоћу – она је све што имам – а кад прође дејство дрога и алкохола и моји парњаци имаће то исто.
Кафка је комбиновао обично и фантастично, често приказујући стварност као болесно патолошко стање, користећи метафоре озбиљно и буквално. Тако у „Метаморфозама” агент осигурања (гле чуда! баш као он) буди се као одвратни, џиновски инсект, кога породица одбацује и који је препуштен умирању у самоћи.
Почни с оним што је истинито а не што је прихватљиво.
У роману „Америка” породица шаље дечака у Америку. Он тамо тражи уточиште код бројних очинских фигура. Његову невиност и једноставност користе где год могу, а последње поглавље слика његово приступање свету снова. У „Процесу”, Јозеф К. прихвата оптужницу, иако му је нико не саопштава, иако не зна од чега треба да се одбрани, иако на сваком кораку наилази на зло, неморал и развратност, желећи управо да докаже сву апсурдност оптужбе, допушта себи да буде увучен у општи вртлог бесмисла. У жељи да докаже да је оптужба бесмислица, он се сукобљава с непознатом силом, која је јача тим што је тајанственија.
Не, рече свештеник, не мора се све сматрати као истина, довољно је да се сматра као потреба. („Процес”)
Јозеф К. жели да се ослободи, али ослобођење је немогуће, јер како да се ослободи онај ко не зна ни за шта је крив. („Ипак су од свега најважније адвокатске везе и оне су, углавном, вредност одбране.” „Процес”). Цео свет, иако је апсурдан, гротескан, смешан, живи по својим правилима, ствара стварност у којој нема места за некога ко се разликује, и зато Јозеф изгледа као усамљени чудак, чија борба је тим бесмисленија што одбија да прихвати правила која тај свет намеће.
Претрпео је пораз само зато што је тражио битку. („Процес”)
„Замак” је његово последње дело, а дешава се у селу којим влада замак. Време као да је стало у овом зимском пределу и готово све сцене се дешавају у мраку.
Кафкина дела имају богата тумачења. Егзистенцијалисти виде Кафкино очајање као темељ на коме се гради веродостојно постојање, други препознају неурозе настале због сукоба с оцем, а трећи истичу друштвену критику, приказивање нељудскости моћних државних агената, насиља и варварства који вребају испод површине нормалности, док се надреалисти диве сталном наметању апсурда. Ово само показује колико су његова дела „отворене параболе” чија значења су подложна различитим тумачењима а ипак остају вечито неоткривена. Треба знати да је Кафка говорио да су на њега утицала дела Сјерена Кјеркегора, па је вероватно стога и покушавао да ствара по угледу на идеал овог данског филозофа – дело треба да личи на огледало у коме се огледа сам читалац. Колико је читалаца толико је и тумачења, свако је исправно и ниједно није, а све зависи од угла посматрања. Ово није само занимљиво оруђе, новина у стварању, већ има дубоки смисао да је истина увек лична и да је нико не може открити за нас. То је посао за сваког појединца.
На то ће један рећи: „Зашто се браните? Кад бисте слушали параболе и поступали како оне кажу, и сами бисте постали параболе, па се већ самим тим ослободили свакодневних мука.”
Други рече: „Кладим се да је и то парабола.”
Први рече: „Добио си.”
Други рече: „Али, нажалост, само у параболи.”
Први рече: „Не, у стварности; у параболи си изгубио.”
(„О параболама”)
У време кад је умро, његова дела ценили су мали књижевни кругови, јер је за живота објавио тек неколико приповетки у различитим часописима. Његово име и дела никада не би преживели да је Макс Брод поштовао његов тестамент. Кафка се родио у Прагу, у данашњој Чешкој, али се тада овај град налазио у саставу Аустроугарске, потицао је из јеврејске породице, а целога живота писао је на немачком језику. Као што је и ред, данас се све ове нације отимају о његово наслеђе, али је он увек био и остао само свој.
Најбоље што човек може да учини с домовином јесте да је се одрекне.
Аутор:
Драган Матић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
