3320 25. 9. 2015.
„Забавников” историјски забавник
ЧАРОЛИЈА
Која је најважнија особеност уметничког дела и да ли је могуће свирати једну ноту и мислити на другу?
а ли сте знали да је једна ружа пузавица названа по славном енглеском композитору, барону Бенџамину Бритну? Ружа „Бенџамин Бритн” краси многе енглеске баште, али и друге у свету, тамо где клима то омогућава. А о ружи, а посебно о Бритну, композитору „Ратног реквијема” било је посебно речи ове године. Наиме, 22. новембра навршило се тачно сто година од како је у Лоустофту у Сафоку у Великој Британији, у породици зубара, поклоника музике, рођен син. Од раног детињства већ је свима било јасно шта ће бити са Беном. Дечак је почео да компонује већ у четрнаестој години. Стекавши славу, овај пијаниста и композитор изузетне књижевне прилагодљивости, обдарености да речи уклапа у музику, записао је нешто што би могло да се назове и његовом уметничком опоруком:
„У уметности није најважнији онај њен научни део, онај који може да буде предмет анализе, већ нешто што израња из уметничког дела, а што га уједно превазилази. Тај део не може да буде објашњен истраживањем, јер није унутар њега, већ је од њега створен. Реч је о својству које не може да се достигне вежбом, техником или применом одређеног система. То је оно што има везе са личношћу, са даром, са духом. Ја то једноставно називам – чаролијом. То је особеност која остаје тајна за научнике, а коју вреднујем више од сваког другог чиниоца музике.”
осле студија којима није био нарочито одушевљен, Бенџамин Бритн почео је да зарађује за живот пишући композиције за позориште, радио-драме и документарне филмове. Дечја публика посебно воли његову оперу „Мали димничар”, често извођену и код нас, затим „Отмицу Лукреције”, „Сан летње ноћи”, балет „Принц од пагода”, „Пролећну симфонију”, а надасве потресни „Ратни реквијем” – настао по поруџбини за освештање катедрале у Ковентрију. Бенџамин никада није прихватао стални посао. Волео је да дане проводи окружен најужим кругом пријатеља, са својим животним другом, тенором Питером Пирсом, коме је посветио многа дела. У градићу Олдебургу основао је фестивал на којем су извођена његова дела и дела композитора пријатеља. Врло блиско пријатељство и дивљење везивало га је и за Дмитрија Шостаковича, руског композитора чију је породицу често посећивао у тадашњем Совјетском Савезу. Многи су се чудили овој „екстраваганцији” отменог Енглеза. Бритн и Шостакович један другоме посветили су значајна дела. Шостакович Четрнаесту симфонију, а Бритн оперу „The Prodigal Son”.
лизак пријатељ Бенџамина Бритна био је и Џулијан Брим (1933), један од најславнијих светских класичних гитариста. Њему је такође посветио једну композицију за соло гитару.„Када сам погледао дело”, написао је у књизи сећања Џулијан Брим, „нашао сам да је изузетно, да ништа не треба мењати. Чини ми се да је то једина композиција мени посвећена које је тако истинита. Ох, да, осим једне мале грешке. Бритн је написао да истовремено треба да одсвирам две ноте које су, нажалост, на истој жици. То је, наравно, било неизводљиво. Када сам му указао на тај превид, он се ужаснуо. Као да се неваспитано понео у великом друштву. 'Ох Џулијане, како сам само тако нешто могао да напишем!?' – крикнуо је. Одговорио сам му: 'Бене, ништа страшно, Или је ха или је цис, одлучи сам. Имам само једну пету жицу на располагању.' Погледао ме је продорно и, уз осмех, закључио:
'Види како ћемо. Ставићу једну од те две ноте у заграду. Тако, кад будеш свирао, ти свирај цис, али мисли на ха! Зар не мислиш да је то врло лепо решење?!”
Титула барона Бенџамину Бротну додељена је постхумно. Умро је у децембру 1976. године.
Аутор:
М. О. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
