3320 25. 9. 2015.
Хит страна
ЧАРОБЊАК ИЗА МИКСЕТЕ
Одавно је познато да је већина мејнстрим музике смеће чија је једина сврха зарађивање новца. Међутим, када послушамо плоче на којима је радио Данијел Ланоа, немогуће је не приметити љубав, пажњу и време које им је он посветио, што том изразу даје тако неопходно достојанство
ваки велики музичар има нешто што га разликује од других, нешто по чему је потпуно јединствен. Тако ћете на пример посебан звук електричне гитаре Нила Јанга врло лако препознати међу стотинама других гитара, помало „уњкави” глас Боба Дилана нема ниједан његов имитатор ма колико се трудио, док вам за препознавање необузданог саксофона Џона Колтрејна није потребан истанчан слух, довољно је да сте га само једном пре тога чули. Управо је у тим особеностима њихова величина, јер ма колико неки велики музичар имао следбеника на које је утицао, нико од њих не звучи као он. Судећи по тродеценијском стажу у музичким пословима и плочама на којима је за то време радио, канадски музичар и продуцент Данијел Ланоа свакако спада међу оне уметнике чији лични печат нема верну копију. Готово сваки албум на ком је радио има нешто својствено само њему, нешто што вам говори да је управо Данијел умешао прсте у ту плочу. Шта је то „нешто”, и ко је уопште тај Данијел Ланоа, покушаћемо да одгонетнемо у тексту који следи.
Од собичка до Брајана Ина
Прошлог септембра навршило се тачно 60 година од када је у граду Гатино у Квебеку рођен Данијел Ланоа. Његова мајка бавила се певањем, отац, иако столар по занимању, у слободно време такође се бавио музиком, док му је деда важио за даровитог виолинисту. С обзиром на све то, није ни чудо што је Данијел још у раном детињству показивао склоност ка музици. Након што су му се родитељи развели 1963. године, са мајком и братом се преселио у град Хамилтон, у канадској држави Онтарио, где је научио да свира гитару. Већ почетком седамдесетих купује магнетофон, касетофон и четвороканалну миксету и са братом оснива први студио. Наравно, то је био крајње скроман студио, али више него довољан да задовољи музичке потребе двадесетогодишњег Данијела. Поред своје музике, он и брат су решили да изнајмљују студио локалним групама и наплаћују 60 центи по сату.
Временом, тај собичак постајао је све опремљенији, да би крајем седамдесетих био на гласу као један од бољих студија у Хамилтону. У једном тренутку у њему је снимао Јан Тајсон, исти онај који је написао песму „Four Strong Winds” (Нил Јанг је на једном концерту рекао како је као тинејџер потрошио десетине долара пуштајући ту песму на џубоксу у неком канадском пабу). Данијелов студио се проширио и добио је звучно име „Grant Avenue Studios”.
Један од музичара којима се Данијел дивио био је Брајан Ино који се, као и јунак наше приче, поред свирања бавио и продукцијом. Данијел га је сматрао својим ментором и често га је позивао у свој студио када су му били потребни савети. У то време, Ланоа је продуцирао углавном локалне музичаре као шту су певач дечјих песама Рафи или група „Martha & the Maffins”. Почетком осамдесетих, једна од најуспелијих дотадашњих Данијелових продукција била је плоча „The Pearl” коју су заједно снимили Брајан Ино и незванични отац амбијенталне музике, пијаниста Харолд Бад. Бад, иначе велики Инов узор, био је одушевљен Данијелом, што је само један од многих разлога зашто га је Ино 1983. године позвао да заједно продуцирају албум „The Unforgettable Fire” ирске групе „U2”. Након тога, Данијел Ланоа заувек је изашао из анонимности.
На путу ка звездама са „U2”
 |
| Омот албума „The Joshua Tree” групе „U2” |
Осамдесете године донеле су Данијелу све оно о чему је као клинац маштао у свом собичку у Хамилтону крај четвороканалне миксете – поред славе и новца то је пре свега било поштовање у музичком свету. То поштовање му је међу првима указао Питер Гејбријел, бивши члан групе „Genesis”, када је изразио жељу да баш Данијел буде продуцент његове плоче „Birdy” из 1983. године. Иако се албум није продао у неком превеликом тиражу, Питер је био задовољан начином на који је Данијел схватио његову музику, па га је три године касније позвао да раде на плочи „So”. Тај албум постигао је велики успех, а високобуџетни спот „Sledgehammer” није се скидао са новооснованог канала „MTV”.
Само годину дана након плоче „So”, момци из групе „U2” поново су позвали Данијела да им буде продуцент, овог пута без Брајана Ина. „U2” већ су сигурно грабили ка угледу звезда и недостајало им је само мало да уђу међу стадионске бендове какви су на пример „Rolling Stones”. Након те сарадње са Данијелом и плоче „The Joshua Tree”, Ирци су и тај степеник прескочили. „The Joshua Tree” био је најпродаванији њихов албум од када су основали бенд, а многи обожаваоци и данас тврде да им је то најбоље издање. Када бисмо рекли да је Ланоа највише заслужан за успех те плоче, то наравно не би било фер прему Бону и другарима, али нема сумње да би тај успех био мањи да је неко други миксовао и продуцирао њихове песме. Данијелово оштро ухо за квалитетну мејнстрим плочу било је више него очигледно. Чланови групе „U2” никада нису заборавили ко им је помогао у склапању ракете на путу ка звездама, па су са Данијелом остали велики пријатељи и поново су сарађивали на још три плоче.
„Ноћна атмосфера” и „звук пустиње”
 |
| „Oh Mercy” |
Као и сваки продуцент који ради са музичарима различитих профила, не постоји ниједан музички жанр који Данијелу није близак. Међутим, чињеница је да је амбијентална музика оно у чему се он ипак понајвише проналази. Ако знамо да су неке од основних особина амбијенталне музике апстрактне клавијатуре и дуги, једнолични, а неретко и сликовити тонови, као и да управо такав звук Данијел воли да провуче испод поп и рок мелодија које најчешће изводи музичар на чијој плочи ради, на правом смо путу да одгонетнемо тајну Данијелове продукције. Можда најбољи пример за ово о чему причам можемо наћи на албуму Боба Дилана „Oh Mercy” из 1989. године.
Осамдесете нису биле претерано плодне када је у питању квалитет Диланових албума. Већина Диланових плоча које је тада издавао није задовољавала висока мерила на која је навикла његова публика. Критичари су најзад остали без доказа када је крајем деценије Дилан објавио „Oh Mercy”, по многима један од најбољих албума из позног дела његове каријере. То је уједно била и прва сарадња Данијела и славног музичара.
Поред Диланових песама које су поново имале тежину својствену његовој даровитости, Данијелова продукција бацила је ново светло на његове песме. Тај спој класичног Дилановог рок звука са ненаметљивим, али свеопште присутним Данијеловим клавијатурама, учинио је Диланову музику поново свежом и другачијом. Послушајте само песму „Most of the Time”.
У тексту песме чујете „стару, добру” Диланову иронију, а ту је и познати звук његове гитаре, док је позадина обојена ноћном атмосфером неког потпуно усамљеног места. Та „ноћна атмосфера”, „усамљена места”, „звук пустиње” и „пространа поља успавана у тишини” је Данијел Ланоа, главом и брадом. С том напоменом да његова продукција звучи још поетичније од ових, или било којих других вербалних описа. Дилан је био одушевљен и неколико година касније поново је унајмио Данијела као продуцента још једне успешне плоче „Time Out of Mind”.
Самостална каријера
Упоредо са продукцијским послом, Данијел објављује и соло плоче. Иако их до сада није било много (6–7 албума за тридесетак година рада), и иако ниједан није имао запажени комерцијални успех, на сваком од тих албума чујете човека који свира музику само за своју душу не марећи много за било шта друго. Као и продукцијски рад, тако и његови албуми садрже све оне познате особине: мешавину поп, рок и амбијенталне музике, карактеристичне клавијатуре и педал стил гитару која је Данијелово обележје. Уколико баш желите да се бавите његовим соло радом, препоручујем да почнете са албумом „Shine” из 2003. године, који је његово најмање експериментално издање.
Данијел свира слајд гитару
Данијел Ланоа толико је продуктиван да нисмо стигли да поменемо његову сарадњу са Емилу Херис на плочи „Wrecking Ball” која је освојила Греми награду, рад са живом легендом кантри музике Вилијем Нелсоном, њујоршком електро-хип хоп групом „Luscious Jackson”, прошлогодишњу сарадњу са Нилом Јангом на плочи „Le Noise” као ни још десетине његових пројеката. Сваки од ових албума заслужује посебан текст, те, уколико имате прилику, послушајте неки од њих и проверите зашто то тврдим.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
