3320 25. 9. 2015.
Грозничаво трагање за књижницом Ивана Грозног
ЦАР КОЈИ ЈЕ
Многи верују да се испод плочника модерне Москве можда и данас крије једна од, како је зову неки историчари, највећих тајни свих времена. Митска библиотека која је својевремено припадала првом руском цару и звала се Либерија...
онстантинопољ, средином 15. века. Турци су се опасно приближили са свих страна, и коначно почели напад на град. Пре самог пада, 1453. године, Византинци су чудом успели да спасу део баснословног блага. Нећака последњег византијског цара Константина XI Драгаша, Софија Палеолог, после неколико година нашла се у Риму. Њен отац је владао Морејом (Пелопонезом), а када су се Турци нашли и на том грчком полуострву, породица је преко Крфа отишла у Рим. Папа им је пружио уточиште, а неколико година касније Софија је удата за великог московског кнеза Ивана III Васиљевича, све у циљу да се Русија, ако је икако могуће, што чвршће веже за Свету столицу. Брак је предложио сам папа Павле II, после смрти Марије Тверске, прве жене великог кнеза. После многих преговора, уговарања мираза и осталих ситница, венчање је обављено 1472. године, када је млада у Москву стигла на челу колоне, која је преносила мираз. Главни део мираза чинила је Царска библиотека, спасена из Цариграда. Или бар њен већи део, с неким рукописима спасеним из Александријске библиотеке.
Касније је библиотека византијских царева добила новог покровитеља, Ивана IV Грозног (1530–1584), првог руског цара, и савршено се уклопила у тежњу да се Москва представи као наследник Византије, односно „Трећи Рим”.
Сведочанство Максима Грка
Библиотека, пак, није служила једино као врста ратног плена, мираза за показивање или чега год, већ је и сам цар Иван Грозни почео да је увећава. Иако је захваљујући западним изворима углавном запамћен као деспот, главосеча и луди цар, Иван Грозни био је један од најученијих људи свог времена. Стабилизовао је државу, почео освајање Сибира. Учене људе је помагао како год је могао, а могао је на много начина, самим тим што је био цар.
Познат као књигољубац, лично је бирао књиге. Гвоздене шкриње пуне рукописа лежале су по његовим одајама. Само одабрани су имали приступ. Био је врло поносан на своју библиотеку коју је додатно допунио после похода на Астрахански и Казањски каганат (1552). Верује се да је библиотека садржала списе на латинском, хебрејском, грчком, арапском, неке кинеске текстове из другог века, а важан део били су и документи из самог доба Ивана Грозног. Цар је одлучио да се та непроцењива збирка држи у подземним просторијама московског Кремља, све у страху од честих пожара, који су неколико пута прогутали већи део Москве.
Позвани су преводиоци који су те књиге морали да преведу на руски језик. Ови су то радили савесно, све док неко од њих није налетео на неке књиге о магији, и то црној. Иако је волео себе да представља као бранитеља и бедем хришћанства, сам цар веома се занимао за магијске текстове и имао је чувену збирку књига са том тематиком. Учењаци су се плашили да би ти текстови могли стварно да се употребе у неке сврхе, и почели су да развлаче преводе. На крају, када их је цар притиснуо, колективно су одбили рад. То је прошло зачуђујуће мирно и безболно, што само говори о обиму посла који је био пред њима. Један од тих преводилаца био је и Максим Грк, светогорски монах, који је оставио сведочанство о књигама које је видео у царској библиотеци. Сетио се рукописа Аристофана, Платона, Аристотела, Цицерона... рукописа који су данас потпуно непознати. Може једино да се замишља шта је још тамо било.
Трагање слуге Иванова
По смрти цара 1584. године, библиотека је нестала. Веровало се да је ватра прогутала целу збирку. Ипак, ретки су били они који су поверовали у то, о чему сведоче представници Ватикана који су походили једног од Иванових наследника, Бориса Годунова. Они су тражили библиотеку натраг, ако не целу, оно бар неке значајније текстове. Годунов им је одговорио да нема појма о чему говоре, да је библиотека „потонула у заборав”.
Не потпуно. Документи с почетка 18. века казују да је неки Осипов кренуо у потрагу. Пријатељ на самрти му је рекао да је у једном од подземних тунела Кремља наишао на тајну одају затрпану сандуцима. Осипов се дао у потрагу, али је наишао само на тунел пун смећа. Пријавио је цару, тунел је по наредби испражњен, али ништа није нађено.
Професор Дебелов је 1822. године у једном чланку поменуо да је нашао списак рукописа и књига из библиотеке Ивана Грозног. Списак је наводно начинио већ помињани Максим Грк, а допунио га један немачки свештеник, који је побегао из Русије. На списку је било око 800 наслова, све чега је Немац знатно касније успео да се сети. Испоставило се да је професор Дебелов видео само копију овог документа, а да је оригинал ишчезао. Професор није стигао да објасни како се ово десило, будући да је убрзо умро.
Онда се појавио Иванов, слуга из Кремља. Он је почетком 20. века пробао да нађе библиотеку. Потпуно сам, испитивао је подземље Кремља. Наишао је на заборављене тамнице, а у њима костуре још везане за зидове. Можда је био близу библиотеке, пошто му је вид потпуно ослабио, а убрзо је и ослепео. Ово се уклапа у предање по коме је Иван Грозни, наводно, бацио клетву на онога ко нађе библиотеку, да остане без вида.
Следећи у низу истраживача отишао је најдаље. Био је то Игњатиј Стелецки, археолог и историчар који је цео живот посветио трагању за библиотеком. Почео је 1910. године. Обавио је разговоре с велики, бројем људи, годинама није излазио из архива не би ли нашао било какав траг. Коначно, утврдио је да се не налази испод Кремља, већ у Коломенском, селу недалеко од Москве. У том месту Иван Грозни подигао је цркву Светог Јована Крститеља. Неки од мештана сведочио је да је као младић често боравио у цркви, и познавао је сваки ћошак. Једном приликом открио је тајна врата. Ова су, наравно, била закључана, па је морао да потражи помоћ локалног бравара, да он то стручно развали.
Када је мајстор завршио посао, пред њима су се указале степенице које су водиле у подземље. Није се радило о крипти цркве, у којој су већ бивали. После неколико степеника затекли су костур који је деловао као чувар подземља. Тог тренутка напустио их је истраживачки дух, па су брже-боље истрчали на светлост дана, све у страху да на себи не осете освету духова који чувају подземље. Касније су та врата зазидана, приликом неких реновирања.
Причу је потврђивао и папир из древних архива, на коме је стајало да се у време Ивана Грозног стварно нешто тајно радило око цркве. Стелецки је чак пронашао решетке које су затварале излаз на реку. При том, река уопште није близу цркве, па до ње очигледно воде неки подземни пролази. Планирао је да почне ископавања, али се то сељацима није свидело, будући да се изнад тих пролаза налази старо гробље. Како нису били орни да напоље ваде претке не би ли неки лудак нешто тражио, Стелецки је морао да одустане.
Кад Стаљин одобри
Други траг навео га је да тражи у Александрову, где је била једна од царских резиденција. Тамо ништа није нашао. Онда се вратио у Кремљ. У истраживању се користио једноставним укрштањем података. Прегледао је све могуће мапе Кремља. Тридесетих година почео је нешто да петља с ископавањима. Прво около наоколо, а кад су покушали да га спрече, обратио се Стаљину. Овај је дао наређење да му се помогне, послато је неколико војних јединица са пијуцима да му се нађу. Колико год да је већина мислила да је Стелецки опасно луд, нико није имао смелости да одбије Стаљиново наређење. Копало се испод Арсенала.
Стелецки је убрзо јавио где треба да су наишли на неки подземни пролаз раније потпуно непознат било ком плану. Наишли су на зид. Копање је обустављено на неко време, док шеф тима још мало прегледа архиве. Планирао је да почне да копа испод Торња Светог Николе, али га је у томе предухитрио Други светски рат, и цео посао остављен је на страну за нека боља времена. Рат се завршио, решавале су се далеко важније ствари, па Стелецки није дочекао наставак ископавања. Умро је 1949. године.
Изгледало је да је библиотека потпуно заборављена. А онда је 1980. године, приликом припреме за Олимпијаду у Москви, нађен још један тајни пролаз испод (оне) цркве у Коломенском. Док се радила рестаурација цркве, мајстори су наишли на огроман камен који је запречио пролаз. Настојник радова наредио је да се цела рупа напуни бетоном, како би се спречили врло вероватни походи ловаца на благо. Процењено је да није прави тренутак за истраживања.
Онда се деведесетих година века за нама појавила прича, и то у
„Правди”, званичном гласилу државе, да су археолози нашли тајну библиотеку у Александрову. Испоставило се да је у питању такозвана новинарска патка, али то није спречило хорде пљачкаша гробова и археолога аматера да окупирају месташце недалеко од Москве. Једино шта су успели да ураде јесте да направе велику штету, пошто су копали где су стигли.
Чак су и градски оци Москве 1995. године наложили да се обнови потрага по Кремљу. Неколико година тешког рада јесу донели неке значајне археолошке проналаске, али од библиотеке није било ни трага. Чак су и државни званичници морали да се оглашавају поводом ове потраге, постављајући логично питање. Да ли ико мисли да после претраге Стаљинових посебних служби постоји и један центиметар Кремља за који се не зна шта крије? А они, те службе, нису тражили благо, него су самопрекорно обезбеђивали „вођу светског пролетеријата”.
* * *
Историчари се углавном слажу да библиотека као целина данас не постоји. Вероватно је нестала у неком од пожара, део су можда похарали Пољаци током „смутног времена” у 17. веку, док је део расут по разним библиотекама. Можда се међу 600.000 рукописа Руске државне библиотеке крије и та митска. Њени делови свакако. Али то не задовољава модерне ликове налик Индијани Џонсу који не престају да копају. Јер, по њима, све је то завера да се онемогуће у највећем открићу икада.
Аутор:
Н. Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
