3320 25. 9. 2015.
Читалачке страсти
БУДИ ПИСАЦ
Сваке друге суботе у једној београдској књижари окупљају се млади људи само да би расправљали о књизи коју су сами одабрали да прочитају...
ада међусобно расправљају, о чему средњошколци и студенти данас говоре? Вероватно о спорту. Можда чак и о политици. Уколико им је баш тешко, онда се ипак упуштају у жучну препирку о школи, углавном исказујући своје незадовољство. Најискреније речено, никоме ни на крај памети није да би могли неколико сати да проведу говорећи и укрштајући мишљења о уметности. О књижевности.Таква слобода и увежбавање вештине размишљања и тумачења онога што су прочитали, данас им се ретко пружа. Средњошколски професори најчешће немају времена, прекривени тешким „гвозденим плаштом” обимног градива, а и потиштени су због незаинтересованости ученика. И факултетски професори се можда слично осећају, поврх свега убеђени да њихови књижевни ставови никада не могу да се доведу у питање.
Међутим, постоји једно место у Београду где се сваке друге суботе око поднева окупљају дојучерашњи средњошколци, садашњи студенти, само да би расправљали и тумачили књижевно дело које су прочитали. Њихов разговор је весео, на махове буран, полемичан, али никада не излази из оквира уважавања и пристојности. Јасно је да их овај књижевни клуб, између осталог, учи уважавању туђег мишљења. Ма колико се са њим не слагали.
Одабрана тема
У суботу, 23. марта, у књижару „Беополис”, у самом центру главног града почели су да улазе млади људи. У једном делу књижаре већ су их чекале у кругу постављене столице. За неколико минута испоставило се да је број столица ипак недовољан. Александар Николић, власник „Беополиса”, потрчао је да донесе још. Ни то није било довољно. На састанак овог неформалног књижевног клуба долазили су један за другим студенти филологије, политикологије, електротехнике, новинарства, медицине... Извесно је било: књижевност и читање њихова је заједничка страст. Окупили су се да би разговарали о кратком роману „Хроника најављене смрти” (1981) колумбијског писца, добитника Нобелове награде – Габријела Гарсије Маркеса (рођен 1927). Поклоници књижевности на располагању су имали два превода са шпанског изворника: Бранка Анђића и Силвије Монрос Стојаковић.
Већ на први поглед, по ведрим, насмејаним и отвореним лицима учесника расправе, било је извесно да књижевност прихватају без страха и устезања, као израз искрености ствараоца (а самим тим и читаоца) или, бар, да је то полазна тачка разговора. Уосталом, има ли значаја да ли је нешто измишљотина, када читалац у ту причу дубоко верује?
„Читање у којем не превладава задовољство, није корисно”, написао је својевремено други јужноамерички књижевни великан Хорхе Луис Борхес. „Због тога сам говорио својим ученицима: ’Ако вас нека књига не заинтересује, одмах је оставите! Не поводите се за славом аутора’.”
Укратко, тумаче Маркесове књиге, по свој прилици, придобила је замисао да је узвишена сама чињеница што се одређена замисао представља сплетом речи и реченица. Међу последњима стигао је и Дејан Илић, по струци професор (опште) књижевности, оснивач и уредник издавачке куће „Фабрика књига”. Он је особа која на известан начин, свакако не наметљив, управља овим књижевним клубом и предлаже тему за разговор. А књигу коју ће „претресати” одабирају сами ученици литерарног кружока. То чине на крају састанка. Поштујући начела демократије, лако усаглашавају мишљења.
Хроника најављене смрти
Све је почело под окриљем невладине организације „484”, односно, њихових радионица за младе. Обилазећи градове, Дејан Илић се једном приликом, управо на књижевној трибини, нашао у Ужицу. Тамо је упознао средњошколце који су се необично спремно и смело упуштали у разговор о књижевности. Испоставило се врло брзо да им је ту љубав према књигама и њиховом значењу пренела професорка Ружица. Када су после завршене средње школе дошли у Београд на студије, потражили су Дејана Илића. Тако се све, и даље под покровитељством невладине организације „484” наставило, те од првих дана октобра ове школске године, они, и још многи други, долазе да причају о књигама. Таква се прилика заиста ретко среће.Овог пута избор је пао на Маркесов кратак роман, књигу према којој је и италијански редитељ Франческо Рози 1987. године снимио истоимени филм са Рупертом Еверетом и Орнелом Мути у главним улогама. Да се подсетимо, односно наговестимо о чему ова прича говори. На темељима античке трагедије, Маркес гради причу о снази судбине која остварује свој наум, упркос многобројним препрекама. Већ у првој реченици читалац ће сазнати да је главни јунак, млади Сантијаго Насар убијен, у зору после свадбеног пира у малом карипском месту. На дан свадбе Анхеле Викарио, стидљиве и прилично неуке девојке, и тајанственог богатог досељеника Бајарда Сан Романа открива се да девојка није ушла у брак чедна. То је било недопустиво за средину у којој живе. Томе се, иначе, нико није надао, нити је било ко веровао да Анхела неће покушати да сакрије ту чињеницу.
Наиме, она је спремна да изгуби живот признајући свој грех. Али, из никада откривених разлога за виновника своје несреће проглашава човека који вероватно са тим нема никакве везе. Указује на Сантијага Насара, богаташа, срећно вереног за другу девојку, премда ипак заљубљеног у локалну проститутку. Видевши да противно обичајима добија обешчашћену невесту, Бајардо Сан Романо враћа девојку кући. Њена неспретна браћа близанци објављују целом месту како истог часа крећу да убију младића који је уништио част њихове сестре. Једино тако успеће да сперу љагу с породичног имена. Рекло би се да ће чином најаве, обзнањивања, близанци навести чланове заједнице да спрече убиство. Међутим, Маркес каже на једном месту: „судбина нас чини невидљивима”. Млади Насар биће избоден месарским ножевима пред вратима сопствене куће, која је његова мајка затворила мислећи да је он у својој соби. А обешчашћена Анхела Викарио, присиљена на живот сличан монашком, страсно ће се заљубити у просца кога није волела када се за њега удала. У Бајарда Сан Романа.
(Не)стварне личности
Разговор књижевних тумача почиње смехом. Најзад један кратак роман! Ни пуних стотину страна. Право задовољство. Сви су имали довољно времена да прочитају књигу и о њој размисле.
„Милош је предложио овај роман и зато он треба да почне разговор!”, предлаже Дејан Илић.
„Нисам ја! Ви сте!”, брани се Милош, али му помоћ пружа други младић који већ на почетку закључује:
„На сто страна, Маркес је успео да уради оно што је Достојевски учинио на пет стотина...”
„Шта је то успео да уради?”, пита Дејан Илић.
„Да опише злочин и у позадини колективну одговорност!”
„Свака појединост је на свом месту. Немамо једног свезнајућег приповедача. Ту су многи сведоци догађаја... Ма, свеједно, не може се упоређивати са Достојевским.”
„Мени се највише свиђа приповедачки поступак. Сви знају шта се десило, односно, шта ће се десити. Али ипак не верују. Писац им даје наду да ће се можда ипак нешто преокренути. Зато је најупечатљивији тај стравични крај.”
У живом тону разговор се наставља и учесници расправе све дубље тону у штиво које су прочитали. У одређеном тренутку, све као да обузима уверење да су јунаци Маркесовог романа стварне личности, а не књижевни ликови. Стога стижу и питања:
„Ма, мене заиста занима да ли је Сантијаго заиста спавао с Анхелом?”
„Зашто њен живот нема смисла ако слаже да је невина? Све њене пријатељице су тако учиниле!”
„Да ли мислите да су сви помало жртве?”, пита Дејан Илић.
„Ко је онда прави починилац злочина?”
„Ко су прави моћници?”
„Богаташи?”
„Мушкарци у односу на жене?”, јављају се девојке.
„Где је онда слобода?”
„У љубави?”
„Скривеној? Љубави према проституткама? Па нико се не понаша у складу са сопственим жељама и осећањима!”
„За свако друштвено и морално начело које је погажено, постоји превара. Али, Анхела одбија да слаже... И прве брачне ноћи бива откривена. Она се поставила као појединац.”
„У ствари, ’Хроника најављене смрти’ метафора је о угњетавалачком, насилничком друштву”, гласи један од могућних закључака.
Увек је реч о нама
Разговор учесника не дотиче толико стил писца: чланови читалачког клуба највише говоре о роману као да сами вуку конце заплета. Руку на срце, то и јесте део читалачке моћи. Некада на међусобна питања одговарају спремно, такорећи у истом часу. Понекад сагну главу и тако препусте реч неком другом. Тек се касније придруже, после размишљања или очекиваног подстицаја. Најчешће прекидају Дејана Илића, будући да им он, очито, пружа највећи подстицај за даљи разговор. Он им увек мирно препушта реч. Јасно је да се млади читаоци окупљени у „Беополису” на овај начин не баве само проучавањем књижевности. Они уче из књижевности! Стога, у једном тренутку сагласно закључују:„Ма о чему год писац да говори, увек је реч о нама.”
Затим се кроз смех међусобно гледају и питају:
„Да ли то причамо о нашем животу или о Маркесовом роману?”
Било како било, следећи сусрет читалачког клуба са Дејаном Илићем био је заказан за суботу, 6. април 2013. године. Читаоци-тумачи одабрали су књигу. То је „Напукло огледало”, дело Светислава Басаре из 2004. године.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
