3320 25. 9. 2015.
Забавникова школа живота
БРАТСТВО
У древним временима пријатељи су се на верност заклињали крвљу, разменом докумената, пољупцем кроз венчић, заједничком гробницом... Колико је „брак душа” претрпео измена и да ли је успео да се сачува до данашњих дана?
рчка реч „филија” („philia”) која у преводу значи пријатељство, у античкој Грчкој имала је шире значење: тицала се блиских особа, чланова породице, познаника, сапутника, ратних другова... Подразумевала је да пријатељу треба пружити пажњу, помоћ, поклон и гостопримство, а да непријатељу треба наносити штету. Имућни политичари имали су додатну обавезу да члану свог удружења пружају заштиту, обезбеђују положај, прикривају грешке... Верност је ишла до спремности да се за пријатеља убије политички противник! Међутим, чувени филозоф Сократ (око 469–399. г. пре н. е) успротивио се устаљеном мишљењу да се непријатељу треба светити, с поуком да пријатељство захтева мудре и добре особе. У исто време тврдио је да узвишени човек, због увиђања несавршености људи, на крају остаје сам. Његов ученик Платон (427–347. пре н. е) делио је пријатељство на право „питомо”, које се заснива на сличности и врлинама, и лажно „плаховито и дивље”, које у себи носи прикривену љубомору и завист. Сматрао је да највиши облик пријатељства може да се оствари између два духовно блиска мушкарца који осећају еротску привлачност, али ту границу не прелазе. И Аристотел (384–322 г. пре н. е) је говорио да племенитог човека одликује самодовољност, уз додатак да су за уживање у потпуној срећи ипак потребне блиске особе. Из тих разлога радо се дружио и није бринуо да ли га уважавају због врлина, пријатности или користи. А када су га једног дана упозорили да га неки пријатељи иза леђа оговарају, рекао је:
„То ми не смета, могу иза леђа чак и да ме изударају!”
И многи други филозофи бавили су се истом темом, па је наведено да пријатељи дају сигурност да нећемо спавати на улици или умрети од глади (епикурејци), да су пријатељства по крвном сродству природно усађена (Плутарх), да драге људе треба искреним речима „уједати” (Диоген), да је у питању ретка и драгоцена веза (Цицерон). На делу су се посебно доказали Питагорини следбеници, који су помагали све своје истомишљенике, без обзира на то да ли их познају или не. Рецимо, када се један питагорејац на путу смртно разболео, поручио је гостионичару да нема новца, али да ће му све бити намирено ако на улаз крчме стави одређени симбол. Тако се и догодило након неколико година непознати путник исплатио је дуг преминулог „брата по филозофији”. Иначе питагорејци су веровали да су и животиње пријатељи и да их не треба јести.
Заклетва крвљу
Доласком хришћанства уведено је проповедање милосрђа, топлине, љубави, доброчинства... Све више помињала се реч „агапе”, која на грчком значи љубав према ближњем, а која је најпре описивала заједничку гозбу раних хришћана одржавану у знак општег братства. За разлику од антике пријатељства су се склапала и између особа различитог пола. На пример, Јероним Стридонски (око 347–420) водио је преписку с имућним римским женама. И Свети Августин (354–430) открио је лепоту дружења садржану у разговору, смеху и угађању, али је на прво место ставио непролазну љубав према богу, са поруком:
„Боље бити пријатељ бога него цара”.
Током средњег века појавиле су се књиге које су покушавале да проникну у тајне настанка тог односа, па је закључено да је у питању „згуснута оданост”. Неки писци су чак препознали двадесет шест врста пријатељства, са напоменом да је ретко када право и доживотно. Чула су се упозорења да се треба клонити рђавих, будаластих, порочних и охолих особа, јер могу да имају лош утицај. Као најсветлији пример истицани су витезови који су неговали несексуалну љубав „слађу од љубави жена”. Заклетву на верност склапали су крвљу или размењивањем документа, уз речи:„Бићу пријатељ твог пријатеља и непријатељ твог непријатеља!” Та веза запечаћена пољупцем сматрала се светом, а браћа по оружју неретко су и сахрањивана заједно како би друговали у вечности.
Средином 14. века италијански песник Петрарка (1304–1374) открио је у библиотеци катедрале у Верони рукопис у коме је наведено неколико стотина Цицеронових писама упућених пријатељима. Одушевљен делом, смислио је сопствену збирку и неколико листова наменио „давно изгубљеном пријатељу”, античком филозофу. Пошто се у наредном веку ширила писменост на народним језицима, „разговори на даљину” ушли су у моду. У продаји су се појавили штампани обрасци писама, који су олакшавали посао. Вештини дописивања у време ренесансе обучавале су се и понеке жене, највише у области Венето у Италији. „За успомену и дуго сећање” размењивали су се споменари, увојци косе, слике... На пример, Изабела д' Есте након удаје за Франческа Гонзагу из Мантове, слала је своје портрете драгим особама на двор у Ферари. Двоструки портрети пријатеља постали су посебно омиљени и тај романтични начин приказивања пренет је касније на фотографију.
Поштовање братства по вери омогућавало је мешање богатих и сиромашних, газди и слугу.... Покровитељи су штићеницима помагали пред судом, код женидбе деце, кумства, давања позајмице без камата. Земљопоседници су радо имали поверљиве особе међу сељацима, јер су тиме смањивали могућност од побуне. Наводила се пословица да се тек на муци види да ли је пријатељ од гвожђа или стакла. Оданост је посебно вреднована у свету политике, јер се знало да пактови звани „интеллигенза” могу да начине „камен-темељац градова”. Рецимо, 1449. године група фирентинских грађана збратимила се да би ојачала Медичијеву „свету власт”. (Много година касније, у 18. веку у Енглеској, слободни зидари – масони удружили су се у свој вид пријатељства.)
Међутим, јављали су се и гласови сумње, праћени бројним питањима: да ли иза блискости може да се крије пожуда, иза пријатне речи ласкање, иза дружења користољубље? Лажни пријатељи приказивани су на сликама с маском на лицу или као дивље животиње које нападају жртву. Чула су се и мишљења да у препреденом свету нема искрености и да се никоме не може веровати. Али, Модерата Фонте (1555–1592) закључила је да савршено пријатељство постоји, само што је због „урођене мушке злобе” својствено искључиво женама.
Важније од државе
Сличне расправе наставиле су се и у 18. веку, уз опаске да мушкарци имају одану природу, док су жене кокетне, „плитког ума”, неистрајне. Препирке међу људима од пера нису ометале неговање многих „бракова душа”, нарочито у вишим круговима где су особе једна другој слале писма, увојке косе, медаљоне са портретима, скупоцене поклоне... Међу дамама се све више истицала могућност заједничког живота са пријатељицом, уместо дотадашњег избора брака или манастира. Нежне речи достојне јунака из романа размењивали су и мушкарци. На пример, Александер Поуп написао је Џонатану Свифту 1732. године:„Немој мислити да те иједан живи човек воли више...”
Француска револуција из 1789. године донела је тежњу да се направи „република врлине”, а Сен Жист подсетио се старих истина да само поштене особе могу да буду пријатељи. Ускоро је изложио захтеве:
„Сваки човек који има двадесет једну годину треба да се пред судом изјасни ко су му пријатељи. Ова изјава сваке године мора да се обнавља. Они који су током целог живота остали пријатељи биће сахрањени у заједничкој гробници... Ако неки човек почини злочин, његови пријатељи биће протерани. Онај ко каже да не верује у пријатељство или да нема ниједног пријатеља биће протеран”.
Током 19. века са већим развојем индустрије и трговине у градовима, дружења су се све више одвијала у кафеима, радничким синдикатима, књижевним клубовима, спортским удружењима... Размене мишљења доносиле су нове закључке. Социјалисти у Немачкој су 1870. године поручили:
„Пролетери свих земаља, уједините се, никада нећемо заборавити да су радници свих земаља наши пријатељи, а деспоти свих земаља наши непријатељи”. У исто време књижевници су истицали лепоту мушких пријатељстава (Александар Дима „Три мускетара”, Тургењев „Очеви и деца”...), док је њихова колегиница Жорж Санд истинитост тих тврдњи проверавала у животу. Међутим, Емили Бронте је пре њих направила другачији избор – за најбољег пријатеља прогласила је свог пса Кипера!
Крајем 19. века група студената са Кембриџа основала је друштво „Блумзбери” (по имену места где су се населили) на основу поштовања духовних вредности, стваралаштва, слободе... Писци, уметници и интелектуалци отворено су разговарали о свим темама, а једни другима обраћали су се личним именом, уместо као до тада презименом. Нису заобилазили ни приче о сексуалности, што је неким члановима помогло да препознају своју праву природу. Рецимо, писац Е. М. Форстер признао је да више воли мушкарце и да би радије издао државу него пријатеља.
Нежна и крхка биљка
Почетком 20. века пријатељство је постало нека врста лека од усамљености у великим градовима. „Безимени људи ишчупани из корена” жудели су за дружењем, што се посебно примећивало међу досељеницима, хомосексуалцима и младима. Сви су тражили исто: разоноду, размену искустава, подршку, блискост. Италијански и други досељеници из Њујорка чували су преко породице везу с коренима, док су се помоћу пријатеља сналазили и прилагођавали америчком начину живота. У клубове и удружења долазили су због питања незапослености и лечења, али и због плеса, позоришних представа, излета. С друге стране хомосексуалци су у пријатељству тражили замену за породицу, јер их је права готово увек одбацивала. Једни друге називали су „сестрама”, а успели су преко клубова за окупљање да се повежу и створе четврти у којима су живели. И млади су изузетно полагали на дружење: свет им се вртео око љубави, филмова, плеса, па је одрастање текло забавније и лакше. Међутим, пријатељство је праву снагу показало тек током два светска рата, када је многима „храбрило срце” и помагало да сачувају живу главу.
Књига „Како задобити пријатеље и утицати на људе” Дејла Карнегија из 1936. године предложила је коришћење подршке одабраних личности за напредак у животу. Одговор на питање из наслова дела крио се у једној речи – поштовање! Од друге половине 20. века пријатељство је почело толико да јача, да је потискивало породичне везе. Материјално обезбеђене особе увиделе су да градови (за разлику од села где се „све зна”) дају могућност веће приватности и слободе бирања друштва за забаву, изласке, путовања. Чак су и родитељи, браћа и сестре пожелели да међусобно постану „пријатељи”.
Замишљено је да пријатељство, као однос праћен осећањима, постане уточиште од свих изненађења судбине. Причу су подржавали филмови („Телма и Луиз”, „Возећи госпођицу Дејзи”...) и серије („Секс и град”, „Пријатељи”, „Вил и Грејс”...). Улогу најбоље женине пријатељице неретко су преузимали „нови мушкарци”, који су знали да разговарају о кувању, моди, уређењу дома. Али, показало се да не постоји никаква сигурност у погледу трајности пријатељства – тек пред животним искушењима видело се да ли ће невидљиве нити попуцати или остати нетакнуте. И тада се откривало да ли је неко љубазан само на речима, прорачунат, несталан, дволичан, непоуздан, завидан на туђем успеху... Нису вредела ни братимљења по народном обичају љубљења кроз венчић, ако је једна од страна заборављала на поштовање, помоћ и подршку.
Увођење нових технологија (мобилних телефона, интернета) допринело је рушењу мита о пријатељству – право дружење запостављало се због склапања бројних виртуелних веза, па се море усамљености незадрживо ширило. И данас се чују упозоравајући гласови да 21. век са собом носи општу отуђеност и да припадници „усамљене гомиле” могу да нађу спас само у пријатељском опхођењу према свету. А када препознају своје „друго ја”, треба да га пригрле и да заједно са њим наставе да деле радост и тугу, бриге и смех. Али, да никад не забораве да је пријатељство налик на нежну и крхку биљку, која без неговања зна да увене.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 23/07/2014 - 11:23
#1
Није присутан
Пријатељство, љубав или (хомо)сексуалност?
Читајући овај текст неколико пута сам се враћао на наслов и увод покушавајући да утврдим о чему аутор покушава да нас информише. У наслову и на почетку се говори о пријатељству. Нешто касније се ту некако нашла и љубав. На крају ми је постало јасно да је сврха релативизација хетеросексуалних и хомосексуалних веза (позивање на серије "Вил и Грејс" и "Секс и град" ми је дефинитивно отворило очи). Искрено се надам да је ово још један у низу лоше преведених/преузетих чланака из америчких новина и да не представља став часописа који читам последњих 20ак година, а који читају сви од 7 до 107 (посебно они од 7 до 18).
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
