Необични колекционар

Колекционарска страст претвара се у одређеном тренутку у врсту љубоморе што на известан начин разоткрива и колекционара самог, чак и у случају загонетне личности Ј. Б. Тита о чијој је ликовној збирци београдски професор Ненад Радић написао књигу

За почетак, ево описа једног догађаја који се збио за време протоколарног ручка који је својевремено у част југословенског председника (Јосипа Броза Тита) приредио Хајнц Кин, председник владе Северне Рајне – Вестфалије у Диселдорфу.
„Током здравице Кин је театрално питао свог госта: ’Чуо сам, господине председниче, да сте Ви били један од првих гастарбајтера из Ваше земље у Немачкој и да сте се тада колебали да ли да емигрирате у Америку... Шта би било с Вама, шта с Вашом земљом, шта с Европом, да сте тада заиста отишли преко океана?’ Реагујући у тренутку, Тито шапуће свом преводиоцу Ивану Ивањију: ’Сада не могу да прочитам ове глупости које су ми написали, мораћемо да импровизирамо, важи?’ и наставља: ’Тачно је, господине председниче владе, ја сам радио као пробни возач за фирму ’Дајмлер-Бенц’ у Манхајму. Ја сам заиста размишљао да ли да одем у Америку, већ и да бих избегао да служим војску у Аустроугарској. Што се тиче Ваших питања, ја, наравно, не знам шта би било с Југославијом, или чак Европом да сам се иселио преко океана, али шта би са мном било, то Вам могу рећи – ја бих био милионер у Америци!’”
Ово је цитат из занимљиве књиге историјско-ликовне студије „Пусен и петокрака” др Ненада Радића, професора музеологије Филозофског и Филолошког факултета у Београду. Књигу је објавила Галерија Матице српске из Новог Сада, где је током маја и јуна била отворена изложба слика из ликовне збирке Јосипа Броза Тита, доживотног југословенског председника.
Управо овај цитат узет је јер смо са ове временске удаљености ипак у могућности да одговоримо на нека питања председника владе Вестфалије. Између осталог, знамо шта се десило с Југославијом. Па и Европом. Знамо и то да Јосип Броз Тито до краја живота није постао амерички милионер. Он је био југословенски милионер! Руку на срце, у време када је живео и владао, већина становника тога је била потпуно свесна. Па опет, ова чињеница занемаривана је у корист представе коју су Тито и његови сарадници с друге стране пружали – да је он скромни металостругар пореклом из хрватског села Кумровца.
За уметност очито врло обдарени радник и пијаниста, гушио је из корена међу широким народним масама смисао за лепо, а истовремено развијао до знатних висина сопствени, врло истанчани осећај за уметност. Отуда можда и потиче нека врста збуњености многих Титових биографа. Да ли је заиста био оно што се мисли да јесте? Или је био неко други? Ко? Обожавалац Рембранта?

Од школе живота до фетишизма

Ненад Радић, историчар уметности, пошао је управо путем „дешифровања” ликовних склоности државника. Јер, као последица те Титове „уметничке школе живота” стоји драгоцена ликовна збирка коју је писац књиге „Од Пусена до петокраке” годинама помно изучавао. Ликовна збирка која је остала после смрти Јосипа Броза броји више од три и по хиљаде уметничких дела. Као што може да се наслути, значајна је и говори о томе да би је требало пажљиво чувати. И то не само ликовну збирку, већ и библиотеку, као и много тога што је остало после смрти државника и комунистичког вође.
Вила у Ужичкој 15, једна од резиденција (међу другим кућама и дворцима) у којима је боравио Тито од када је проглашен за југословенског председника до одласка са овог света, 1980. године, била је, по мишљењу Ненада Радића, згодно место за неку врсту музејске шетње и причу о одабраним уметничким делима. Наравно, није лако описивати слике из нечије куће, а немати у виду онога ко у њој станује! Посебно поглавље књиге „Колекција и колекционар у светлу теорије” наводи могућа решења за загонетку шаролике, свакако не насумично одабране збирке. Писац не сумња да је Тито имао својеврстан естетски импулс који је надахнуо његово занимање за сликарство, али и да је свакако значајну улогу имао и фетишизам. Фетишизам (од француске речи фетисцхе, и латинске фацтициус) означава материјални предмет за који се верује да је у њему скривен дух. Фетиш је свака ствар којој се приписује чаробна моћ. То је оно чему је неко одан до крајности. Нешто што обожава. Стога може да се сматра да је одређена збирка огледало сакупљача (фетиша).
Одлуком да 1944. године, после ослобођења Београда, за резиденцију изабере Бели двор, Тито је наговестио да ће преузети краљевски облик владавине. Била је то неочекивана, али добро прихваћена одлука. Можда је на тај начин нови владар преузео и ликовне склоности чланова династије Карађорђевић? Треба имати у виду, како наводи професор Ненад Радић, да краљевска уметничка збирка, уласком петокраке у двор, није постала народна, већ искључиво – председничка.
Будући да је овде превасходно реч о сликама које је Тито држао у приватној резиденцији у Ужичкој 15, и које су биле склоњене од очију јавности, као објашњење могу да послуже и следећи редови француског мислиоца Жана Бодријара:
„У крајње регресивном стадијуму колекционарства, страст према предметима претвара се у чисту љубомору. Радост поседовања, сада из најдубљег нивоа, потиче од вредности коју предмети имају за друге а која им се овим чином ускраћује.”

Долазак акцијаша с петокраком

Како је настао назив књиге и на који начин је Тито употпуњавао збирку слика? Једна од најпознатијих слика у Белом двору била је „Пејзаж са Светим Фрањом”, рад француског сликара Николе Пусена (1594–1665). На фотографији из 1946. године види се маршал Тито који у двору прима омладинце који су градили пругу Брчко–Бановићи. Тито, у униформи, седи заваљен у дивану. Очигледно, врло је задовољан због њиховог доласка, али видно ужива у окружењу у коме је... Омладинци му на дар носе велику петокраку. А у позадини се види слика великог француског уметника...
Што се тиче порекла тридесетак дела фламанских, француских, римских и бечких мајстора, извесно је да су наменски набављана за украшавање Титовог дома. Порекло тих слика деценијама је намерно прећуткивано. Можда управо због чињенице што је председник желео љубоморно да је чува од погледа других. По свој прилици, Анте Топић Мимара (1898–1987), загонетни и контроверзни хрватски колекционар, био је тај који је по Брозовим упутствима, опскрбљен новцем, за њега лично куповао слике и покушао да врати у земљу оно што је однето из Југославије током рата од 1941. до 1945. године. У писму из Берлина, јануара 1949. године, Мимара пише „драгом Маршалу”:
„У Западној Немачкој има неколико врло добрих слика које познајем, па мислим да би и то у ово вријеме могао обавити и послати их са оним стварима које се буду рестаурирале. Да обавим посао, ја мислим да ми је потребно 50.000 долара...”
Пола године доцније извештава га из Минхена о приспећу шест сандука са три слике и 48 персијских ћилима. У писму из марта 1950. године, Мимара обавештава Броза:
„Ја сам Вам послао прошлог мјесеца 28 слика из Берлина, надам се да су у реду дошле у Београд. Имена аутора послаћу Вам скоро. Ја сам те слике купио из оног новца који сте ми Ви лично дали, према томе, те слике су Ваше! Желио би да Вам скренем пажњу на слику Герарда ван Екхута, најбољег Рембрантовог пријатеља у сарадника – „Давање десетине”. То је главно дјело мајсторово. Та сама слика вреди три пута више него што сам ја платио за свих 30 слика. Две слике су у Прагу у нашој Амбасади. Једна је савршена од Влахе Буковца. Надам се да сте задовољни мојим радом.”

Замишљена шетња кроз вилу

Ради увида у то шта је од уметничких дела некада красило здање у Ужичкој 15, уз помоћ књиге професора Ненада Радића могуће је кренути у замишљени обилазак, својеврсну реконструкцију виле – музеја.
У холу куће, између осталих, налазиле су се „Римска обала Тибра” слика непознатог италијанског аутора из 18. века, дар папе Павла ВИ Титу, приликом његове посете Ватикану 1976. године, затим „Гркиња” Паје Јовановића (1859–1957) и „Муслиманка” Бете Вукановић (1872–1972). У радном кабинету председника зид су красила платна Отона Ивековића (1869–1939), професора Академије ликовних умјетности у Загребу, Крсте Хегедушића (1901–1975) и аустријског мајстора бидермајера Фердинанда Георга Валдмилера (1793–1865).
У трпезарији су висиле слике италијанских мајстора Грацијанија и Андрее Мелдоле Скјавонеа, из 17, односно 16. века, као и Мила Милуновића (1897–1967).
У „златном салону”, поред осталих, висили су женски портрети: „Портрет другарице Јованке”, дело Омера Мујаџића (1901–1991) из 1952. године, „Девојка са лаутом” Ђуре Јакшића (1832–1878) и „Сањарење” Габријела Корнелијуса фон Макса из 1890. године. У салону на спрату била су два Титова портрета, радови Моше Пијаде и Ђорђа Андрејевића Куна. У истраживању је дат детаљан опис слика из других просторија виле. Свакако, најзанимљивија је била Титова спаваћа соба. Свака слика која је стајала на зидовима и посматрала државника док би тонуо у сан, могла је да буде својеврстан кључ за боље разумевање његове личности – његово огледало. „Лукреција”, рад непознатог италијанског аутора из 1750. године, „Жене при раду у кући”, непознатог холандског аутора из 17. века, „Давање десетине” Гебранта ван ден Екхута, Рембрантовог ученика, а изнад свега „Портрет мушкарца”, дело непознатог мајстора уз 19. века.
„Ко је био отмени господин који се ослања десном руком на сто на којем стоји некаква конструкција, макета или патент?”, пита се професор Ненад Радић и закључује да највероватније никада нећемо сазнати зашто је председнику тај портрет био толико важан. Ипак, најтајанственије делује слика „Усамљени вук” пољског сликара Алфреда Ковалског.
„У овој слици прецизној и бриткој”, напомиње Ненад Радић, „залеђена је сва самотност Титовог карактера, његовог неповерења према људима испод којег лежи дубоко потиснути дечачки страх, али и невероватна храброст која му је омогућила да се успне и одржи до краја на самом врху власти.”
Уосталом, за крај књиге која говори о Титу колекционару и делу његове ликовне збирке, Ненад Радић искористио је извод из Брозовог разговора са секретаром забрањене комунистичке партије Западне Немачке. Тито је, наиме, том приликом саговорнику признао: „За разлику од тебе ја никада нисам исувише брбљао, јер никад никоме нисам веровао” .