3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
БЕТОНСКИ ГРОБ У
Риши Канал провео је затрпан више од осамдесет сати у недавном земљотресу у главном граду Непала…
отелски потрчко Риши Канал и тог 26. априла уредно је дошао на посао. Хотел у Катмандуу у Непалу био је пун гостију, сезона успона на Хималаје управо је почела а, поред планинара, нашло се и подоста гостију уобичајених за ову област, још од „лудих шездесетих”. Канал је разним хипицима објашњавао како да стигну до локалних знаменитости, што легалних, што оних других, све у жељи и нади да ће га макар мало частити, одушевљени могућностима да упознају и на својој кожи осете све оно о чему су читали у разним исповестима путника ка Индији, а било их је онолико, у разваљеним „фолксваген” комбијима. Цело преподне протекло му је у усмеравању гостију који су на „трулом Западу” постали робови потрошачке културе, па су мало скокнули на Исток да доживе јефтино просветљење. Пустоловине су, наравно, плаћене новцем зарађеним у тим трулим системима, а на таквим местима могу да се раде ствари за које би их у њиховим постојбинама одмах похапсили. Док се окренуо, било је време ручку.Попео се на други спрат хотела, где је била менза за особље. Наравно да не долази у обзир да се туристи мешају са запосленима. Развлачио је скромни ручак колико год је могао, све док га шеф није потерао даље на рад. Туристи су златни рудник, а у руднику мора да се ради. Док се пео на више спратове, осетио је да степениште лагано подрхтава. Ништа страшно, дешавало се и раније, чак и лавине на околним планинама умеју тако да се осете у граду. Убрзо се то подрхтавање претворило у тутњаву, и све је почело да се руши. Епицентар земљотреса био је у близини Катмандуа, на дубини од само два километра. Удар од 7,9 јединица Рихтерове скале разорио је путеве и са земљом сравнио гомилу зграда.
но степениште на коме је био мучени потрчко почело је да се извија. Није много требало да пукне. У међувремену, попуцали су и носећи зидови на спрату испод и Канал се стрмоглавио у дубину. За њим су падали повелики комади бетона, малтера, камење, све праћено хотелским инвентаром са виших спратова. Имао је среће, или је хотел био прилично добро грађен, што уместо инвентара за њим нису полетели и ти виши спратови. Овако, понеки тањир или колица за сервирање човек може и да преживи. Цео спрат, тешко. Седмоспратна зграда је одолела, бар у односу на оне у најближем комшилуку. У односу на гомиле шута и бетона, оно што су некада биле зграде, у дотичном хотелу страдала су само прва два спрата. Остатак је волшебно остао да стоји.
То Каналу није превише значило, будући да је пропао у оно што је до пре неколико минута била рецепција хотела. Сада је ту била гомила бетона, а једно овеће парче га је поклопило по нози. Све је било обавијено облаком прашине. Када се прашина мало слегла, почео је да звера около. У једном тренутку подигао је поглед и видео огромну бетонску греду која је претећи висила баш над њим. Онако прикљештене ноге, није имао никакве шансе ни да мрдне. Малтене је могао да види своје име на њој, греди, да потврди да му је стигао судњи час. Греда је почела да се клима, криви, да би после неколико секунди кренула надоле.
иши је само могао да спусти главу и да се помоли. Неколико тренутака је прошло, ништа се није десило. Погледао је опет, греда је висила на арматури, свега два метра изнад његове главе. Јесте се климала, како је тло још увек подрхтавало, али је деловало да још увек неће доле. Бар неко време. Прво је покушавао да види било шта. Ничега није било, осим таме у којој су се назирале гомиле камења и грађевинског материјала. Онда је помислио да мора да је погинуо. Другачије није могао да објасни то што нити види нити распознаје било шта у околини. Бол који је осетио у смрсканој нози заглављеној испод оне плоче наговестио му је да је ипак жив. Можда заробљен, али жив. Мртваце никако не боле ноге. Онда су кроз мрак усред поднева почели да се разлежу крици из околине. Урлали су људи затрпани под рушевинама. Хору умирућих придружио се и Канал. Чак је у једном тренутку почео да препознаје гласове својих колега. Момак са рецепције, чистачица, пола особља грчевито је покушавало неког да дозове. Било кога. Без успеха.
Да све буде још горе, када је први удар прошао, могли су да чују како испред остатака хотела пролазе људи који дозивају преживеле. Упркос дрању из петних жила, због буке са улице, завијања сирена амбулантних кола, плача преживелих који су у трену остали без ичега, затрпаног хотелског потрчка нико није чуо. Његовом напору није баш допринело ни степениште које је лежало преко њега. Изгледа да је имао толико среће, осим оне греде која га је мимоишла, да заглави у неком џепу, и остане колико-толико заштићен. Сада је само могао да се нада да ће га спасиоци брзо пронаћи.
тихнули и урлици колега. Наступила је тишина. Рекло би се гробна. Тешко да је то поређење икада сврсисходније употребљено. Канал се управо тако осетио. Жив сахрањен. Покушао је да се помери, колико-толико, али би сваки покушај био пресецан страшним болом из смрскане ноге. У једном тренутку је лежао на леђима. У следећем, пробао би да се окрене на бок. Бол би га опоменуо да то баш и није добра замисао. Схватио је да ће тим окретањем сигурно призвати смрт, па је решио да непомично лежи и рукама проба да се некако откопа. Није имао појма колико је времена затрпан. Већ је могао да осети мирис смрти, пошто му је утишавање сапатника значило само једно. Мртви су и остао је сам. И даље је упорно копао рукама, али без видног успеха. Повремено би се онесвестио од напора. Када би дошао себи, молио се за две ствари: или да умре, брзо, да се не мучи и не мрцвари, или да неко дође по њега. Ако је икако могуће, ово друго.
брзо се појавила још једна невоља. Жеђ је почела да га мори. Док је смишљао како да макар мало олакша себи, испод себе је осетио неку влагу. Од потреса је пукла водоводна цев испод хотела. Није да је цело место и пре земљотреса било превише солидно грађено, али се ово показало као срећа у несрећи. Пошто није било никакве шансе да мрдне главу и некако дохвати ту воду, он је у барицу гурао мали прст руке и са оних неколико капи које би се задржале на њему влажио усне. Оне би му вратиле вољу да настави борбу. То освежавање га је још како-тако одржавало у животу, све док стомак није почео да се буни. Биће да се водовод у оном каламбуру помешао са канализацијом. Шта год да је било у оних неколико капи, узроковало је тровање. Риши Канал имао је све могуће услове да заврши у каналу.Решио је да више не пије ни то мало воде. Како жеђ никако није престајала, одлучио се на очајнички потез. Да пије своју мокраћу, можда то помогне да преживи. Некако је и то успео да спроведе у дело, а испоставиће се да је управо тај потез одлучио о животу и смрти. Како је човек издржљива животињка, ово му је чак мало подигло морал.
Време се вукло у бескрај, минути су деловали као године. Свако мало Канал је лупао по остацима зидова око себе. Више није имао снаге да виче, надао се да ће макар то лупање некога да дозове.
једном тренутку му се учинило да је чуо гласове изнад себе. Прво је био сигуран да је то самообмана, од силне жеље да га неко извади, привиђају му се гласови. И то на неком чудном страном језику. Можда је то знак да умире? За сваки случај, опет је почео да лупа по зидовима. Смогао је последњу снагу и повикао. Уследио је одговор с друге стране бетонске гробнице, зачуо се и лавеж паса. Убрзо се отворила рупа у бетону. Кроз рупу га је обасјало сунце, најбуквалније могуће. Зраке су заклонила лица спасилаца. Они јесу причали на неком чудном језику. Француском, показаће се. У питању је био један од многих спасилачких тимова који су дошли из целог света, не би ли спасли шта се спасти може. Извукли су Ришија Канала из бетонског заточеништва, ставили га на носила и одвели у прву пољску болницу. После 80 сати под рушевинама хотела, потрчко није могао се надише свежег ваздуха. Испоставило се да и није превише повређен. Ако се изузму исцрпљеност и губитак воде из тела, био је само мало више угруван. Чак је и она нога, за коју је по болу био убеђен да је смрскана, била само мало јаче притиснута. Једноставно, имао је невероватну срећу. Преживео је, а то није пошло за руком многима. Око 7000 њих страдало је у овом страшном земљотресу.
Аутор:
Н. Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
