3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Божо Копривица
БЕОГРАДСКИ ДИСИДЕНТ
Божо Копривица рођен је у Никшићу 1950. године. Дипломирао је на групи за Светску књижевност на Филолошком факултету у Београду.До сада објавио:
Волеј и слух (1992), Киш, Борхес и Марадона (1996) и Дриблинг (2006).
Живи у Београду.
Навија за „Партизан” .
како је Кубала дошао у Барселону? Играо је једну ревијалну утакмицу у Шпанији и Кубала је играо одлично, постигао је четири гола. Сам Кубала каже да од тога не би било ништа да на средини терена није било једног витеза луталице из Београда. Да није било Александра Аранђеловића, првог фудбалског дисидента. Ово су делови несређеног и нередигованог разговора који су Луиса Валенсуела и мој друг из студентских дана Милослав Рајковић водили са Александром Аранђеловићем у Синтри, или у Александровцу, или у Риму...
Мој отац је дошао у Београд 1919, са Албанском споменицом и без дана школе. Имао је златне руке. Он је зидао многе јавне зграде, као велики грађевински предузимач, пошту код железничке станице, Аграрну банку, Хипотекарну банку и неке палате на Теразијама...
...Са 16 година возио сам „бјуик” (рег. број 443) и био први спортиста који је возио аутомобил. Знало се, до броја 100 су били дворски аутомобили, до 200 министарски, од 200 до 400 високих државних чиновника, од 400 до 1.500 приватни аутомобили. Отац је имао два аутомобила – „кадилак” (рег. број 442) и „осмобил 98” (рег. број 702).
ад је отац видео да не могу да живим без фудбала, купио је Фудбалски клуб „Јединство”, направио игралиште, довео неколико добрих играча (са платом већом од официрске). Довео је и Банета Секулића, који је био играч и тренер. Са 17 година одиграо сам прву прволигашку утакмицу против „Хајдука” из Сплита. „Јединство” је било флит за фаворите, за „БСК” и „Југославију”, победили су „ХАШК” у Загребу са 5:1. На тој утакмици добио сам надимак Аутобус.Био сам добар техничар, страховито физички јак... Светислав Глишовић, тренер и играч „БСК”-а и коментатор у листу „Време”, написао је да ћу после матуре отићи у лондонски „Арсенал” да покажем Енглезима како се дриблује. Можда бих и отишао у Лондон да није избио рат. Пошто сам се жив вратио са Сремског фронта, играо сам у тиму Прве армије. Био сам најбољи играч на првој утакмици између „Партизана” и „Црвене звезде”. Победила је „Звезда” са 4:3:
Оријашки Аранђеловић, коме је погодовао расквашен терен, дробио је по њему као многотонски „шерман”, чијим гусеницама је противник прегажен. На његовим крампонима се развејала слава најбољег европског халфа, Златка Чајковског.
Мој отац је био делегат на трећем заседању Авноја. Сви делегати Демократске странке, свих пет посланика (Милан Грол, Риста Аранђеловић, Драгић Јоксимовић, Савко Дуканац и Трипко Жугић) били су већници. Кад је требало гласати за или против Тита, мој отац је требало први да се изјасни. Рекао је: Нисам ’за’, није употребио формулацију: Ја сам против. Сат после гласања, врата на нашој кући су била запечаћена. Оцу су узели касу, машину и одвели га негде на једанаест дана. Тада је видео шта ће нас све снаћи.
ој први покушај бекства преко границе са боксером Милошем Лазаревићем завршио се неуспешно. Веза нам је био Драган Алексић, акробата, и Лазаревића су ухапсили у Марибору.Прва права прилика указала се 16. марта 1947. „Црвена звезда” је играла са „Понцијаном” у Трсту. Наш тренер Светислав Глишовић хтео је да формирамо репрезентацију Југославије у емиграцији. И кад смо кретали у Трст, договорили смо се да у Трсту остану Митић, Станковић, Миле Петровић, Јован Језеркић и ја. На крају, сви су се предомислили. Једини сам ја остао.
Оно што нисмо учинили ми, учинили су Мађари. За „Хунгарију” су играли Кубала, Женгелер, Тибор, Шароши, Тот, голман Монсидер из Загреба и ја. За осам година изгубили смо само једну утакмицу, и то зато што смо желели да је изгубимо. Одиграо сам за тај тим 85 мечева. Женгелер је једном рекао: Да имам ноге Аце Аранђеловића, био бих најбогатији човек на свету.
У Италији сам се врло брзо снашао. Имао сам чврст уговор са „Ромом” за 50.000 долара. За тај новац могло се купити 25 „кадилака”. Био сам љубимац навијача. Долазили су на моје утакмице Уго Тоњаци, Виктор Кјари, Ренато Рашел. Био сам пријатељ са Аном Мањани, Алидом Вали. Знао сам да из Рима одем у Верону, одслушам „Аиду” и сутрадан се вратим на тренинг. „Тоску” сам слушао 155 пута, „Боеме” 100 пута.
Многе опере знам напамет. Док сам играо у Новари, спријатељио сам се са Бењамином Ђиљијем, чувеним тенором, са првакињом Скале Карлом Гаваци. Ђиљи је волео фудбал. Био сам његов гост у Паризу, Риму, Милану.
  |
| Александар Аранђеловић у акцији и (горе) на сличици уз чоколаду за време играња у Италији |
Још већи изазов од „Расинга” био је „Атлетико” Мадрид. „Атлетико” је тада био већи и славнији клуб од „Реала”. Из „Атлетика” сам отишао због Хеленија Херере. Он је бездушно мучио цео тим. Нисам у тим годинама хтео да трчим 25 кругова око игралишта, да на тренингу не видим лопту.
Пут до Канаде платила ми је Католичка црква. У Канади сам играо у Каниталији. Из Канаде отишао сам у Мелбурн на Олимпијске игре. У Мелбурну сам упознао Даун Фрејзер, олимпијску шампионку у пливању. Играо сам у клубу српских исељеника. Правио сам честе излете и до Хонгконга и Сајгона.
Живео сам годину дана међу Абориџинима. Платио сам дозволу за копање опала пет фунти и добио комад земље педесет пута педесет. Копер Пиду (на абориџинском – град под земљом) дубоко је у срцу аустралијског копна. У тај посао не може ући неко ко нема новца, јер се храна допрема авионом. Морате имати два возила, плаћати бензин, динамит. Ја сам се био уортачио са двојицом Срба, спојили смо наше парцеле у ћирилично слово Г. То је заиста мучан и неизвестан посао. Копачи опала су сваког дана под земљом, кад наиђу на жицу, раде даноноћно.
иђали смо се само недељом кад играмо фудбал. Немци против Мађара, Грци против Италијана... Срби су недавно у Копер Пидуу под земљом и цркву саградили. Радио сам девет месеци као луд, али су ме ортаци на крају изиграли. Дотле сам био господин, у Копер Пидуу сам коначно пропао.Морао сам да одем четири хиљаде километара даље на северозапад, да за једну америчку фирму превозим гвоздену руду ајрон, од које се добија квалитетан челик.
Вратио сам се у Југославију кад је проглашена општа амнестија 1963. Фудбал сам престао да играм у 46. години после једне тешке повреде, и тако сам постао масер, радио сам у хотелу „Југославија”. Говорим течно пет европских језика и бивше крило „Црвене звезде” Бане Вукосављевић запослио ме да радим у „Центротуристу” као туристички водич. Водио сам 550 група у 53 земље света.
На крају свих тих путовања, олимпијада, галерија, утакмица, музеја – схватио сам, сад при крају, да човек путује по свету тражећи оно што му треба и враћа се кући да то нађе.
Седео сам понекад у кафеу у „Галерији” у Делијској улици са господином Александром Аранђеловићем. Тај весели, жовијални, незлобиви човек био је ужасно усамљен. И видело се да он ту усамљеност негује. Као да проба, испитује саму суштину усамљености. На једној приватној седељци у Улици цара Лазара, или Царице Милице, број 17, певао је чувени тенор Бењамино Ђиљи. Певао је неке партије из „Аиде”. Ђиљи је дошао у Београд тајно, само да би видео Александра Аранђеловића.
Један пријатељ Александра Аранђеловића рекао ми је да на почетку дневничких записа Александра Аранђеловића пише: Није ми жао што нисам упознао људе, жао ми је што људи нису упознали мене.
После ће изаћи роман Луисе Валенсуеле „Еротикон”. Тај роман је рађен према дневничким записима Александра Аранђеловића. Он је, према властитој уредној евиденцији, спавао са две и по хиљаде дама.
У Риму је одржана велика пенал ревија. Такмичење у извођењу пенала. Александар Аранђеловић победио је љубимца Рима Колоусија и младог Сиворија који је за ту ноћ био допутовао из Буенос Ајреса, и два Швеђанина Грина и Линдхолма. Александар Аранђеловић и Драгослав Шекуларац шутирали су слободне ударце Владимиру Беари. Удаљеност је била 25 метара. Победио је Аца Аранђеловић са 7:4, он је тада имао 44 године, а Шекуларац 26.
(Из књиге
„Само богови могу обећати”,
издање ''Љевак'', Загреб
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
