3320 25. 9. 2015.
Живот као стрип
БЕЛИ И ЦРНИ ОРЛОВИ
Прича о више од пола века дугој пустоловини групе руских војника, која се одигравала на три континента, почиње у Београду 1924. године, и то захваљујући превирањима у тада младој и ровитој албанској држави
Гарда краља Зогуа којом је командовао мајор Сукачев
Будући албански премијер и краљ Ахмет Зогу рођен је 1895. године у тврђави Бургајет, у североисточном албанском округу Мат, као Ахмет Мухтар Беј Зоголи (касније је „албанизовао” турско име у Зогу). Захваљујући сталешком положају, брзо је стицао политичку каријеру, тако да је већ 1921. године био премијер, министар полиције и заповедник албанске војске. Но, у земљи је имао низ политичких противника, који су га приморали да се у јуну 1924. године повуче са свих положаја и спас потражи у суседној Краљевини СХС (Југославији). С њим је у изгнанство пошло и 300 присталица из његовог фиса Мат, субетничке групе Гега.
У Југославији је, иначе, живео и Зогуов зет Цена Беј Криузију, моћни вођа фиса из околине Ђаковице. Уз Зогуа налазио се и осведочени пријатељ, загонетни пустолов, пуковник Леон де Гиљарди. Према једним изворима, Гиљарди је био пореклом Белгијанац, који је у Албанију дошао још 1914. године, у склопу Међународне контролне комисије. Но, постоји и далеко „романтичнија” верзија: Гиљарди је, наводно, био италијанског порекла а служио је у аустроугарској војсци. Но, приликом неуспешног атентата на његовог брата, ватреног политичара, погинула им је мајка. Кад је на завршетку суђења закључено да је читав случај био политички мотивисан па су атентатори ослобођени, огорчени аустријски официр узео је правду у своје руке и усред суднице ликвидирао мајчине убице. Након тога, дезертирао је из аустријске армије, пребегао у Тирану и ступио у албанску војску.
 |
| Албански краљ Ахмет Зогу |
Зогу се сместио у београдском хотелу „Бристол”, где је ковао планове за повратак у домовину. Како би „за своју ствар” придобио званични Београд, Југославији је понудио извесне територијалне уступке. Но, отишао је и корак даље: финансијере је потражио у моћним предузећима „Англо-Персијан” и „Стандард ојл”, обећавајући им концесије на експлоатацију албанске нафте. Тако је Зогуов план добијао конкретне обрисе – новац је обезбеђен, Цена Беј почео је војну обуку Албанаца око Ђаковице а припадници фиса Мат припремали су се за устанак у Албанији. Посебан споразум склопљен је с Београдом: Влада се сагласила да обезбеди наоружање, допусти Албанцима с Косова да се придруже Зогуовим трупама, обећала подршку 2000 добровољаца из Пограничне трупе и резерве одевених у албанску националну ношњу, те дозволила врбовање Руса-емиграната који су живели у Југославији. Једини услов био је да овим плаћеницима командује официр југословенске војске.
Овај избор није био случајан. Након трагичне епопеје припадника Беле армије, знатан број руских избеглица нашао је уточиште у Краљевини СХС. До 11. јуна 1921. код Ђевђелије су у Југославију прешли делови Првог армијског корпуса генерала Александра Павловича Кутепова, 1924 борца Донског и Кубанског корпуса генерала Фјодора Фјодоровича Абрамова и Михаила Архиповича Хостикова и 3520 припадника 1. кубанске дивизије Григорија Васиљевича Татаркина. До 29. августа истим путем пристигло је 3578 коњаника 1. коњичке дивизије генерала Ивана Гавриловича Барбовича, до 17. новембра – 1430 козака 1. донске бригаде, а 8. децембра – Николајевско коњичко училиште.
Влада у Београду одлучила је да целокупан састав 1. коњичке дивизије прими у Пограничну трупу и, делимично, у Жандармерију. У Пограничну трупу је 1921. године, на основу једногодишњег уговора, прво примљено 135 официра и 2611 војника а у Жандармерију 842 официра, да би тај број ускоро нарастао на 4500 војних лица. При томе, 1. бригада Коњичке дивизије распоређена је на линији Дебар–Призрен–Ђаковица, значи, према Албанији. Но, Скупштина је већ априла 1922. године донела Закон о формирању Финансијске страже, која је преузела низ дужности Пограничне трупе. У Финансијску стражу примљено је само 1700 Руса, тако да је велики број професионалних војника, с искуством у борби против албанских качака, остао без посла.
Стижу плаћеници Скендербегов шлем
У складу с договором склопљеним с Николом Пашићем, Зогу је упослио југословенског пуковника Андреја Михајловича Миклашевског као заповедника руских најамника. Миклашевски је у руској Црноморској флоти напредовао до чина поручника корвете. Пред почетак Првог светског рата преведен је у артиљерију и распоређен у 8. аутотранспортну, па у 1. чету борних кола. За храброст исказану током борби под Ловичем, 4. децембра 1914, одликован је крстом Светог Ђорђа 4. степена. Но, након почетка борби у Добруџи, пребачен је у 47. корпус генерала Андреја Медардовича Зајончковског, где се борио уз војнике Прве српске добровољачке дивизије. Овде је, наводно, одликован Карађорђевом звездом. Након избијања Октобарске револуције емигрирао је у Краљевину СХС, где је примљен у војну службу с чином пуковника. Миклашевски је регрутовао своје сународнике тако да су већ 10. децембра руски најамници почели да се прикупљају у Дебру. Пет дана касније овамо је с групом коњаника, који ће чинити окосницу Руског одреда, приспео Владимир Владимирович Берестовски, пуковник бившег 9. кијевског хусарског пука Кнеза Николаја Рјепина. Овај пук установљен је у склопу 9. коњичке дивизије Добровољачке, Беле армије током јесени 1919. године. Након великих губитака у борбама с Црвеном армијом, дивизион „кијеваца” убачен је 16. априла 1920. у 6. коњички пук, који је 8. августа ушао у састав 1. коњичке дивизије. Након преласка у Југославију, бивши кијевски хусари, као и цела дивизија, примљени су у Пограничну службу. Но, 1922. године већина њих остала је без посла па су са задовољством прихватили позив Берестовског, односно Миклашевског.
У Дебар је из Бугарске прешао и бивши пуковник Кучук Касполетович-Улагај с групом Черкеза. Улагај је служио у руском 18. северном драгонском пуку Данског краља Кристијана. Током Октобарске револуције прикључио се контрареволуционарној Кубанској армији а ускоро је добио команду над Черкеским коњичким пуком Прве коњичке дивизије. Након пропасти контрареволуције, емигрирао је у Бугарску. На позив Миклашевског, с неколицином бивших сабораца, придружио се Руском одреду. Тако је борбена група руских плаћеника коначно створена у ноћи између 16. и 17. децембра 1924. године. Одред је чинило 87 војника и подофицира и 15 официра а био је наоружан с два стара брдска аустроугарска топа М1899 калибра 70 mm, осам италијанских митраљеза „Фијат-Ревели” М1914 калибра 6,5 mm, пушкама италијанског, аустријског и руског порекла, као и својим личним сабљама.
Зогу је најамницима одмах поделио дужности и чинове албанске војске: заповедник Миклашевски добио је мајорске, а његов заменик Берестовски, начелник штаба Русинов, командир батерије Барбович и командир митраљеског одељења Кучук Улагај – еполете капетана прве класе.
Руски одред је 17. децембра, у 15 часова, под заштитом артиљеријске ватре југословенских трупа, прешао албанску границу у висини Пишкопеје и заузео околне висове. Истовремено, према Пишкопеји покренут је и одред плаћеника под командом Де Гиљардија. Цена Беј Криузију са својим саплеменицима заузео је 18. децембра Лукулу и Кукеш и у Пишкопеји се спојио с трупама Руског одреда и Албанцима – присталицама Зогуа. Напад на Тирану почео је истог дана, 18. децембра. Најамници и побуњеници доспели су за шест дана, без већег отпора, до првог већег места пред главним градом – Гур и Бар, а предвече су ушли у Тирану. Фан Ноли емигрирао је у Италију а Ахмет Зогу преузео је неограничену власт у Албанији.
Заклетва Мусолинију
По окончању преврата Миклашевски се вратио у југословенску војну службу, наводно, сходно свом искуству, у јединицу борних кола. Нова власт Ахмета Зогуа великодушно се одужила руским плаћеницима, па је већина њих прихватила ново држављанство и остала у Албанији. Војници су се настанили широм земље, посветивши се свакодневном животу, док је група официра у Скадру завршила специјалне четворомесечне курсеве за стицање виших чинова у албанској војсци. Но, кад су Италијани априла 1939. године окупирали Албанију, од бивших припадника Руског одреда у земљи је остало највише петнаест војника и официри Кучук Улагај, Красенски, Белевски и Сукачев.
Руски официри и војници у униформама Пограничне трупе Краљевине СХС
Лев Павлович Сукачев рођен је 1895. године, у селу Јаблочкино, на обали Балтика. Након завршетка Јелисаветградског коњичког училишта, ступио је у 5. улански пук Његовог величанства краља Италије Виторија Емануела III. Током 1916. године постављен је за начелника штаба Првог армијског авио-одреда а након оснивања Добровољачке, Беле армије, јануара 1918, ступио је у 1. коњички дивизион пуковника Василија Сергејевича Гершелмана. Но, 1. јула 1919. године прекомандован је у 5. александријски хусарски пук Њеног величанства императорке Александре Федоровне (познати и као „црни” или „хусари смрти”). Његов дивизион присаједињен је 16. априла 1920. новооснованом 1. коњичком пуку 1. коњичке дивизије генерала Ивана Гавриловича Барбовича.
Сукачев је 16. августа 1921. године код Ђевђелије прешао у Југославију, где је одмах потписао једногодишњи уговор за службу у Пограничној трупи и упућен је на сектор према албанској граници код Охридског језера. Но, због стварања Финансијске страже, он је, као и већина руских војних лица, остао без посла. Сасвим је разумљиво да је у оваквим околностима оберучке прихватио понуду Миклашевског. Штавише, после повратка Зогуа на власт, ступио је у албанску војску где је напредовао до чина мајора и заповедника личне Краљеве гарде. Али, 7. априла 1939, фашистичка Италија почела је напад на Албанију. Краљ Зогу пребегао је у Грчку а мајор Сукачев је заробљен.
Знајући за његово руско порекло и антибољшевичку прошлост, Италијани су му смислили даљу судбину. Истог јутра, 7. априла, авионом је пребачен на римски аеродром Чампини. Већ у 16 часова сусрео се с италијанским министром одбране Албертом Паринијем и министром иностраних послова грофом Галеацом Ћаном. С овог састанка колима је пребачен до резиденције дучеа, где га је примио лично Бенито Мусолини и без много околишења „предложио” му да ступи у италијанску војску, те окупи и преузме команду над пуком Албанске краљевске гарде. Дуче је, наводно, руском мајору рекао да за 5. мај приреди величанствену параду поводом празника фашистичке империје, те да планира да испред краља Италије продефилују и два батаљона Албанског гардијског пука Његовог величанства Виторија Емануела III.
Гарда је званично установљена Указом од 21. априла, а први гардисти већ су 29. априла, у касарни 2. пука Сардинијских гренадира, положили заклетву Бениту Мусолинију. Сваки гардијски батаљон састојао се из једне чете војника са севера (Геге), те две чете регрута с југа Албаније (Тоске). Парадну гардијску униформу осмислио је познати сликар руског порекла Алесандро Дегаи, и то према скицама које је радио још за бившег албанског краља Зогуа. Две „северњачке” чете добиле су униформу која се мало разликовала од одеће „јужњака”: сви су носили кратку албанску фустанелу и џамадан. Но, Геге су добиле национално, бело кече јајоликог облика, док су Тоске носиле конусну капу са заравњеним данцетом, сличну фесу. При томе, општи знак Гарде био је стилизовани шлем албанског националног јунака из 15. века Ђерђа Кастриотија Скендербега, с представом козије главе (шлем се, иначе, чувао у Културно-историјском музеју у Бечу а у Тирани се налазила само његова копија из 1937. године). Лично Мусолини је све одобрио и наредио да војна задруга Унионе милитаре хитно произведе потребан број делова одеће.
Тако је 9. маја нова гарда Виторија Емануела, на челу са заповедником Сукачевом, успешно продефиловала пред свечаном трибином. Но, како је улога овог пука била чисто протоколарне природе – држање почасне страже испред дворца Квиринале у Риму, први батаљон придодат је још 8. маја 1. пуку Сардинијских гренадира, док је други одаслат у састав Команде територијалне одбране Тиране. Тако је Сукачев по четврти пут променио врховног заповедника. Но, то није био крај. Након капитулације фашистичке Италије, септембра 1943. године, приступио је новој војсци италијанске Републике, где је, у чину бригадног генерала, 1949. године, часно пензионисан. Пензионерске дане је све до смрти, 1975. године, мирно проживео у – Сједињеним Америчким Државама!
Од Кучука до Николаја
Бивши руски драгонски официр, заповедник Черкеског пука и командир митраљеског одељења Зогуових „експедиционих” снага Кучук Улагај положио је испите за чин пуковника и постављен је за начелника албанске војне ергеле у Шијаку крај Драча. Ускоро је на себе скренуо пажњу италијанских инструктора, који су га послали на четворомесечни курс у Скадар и, потом, поставили за заповедника Мешовите групе (Групо мисто) 3. алпске дивизије Јулија у Тирани. Након италијанске окупације Албаније, Улагај се вратио у Југославију.
Руски бомбардер „Иља Муромец” и етиопски „потез 24” – авиони на којима је летео пуковник Александар Барбович
Током рата, кад је генерал Султан-Гелеч-Киреј створио пронемачку дивизију састављену од кавкаских брђана, преузео је команду над Кавкаским планинским одредом а постављен је и за председника Муслиманског комитета за ослобођење Кавказа. Пред крај рата прекомандован је у Југославију, где се борио против партизанске војске. Савезници су га заробили у Линцу но, захваљујући албанском пасошу, није испоручен Црвеној армији. Енглези су га пребацили у Рим, одакле је емигрирао у Чиле. Све до смрти, 1953. године, радио је у Војно-географском институту у Сантјагу.
Кијевски хусар и један од водећих официра Руског одреда пуковник Владимир Владимирович Берестовски остао је у Албанији све до смрти, 1944. године.
Михаил Кресенски, бивши потпоручник руског 17. драгонског Нижњегородског пука Његовог величанства и млађи официр у митраљеском одељењу Руског одреда, такође је остао у Албанији. По завршетку неопходних курсева, постављен је за заповедника тешке артиљерије. После окупације Албаније, 1939. године, прешао је у италијанску војску и у саставу Италијанског експедиционог корпуса у Русији борио се против сународника. Кад је почетком 1943. године италијанска 8. армија враћена у Италију, Кресенски је поново прекомандован у Тирану, где је постављен за председника Специјалног војног суда за борбу против комуниста. Кад је Албанска народноослободилачка војска заузела Тирану, Кресенски је заробљен, осуђен на смрт и, 1945. године, обешен.
Николај Александрович Белевски, још један од официра митраљеског одељења Руског одреда, у Албанији је служио под командом Сукачева у краљевској гарди. Он је, иначе, у Русији завршио Николајевско коњичко училиште и служио у 9. хусарском кијевском пуку Кнеза Николаја Рјепина. У Белој армији налазио се у саставу наставног дивизиона коњичких јункера Николајевског училишта, које је 8. децембра 1921. прешло у Југославију и наставило с радом у Белој Цркви.
Но, и он је, уз Кучук Улагаја и Кресенског, 1939. године ступио у италијанску војску. Упућен је на Источни фронт, где се борио под Стаљинградом. Након повлачења 8. армије поново је распоређен у Албанију, где је погинуо у борби с партизанима.
Први етиопски пилот
 |
| Етиопски национални херој и ваздухопловни ас Михаил Бабичев |
Још 1883. године, с циљем да успостави црквене и политичке односе између Русије и Абисиније, у Адис Абебу отпутовао је Николај Иванович Ашинов који се зближио с тадашњим лијом Касај Мерхом, касније негусом (царем) Јоаном IV.
Официр Лајб-гардијског Уланског пука Његовог величанства и 1. уманског кубанског козачког пука Бригадира Головатог Николај Степанович Леонтјев појавио се у Етиопији 1894. године. Стекао је пуно поверење новог негуса Менелика II, створио је прве јединице стајаће етиопске војске а награђен је високим чином деџазмега. Но, тек 1896. и 1898. године у Етиопију су приспеле прве званичне војно-политичко-санитетске мисије у којима су се, између осталих, налазили официр Лајб-гардијског Хусарског пука Његовог величанства Александар Ксаверјевич Булатович и, касније чувени атаман, Петар Николајевич Краснов, сотник Лајб-гардијског Атаманског козачког пука Његовог императорског височанства наследника царевића.
Септембра 1897. године, с мисијом државног саветника Петра Михајловича Власова и поручника Александра Булатовича у Абисинију је стигао корнет 25. казањског драгонског пука Аустријског надвојводе Леополда, Иван Филаретович Бабичев. Одушевљен овом земљом, Бабичев је, практично, дезертирао из руске војске и остао у Етиопији. Ступио је у армију и догурао до највишег чина – фитаурарија. Бабичев се у Адис Абеби оженио и добио петоро деце, између којих и сина Михаила. Михаил Бабичев ступио је у школу оклопних јединица, но кад је Етиопија купила првих шест авиона, француских „потеза 25-А2”, одмах се пребацио у ваздухопловство. Команду над новим ваздухопловним снагама преузео је Француз Андре Маиле па Пол Колиже.
У међувремену, Михаил је постао близак пријатељ с расом Стафара Меконеном, будућим негусом Хаилем Селасијем. Ускоро је, уз Немца швајцарског порекла Лудвига Матијаса Вебера, постао и лични царев пилот. Кад је 3. октобра 1935. године Италија без објаве рата напала Етиопију, Бабичев је преузео команду над авијацијом. Тако се под његовом командом нашао и земљак, бивши припадник руског ваздухопловства Александар Павлович Барбович који је, захваљујући искуству, био и војни саветник негуса Хаила Селасија.
Нажалост, недовољно обучена и опремљена абисинска војска поражена је и поред херојског отпора – 5. маја 1936. италијанске трупе ушле су у Адис Абебу. Барбович је заробљен и 1940. године умро је у заробљеничком логору, заборављен од свих послодаваца којима је верно служио. С друге стране, Бабичев је преживео рат и, након повратка Хаила Селасија, 1941. године, проглашен је за етиопског националног хероја. Умро је 1964. године у Адис Абеби и сахрањен је на Гробљу хероја, покрај цркве Свете Тројице. На његовом споменику пише „Овде почива први етиопски пилот”.
Аутор:
Бранко Богдановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
