3320 25. 9. 2015.
Шора, а у Банату
БЕЈЗБОЛ, СТАРА
Легенда каже да Американци данас не би знали за ову игру да Михајло Пупин у САД није пон ео крпењачу којом се још одмалена играо у завичајном Идвору
змеђу банатских шора и америчког бејзбола има више сличности него између рагбија и америчког фудбала. Американци тврде да бејзбол играју већ вековима. Неки чак кажу да се савремени бејзбол развија још од четрнаестог века. Ипак, ништа мање озбиљне нису ни тврдње Банаћана да је овај спорт потекао баш из њихових крајева. У Банату деца прво проговоре, проходају, па науче да шорају.Исти такав пут као дете у родном Идвору прешао је и један од највећих српских научника – Михајло Пупин. Легенда каже да је, пошавши у САД 1874. године, Пупин са собом понео лоптицу којом се играју банатске шоре. Иако постоје записи да је прва званична бејзбол утакмица одиграна 19. јуна 1846. године у Њу Џерзију, Банаћани сматрају да је превише велика случајност то што је бејзбол постао амерички национални спорт баш у време када се српски научник искрцао на обале Новог света.
Цуре и палица
За шоре се не зна када су тачно настале, али се зна да су је први играли чобани који су чували краве и овце по Банату. Ову игру, која се у почетку звала „лопта на бегање”, брзо су преузела деца, а данас је играју и они који већ одавно не седе у ђачким клупама. Банатско село Томашевац покрај Зрењанина, у коме живи тек хиљаду и петсто људи, најпознатије је по овој старој игри. Да би „шорање” могло да почне неопходно је да се сакупи по десет чланова у две супротстављене екипе, да се одреде две цуре, односно – како би се рекло америчким речником бејзбола – две базе које су једна од друге удаљене четрдесетак метара, да се набави једна палица и једна крпена лопта величине тениске лоптице.
Више играча него публике, ал’ само док не крене „светско првенство”
Ове крпењаче раније су правила деца, а данас их у Томашевцу израђује чика Марко кога остали мештани у шали зову економ села. Раније се у лоптицу стављало парче цигле које се обмотавало крпом, или старом чарапом, а затим се све учвршћивало канапом. Он би се прво омотавао око крпе тако да личи на режњеве диње, а затим попречно како би се добиле коцкице. Многи Томашевчани кажу да њихова лоптица за шоре личи на бомбу „крагујевку”, и да је једина разлика то што је округла. У шали кажу и да је једнако убојита, јер кога удари, аутоматски престаје да се игра. Стога је, након небројено много разбијених прозора и још бројнијих повреда, томашевачки економ одлучио да прекине овај опасан обичај. Томашевац је подељен на два дела – Чоку и Маријево. Зависно од тога у ком делу села су одрасли, најславнији „шорачи” већ деценијама деле се на Маријевчане и Чокање.
Старији Банаћани и данас причају како је ривалство између ова два дела села веће него између „Црвене звезде” и „Партизана”. Мештани причају како су се раније, а све чешће и данас, деца свакодневно сакупљала, делила у две групе и шорала свуда по селу. Из сваке групе бирали су се они који најјаче могу да ударе лопту, и називали су се „ранице”. Задатак им је био да ударе лопту што јаче како противничка екипа која је у „кечу” (војвођански израз кечати води порекло од енглеске речи catch што значи хватати) не може да стигне да ухвати ту лоптицу пре него што екипа која удара, то јест шора, претрчи простор и врати се на почетну цуру.
Данас се у многим спортовима подбацује новчић како би се одлучило ко први сервира, бира страну, и тако даље. Банаћани су, чини се, били проницљивији те су смислили праведнији начин одлучивања ко ће добити привилегију да први шора. Наиме, по један члан из обе екипе такмичио се за првенство у шорању. Један играч би ухватио палицу за доњи крај, затим би је играч супротне екипе обухватио шаком тако да она додирује шаку противничког играча. Ово би се понављало све док неко не би стигао до врха палице, што је значило да његова екипа прва шора. Уколико би се, пак, десило да један играч ухвати врх палице, али да је држи са само пола шаке, онда би противнички играч скинуо капу и ударио по доњем крају палице покушавајући на тај начин да му избије палицу из руке. То је значило да ко није довољно снажан да задржи палицу са пола шаке, као да је никада није ни држао. За казну, његова екипа би морала да иде у кечу. Данас, као и раније, не постоји никакво ограничење с колико година може да се почне са играњем шора. Исто тако не постоји ни горња граница, односно старосно ограничење када би требало да се престане са „шорањем” . У Банату, а нарочито у Томашевцу, данас замахују палицом и деца и деведесетогодишњаци. Кажу да је најважније да се здружиш с онима који већ играју, јер они су ту да пренесу игру новим генерацијама. Ипак, чини се да су Банаћани генетски предодређени за ову игру, те је и данас веома тешко наћи село у Банату у коме неко није бар једном трчао између две цуре.
Има нека тајна веза
Правила америчког бејзбола и банатских шора готово да су потпуно иста. За овај, наизглед невероватан, феномен Банаћани кажу „крив” је српски научник Михајло Пупин. Он је рођен 1854. године у селу Идвор у банатској општини Ковачица, у коме је још као дете научио како се шора. Прича се да је, као и сваки Банаћанин, обожавао да трчи између цура. Легенда каже да је понео крпењачу за шоре када је кренуо у Праг да доврши средњу школу. Када му је отац изненада умро, одлучио је да оде у Америку где је наставио школовање и на крају постао универзитетски професор.
Банаћанин...
... и његов амерички колега
Свој деци која одрасту у Банату омиљена посластица су гомбоци са шљивама, те не чуди што је српски научник по доласку у САД сав новац дао на оно што је највише личило на овај слаткиш. Када се 1874. године искрцао у Касл Гардену имао је само пет центи које је одмах потрошио на питу са шљивама за коју је сам рекао да је имала више коштица него шљива. Међу осталим малобројним личним стварима Пупин је имао и лоптицу за шоре. Не може са сигурношћу да се тврди да је баш он Американцима донео бејзбол, али узимајући у обзир сличности ове две игре сигурно је да је некаква веза морала да постоји.
Мајстори из ОрловатаИпак Американци тврде да њихов омиљени спорт еволуира још од 1344. године када је написан извесни француски спис у коме постоји цртеж црквењака који играју игру која се тада звала La soule и која има елементе данашњег бејзбола. Касније се дошло до трагова да бејзбол води порекло из Енглеске, а на америчком континенту први пут је поменут када је грађанима града Питсфилда у савезној држави Масачусетс забрањено да играју бејзбол око градске скупштине. Бејзбол је постао амерички национални спорт средином педесетих година 19. века. Американци који су се бавили испитивањем порекла бејзбола не помињу идворског Пупина.
И светско првенство
Свакако да између америчког и банатског спорта постоје разлике, нарочито уколико се посматрају савремене верзије оба спорта. Најуочљивија је то што терен за шоре има две цуре, док онај за бејзбол има четири базе. Терен је у Банату правоугаоног облика и много је мањи, док Американци свој зову дијамантским, јер му је форма ромбоидна. У бејзболу се користе заштитне кациге које „шорачи” не носе. Лоптица за шоре је, и без парчета цигле, опаснија од оне за бејзбол. Банаћани кажу да је то зато што америчка не личи на „крагујевку”. Томашевачки „стадион” је доскора била пољана поред вртића, док амерички стадиони примају и по неколико хиљада посетилаца.
Упркос свим разликама, сличности су неспорне, а неке су наизглед и зачуђујуће. Нико се не би изненадио када би на вестима чуо да је почело светско првенство у бејзболу. Последње је одиграно 2009. године у пет светских градова, а Србија се, иако има бејзбол репрезентацију, није пласирала на ово такмичење. Иако на први поглед може да звучи као да је у питању нека грешка, не треба да се изненадите ако негде чујете да је почело светско првенство у банатским шорама, које се од 7. јула 2001. године традиционално одржава у Томашевцу.
Изглед терена за банатске шоре
Пре него што су дошли на замисао да организују светско првенство, Маријевчани и Чокањи су се скупљали сваког Ускрса да шорају. Како су шоре биле заказане баш на овај велики празник, правило о одабиру екипе која прва шора је измењено. По један такмичар из сваке екипе донео би јаје и чије буде јаче његова екипа би узимала палицу и одлазила на почетну позицију. Након петнаестак година оваквих обичаја Томашевчани су одлучили да приреде званично светско првенство. Иако је у питању светско првенство, које се у другим спортовима одржава сваке четврте године, Банаћани своје најзначајније такмичење приређују сваке године.
Те 2001. године учествовале су само четири екипе – једна из Орловата, друга из Новог Сада и две из Томашевца. Сваке наредне године екипа је било све више, а тренутно постоји чак тринаест регистрованих тимова који су се на квалификационим турнирима широм Баната борили за учешће на светском првенству. Па су тако белоцркванске „Лале” играле против панчевачких „Ђилкоша”, док су кикиндски „Мамути” ударили на „Бечкеречке кере”. Све то су посматрали „Орловатски орлови”, док су чекали да из Румуније стигне екипа „КУД Радмина”.
Дванаесто светско првенство одржано је у Томашевцу од 29. јуна до 1. јула. До закључења овог броја (29. јун) нисмо, подразумева се, могли да знамо име новог светског првака.
Иако банатске шоре још нису добиле званични статус спорта, надајмо се да ускоро сигурно хоће. А, ко зна, можда једном буду и на списку олимпијских игара, па ћемо се за педесетак година будити у два ујутру да бодримо српске шораче.
Аутор:
Милана Панић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
