3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Шарл Бодлер
БАШТОВАН
Чувени француски песник истакао се и као изузетан ликовни критичар и претеча модерних схватања. С много храбрости неке тада признате сликаре називао је „мазалима”, а непознате или исмеване генијима. И док је наглашавао важност боје у сликарству, своју косу је (далеко пре панкера) бојио у зелено! 
з свог оца Франсоа, који је пре пензионисања радио као кустос Луксембуршког дворца и аматерски сликао, Шарл Бодлер (1821–1867) је још у детињству заволео уметност. Од малих ногу често је цртао и са родитељима посећивао музеје. На жалост, у шестој години изгубио је оца, а годину дана касније и пажњу мајке Каролине, која се преудала за једног официра. Нови удар доживео је када су га из Париза послали у Лион на школовање, где је живео у пансиону. Некад мажен и пажен, питао се да ли га је обожавана мајка, коју је гледао као „идола и друга”, одбацила и издала? Дуго је осећао тугу и „самоћу у срцу”, па је из ината слабо и нередовно учио. Касније, на колеџу Луја Великог добио је награду за латинске стихове, али одатле су га избацили 1839. године, јер је одбио да професору преда ђачку цедуљицу. Наредне године уписао је правни факултет у Паризу и недуго затим стекао „шарено” друштво – упознао је славног писца Балзака, разне песнике и уметнике, боеме, „пријатељице ноћи”... Свет је запрепашћено гледао отменог младића, лепог, који се јавно забавља са проститутком и рецитује јој стихове. Нису знали да тај господичић намерно пркоси грађанским правилима, и да рукавице носи како због моде, тако и због страха од шуге.
Уметнички мајмуни
Забринута мајка и строги очух послали су Бодлера 1841. године на пут у Индију (у пратњи једног морнаричког капетана), са циљем да га одвоје од лоших навика, али и од планова да постане писац. Међутим, током боравка на Маурицијусу, „блудни син” одлучио је да прекине путовање и врати се кући, како би се посветио књижевности. Већ тада написао је значајне песме, међу њима и чувеног „Албатроса”. Наставио је да води буран живот, уз нову љубавну везу с мелескињом Жаном Дивал, која је наступала у једном малом позоришту. Одмах по пунолетству добио је знатно наследство од оца, које је немилице трошио: плаћао је раскошан стан у Пимодановој палати, стилски намештај, персијске тепихе, уметничке слике, одећу, гозбе... Посећивао је и оближњи „Клуб љубитеља хашиша”, у коме су се окупљали Готје, Балзак, Делакроа и други. Пошто је за две године преполовио добијени новац, мајка му је преко суда одредила старатеља, који му је исплаћивао до двеста франака месечно.
Понижен што му ограничавају слободу, млади песник одлучио је да распрода све што има и пресели се у хотел. Знао је да ће трпети оскудицу, али није желео да одустане од својих снова о уметности. У исто време градио је „мрачну славу”: бојио је косу у зелено и причао да је полицијски жбир, да је наклоњен истом полу, да пише порнографију, да је убио и појео свог оца... Како су му веровали сваку реч, померао је границу измишљотина, док на крају није закључио: „Пливам у срамоти као риба у води'”.
Био је велики пријатељ и поштовалац сликара Ежена Делакроа (на фотографији је његово уље на платну ''Слобода предводи народ'', 1830, данас у Лувру)
Бодлер је изузетно волео, осећао и пратио сликарство, што је искористио за писање критичких текстова „Салон 1845. године”. Усудио се да нападне тада омиљеног државног сликара Ораса Вернеа, који је на платнима славио француско освајање Алжира: тврдио је да су дела „ратника који слика” дречава и хаотична, „фабрикована пуцњавом из пиштоља”. Предвидео је да уметникова слава неће трајати дуже од рата, чим престану да га подржавају гарнизони. Устао је и против сликара с мало душе, а доста спретности, који са вредних остварења копирају све што им западне за око и лутају у изразу. Звао их је „уметнички мајмуни” и „мазала”, који гомилају бедне, тужне, безбојне или једноличне радове. Против неукуса борио се и хумором, па је слику „Последњи тренуци Неронови” описао као „тајни скуп дебелих дивљака”.Борбена љубав
С друге стране, свим срцем стао је у одбрану Ежена Делакроа (1798–1863), који је тада трпео нападе и подсмехе критичара и супарника. За овог сликара романтизма говорило се да користи „крвожедне” боје, да црта „пијаном метлом”, да је начинио „покољ у сликарству”...
Међутим, Бодлер је с дивљењем гледао његова платна с приказима средњег века, Оријента, свирепости, убистава, ратника, тигрова, али и савремене револуције. Бранио је привлачност његових женских ликова и тврдио да су отмени, а не ружни и „налик жабама”. Пошто је препознао чудесну лепоту, заталасан цртеж, пламтеће боје и снажна осећања, назвао је Делакроа генијем и најоригиналнијем сликарем старих и нових времена. Уз напомену: „Тако је то. Шта да се ради”.
Иако је најавио да спрема текстове „Оглед о модерном сликарству”, „О карикатури” и „Давид”, Бодлер је исте године покушао самоубиство ножем. Оставио је поруку – „Убијам се јер сам некористан за друге – а опасан за себе”, и завештање по коме имовину уступа Жани Дивал, а рукописе пријатељу песнику Банвилу. Међутим, како је прошао само са рањавањем, опоравак и спас потражио је код мајке и у грозничавом раду. Писао је збирку песама, новеле, критике „Салон 1846. године”, преводе Едгара Алана Поа... Ускоро се спријатељио са сликаром и социјалистом Гиставом Курбеом (1819–1877), који му је урадио портрет на слици „Атеље”. Прихватио је неке његове слободарске замисли, па је током устанка 1848. године, одевен у радничку блузу, ишао на барикаде и узвикивао:
„Смрт генералу Опику!” Да ли је свог очуха мрзео што је на страни „буржуја” или што га је сматрао „уљезом” који му отима мајчину љубав?
Током времена предавао се вину и хашишу, а своја искуства о „вештачким рајевима” стављао је на папир. Посећивао је кафане „Ротонда” и „Суфле”, као и редакцију часописа „Уметник”, где се виђао са сликарима, вајарима, писцима, моделима... Са Жаном Дивал водио је „борбену љубав”: у добрим данима писао јој је песме и цртао портрете, у лошим није желео ни да је види. Сметало му је што некадашња лепотица одбија да учи, не диви се поезији (ни њему!) и у собу доводи псе, којих се грозио. Обожавао је искључиво мачке, па им је посветио неколико песама. Услед невоља с „ружном болешћу” почео је да користи и опијум, који је доживео као сласт и мучење. Пажљиво је проучавао искуства Томаса де Квинсија о истој теми, а онда их је убацивао у своје приче. Али, и даље је сматрао да је највећи „опијум за срца смртних људи” – сликарство.
Смех с језом
У „Светској изложби 1855. године” своје најснажније текстове посветио је делима Ежена Делакроа: у њима је видео живот који „буја и ври без престанка” и боје што буде помисао на романтичну музику. (Иначе, Бодлер је обожавао музику Бетовена, Листа и Вагнера, а бавио се и музичком критиком. Позориште га није узбуђивало и шалио се да му је тамо најзанимљивији лустер!) Бранио је право „песника у сликарству” да приказује ружичасте коње и не оптерећује се тачношћу цртежа, јер савршени круг у природи не постоји. Залагао се за употребу живе линије, јер му се чинило да она строга затвара лик „као лудачка кошуља”.
Похвалио је и стваралаштво Домијеа, Бројгела, Хогарта и Гоје, великана који су користили „опасан смех” у сликарству. Посебно је истицао карикатуре тада омраженог Онореа Домијеа (1808–1879), које приказују покоље, пребијања, хапшења, претресе, тровања... Закључио је да се „мудрац само са језом смеје”. С друге стране, Домије је њега подстицао да слика, али не само из забаве, већ да озбиљно развија своју надареност.
Исте године Бодлер је писао: „Заиста сам уморан од потуцања по прчварницама и хотелским собама”. Следећег лета прекинуо је четрнаестогодишњу везу са Жаном Дивал, због чега је доста патио. Иако више није писао током ноћи (што је раније из потребе за миром често чинио), остао је раздражљив и ћудљив. Рецимо, када је након дугог дописивања провео страсну ноћ са госпођом Сабатје, већ сутра јој је поручио:
„Пре неколико дана била си божанство, то је било тако угодно, тако лепо, тако безбедно. Ето, сада си жена.” А када му је умро очух, мајци се заклео да од тог тренутка припада само њој.
Године 1857. пуштена је у продају збирка песама „Цвеће зла”. Бодлер је „болешљиво цвеће” посветио Теофилу Готјеу, док је стиховима осликао дивна и страшна стања душе у модерном животу. Изјавио је:
„У ту грозну књигу унео сам цело своје срце, сву своју нежност, сву своју религију, сву своју мржњу”. За теме је изабрао смрт, вино, изгубљену невиност, љубав жене према жени... Песму „Светионик” написао је надахнут сликарством и ту помиње старе мајсторе Леонарда, Микеланђела, Рубенса, али и величанственог Гоју... (Када су проучавали његов рад стручњаци су закључили да је песму „Тасо у тамници” створио по слици Делакроа, „Цигане на путовању” по гравири Калоа, „Дон Хуана у паклу” по Гереновој литографији, „Duellum” по Гојином Капричу бр. 62).
Ветар крила лудости
Међутим, критика се свом силином обрушила на ствараоца: истицали да је у питању „пијаница, безбожник, развратник и лакрдијаш” који у својим стиховима „одвратно здружује с подлим, гадно братими с поквареним”. Француска штампа је с великим занимањем пратила случај, нарочито од када су после заплене књиге Бодлер и издавач завршили на суду. Од тринаест оптужених песама шест је избачено из збирке, а „кривци за неморал” добили су новчане казне. Међутим, у одбрану истине стао је славни писац Виктор Иго, с тврдњом да „'Цвеће зла' сија и бљешти попут звезда”.Током шездесетих година 19. века Бодлер је живео веома тешко, јер му је издавач банкротирао. Поручио је мајци:
„Сам сам, без пријатеља, без љубавнице, без кучета и мачета, коме да се пожалим?” Мучиле су га мисли о самоубиству, али и страх да ће изгубити разум, о чему је забележио:
„Осетио сам ветар крила лудости, како изнад мене прође”. Године 1863. веома га је погодила вест о смрти драгог Ежена Делакроа, али нашао је снаге да састави некролог – великана сликарства описао је као доброг, образованог човека, са „неком врстом нарочите нежности – мирне благости, која увек иде под руку са генијем”.
Када је закључио да је Париз „средиште и зрачење опште глупости” преселио се 1864. године у Брисел. Разочаран у љубав и друштво, спас је потражио у писању и превођењу. Међутим, почео је да пати за родним градом, који му се из даљине учинио као „најлепше место снова”, а не као некадашњи „пакао”. Иако су га болест и беспарица све више притискали, наставио је да се бори. Међутим, када је сазнао да му је млади песник Верлен у часопису „Уметност” посветио текст пун хвале, одговорио је:
„Ови младићи ме ђаволски плаше. Ништа више не волим него да будем сам.” На жалост, 1866. године доживео је мождани удар, док је са сликаром Фелисјеном Ропсом стајао у цркви. Успео је да преживи, уз губитак говора и одузетост, а затим је смештен у санаторијум у Паризу. Преминуо је 31. августа 1867. године, на рукама мајке.
Музеј љубави
Време је, као најбољи судија, показало величину Бодлера као песника, али и као ликовног критичара. У Француској је проглашен за родоначелника те области, иако се нашао у друштву Балзака, Готјеа и Дидроа. Историчари уметности издвојили су само његово име, док су друге писце сврстали у аматере. Сва његова гледишта прихваћена су као истинита, једино му је замерено што није довољно подржао сликара Манеа.
Бодлер је говорио је да критичар мора да проникне у уметникову замисао, а затим да пише забавно, поетично, пристрасно. Сликарима је саветовао да уче од природе која никада не греши и деце која имају маштовитост, осећајност и нови поглед на свет. Стао је у одбрану дела романтизма, јер је у њима препознао узбудљиве теме, снажну машту и лепоту израза. Посебно се радовао раскошним бојама, које је описивао као мирне, веселе, жалобне, застрашујуће, музикалне. И мада је великог сликара класицизма Енгра критиковао да се према боји односи као „машамода, продавачица помодне робе”, хвалио га је као врсног цртача.
У париском Лувру је и слика Петера Рубенса ''Искрцавање Марије Медичи у Марсеју'', 1622 - 1625. Песму ''Светионик'' Бодлер је написао надахнут сликарством старих мајстора
Задивљен Енгровом „Одалиском”, жалио је што не постоји неки „музеј љубави” у коме би се сакупила сва врхунска дела са „голицавим” призорима. Иначе, као поштовалац еротике понекад је листао и раскалашне гравире, али осећао је горчину што су лоше израђене. Нису му се допадале ни бестидне слике Ђулија Романа, Рафаеловог ученика и сарадника, јер у њима није препознао искреност. Замишљао је да се на једном месту нађу слободнији радови великана као што су Делакроа, Енгр, Вато, Рубенс... Није имао ништа против ни „папренијих” призора, али да су урађени са много тананости.
И док је са изоштреним укусом писао независне и смеле ликовне критике, Шарл Бодлер учинио је нешто ново – показао је да врхунски написан рад постаје продужетак уметничког дела! Пренео је и важну поруку да се трагање за савршенством вечно наставља. Јер, проучавање лепог је „двобој у коме уметник врисне од ужаса пре него што доживи пораз”.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
