3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Вал Монд
АМБАСАДОРОВ
мбасадоров златни лабрадор зове се Карли, што на језику свахили значи зачињено или љуто. Главни керовођа је амбасадор, а његова супруга је керовођин заменик. Амбасадор обично носи одело и кравату, и изгледа веома отмено. Она пак никада не изгледа отмено, носи изношени црни капут, главе повезане неким од својих шалова. Мало дроњав стил, отприлике. И наравно, иако је његова госпођа шеф и предводник, амбасадор увек има последњу реч. Три месеца у Ресавској улици
Велики догађај десио се на Божић, 7 јануара 2013 године: амбасадор и његов пас преселили су се у центар града. Упркос њеном изгледу и понашању Карли није британски пас, рођена је у Србији. Дошла је из одгајивачнице у Сурчину чији власник гаји лабрадоре за премијера Дачића, није мала ствар, и јако добро зна свој посао. Када је напунила осам недеља Карли је отпутовала на Дедиње у амбасадорску резиденцију. Ту је провела дивних тринаест месеци живећи на високој нози, и уживајући у амбасадорској башти… њушкајући око магнолија на савршеном енглеском травњаку, у сенци британске заставе која је увек лагано лепршала.
Све се променило и живот у раскоши окончао се после једне необјашњене експлозије у резиденцији. Донета је одлука да се све инсталације промене, а амбасадор и његова породица преселе у стан, у Ресавској улици, из кога може да се добаци псећа лоптица до мањешког парка. Тако да је преко ноћи Карли постала градски пас. Живот је изненада постао друштвен… појавили су се други пси, тамо, напољу. Мањеж, некадашње краљевско јахалиште, је данас игралиште за куце. Парк се угнездио између Југословенског драмског позоришта с леве, и зграде Министарства за друштвену инфраструктуру („шта ли би то могло да буде?”, пита се Карли увек). Збогом британска заставо, добар дан заставо Србије… збогом риби и кромпирићима, „жапцу у рупи” и другим енглеским јелима, здраво пљескавице, палачинке, млади сиру… мљац.
Суштинска природа
Карли никада није била право оличење свог имена. Није ни најмање љута. Није ни дивља. Осетљива је, нежна и одана. Крзно јој је (кад се не лиња, па длакави амбасадорску елеганцију) увек свилено под руком, сем када га разбаруше непознате њушкице, или неочекивани напасници. Лавеж јој је увек страшнији од угриза, лавежом само и гризе у ствари, будући да јој зубе не занима ништа сем хране. Могло би се рећи да је „усисивач” у псећем облику, али увек нежна, увек стрпљива. Очи су јој најнежнија намрешкана мрка, могло би да се заплива у њиховој благости.
Босонога у парку
Кучкари су чудан свет, повезује их заједнички заштитнички инстинкт и љубав према њиховим животињама. Увек морају да уравнотежују здрав разум и потребу да се прибегне миту и корупцији. Сви су уједињени у презиру према неодговорном власнику који шета пса, или пролазнику који не воли псе. Уједињени су истим послом природних потреба њихових љубимаца (како би ово могло отменије да се каже..?) које изводе на ваздух. Морају да излажу своја тела и душе силама природе и то три, четири, па и пет пута дневно. Морају да носе посластице које смрдуцкају, а и кесе за каку. За повоце су везани чвршће и од самих паса.
Мањеж ће за Карли увек бити јединствен, иако сигурно има доста сличних паркова по Београду. Омеђен трамвајским шинама и нељубазним аутомобилима, парк је право завереничко састајалиште (био је он то и раније, али у друге сврхе...), и то због једне табле, која каже:
„Забрањено слободно кретање паса осим у периоду од 22х до 10х”.
Сад, изгледа да за ову забрану нико и не хаје... како онда да човек не пусти свог пса са повоца? Тако је парк, хоћеш–нећеш, постао огледало, и одјек у малом, великог света око парка у коме се људи буне против система тако што се праве да га не виде. Само спустиш главу, проњушкаш мало око дрвећа и лепо махнеш репом неколико пута… као да се ништа никад не дешава, не изражаваш мишљења, и не гласаш, то никако! Систем, попут ове табле у парку (амбасадор је на њу бацио поглед једном, и никад више), јесте ту да би се људи правили да је не виде.
Наравно, нису сви власници паса у парку од исте феле. Ту су они редовни, који се поздраве и онда гледају своја посла. Искусни познаваоци, они који су ту три-четири пута дневно, опремљени знањем и искуством, у друштву својих расних градских фаца од паса. Ти увек питају „Женка? Мужјак?”, и одахну са олакшањем кад им се обелодани Карлина женственост. Има и оних који са непознатим странцем размене по коју, о ономе што се управо чује у граду тог дана, провалнику код Јованке Броз или скандалу с млеком, на пример. „И како сада човек да верује да је било шта од хране безбедно, кад је ово са млеком? Ништа од тога не треба јести, само оно домаће треба човек да једе.”
У потпуном контрасту са њиховом дружељубивом говорљивошћу је закукуљена ћутљивост ноћних вребача који проверавају стање ствари на терену. Увек мора да се пази на те застрашујуће, иако ретке, уљезе. Ти стално гледају има ли ту неког сумњивог пит була, или распуштеног мастифа. Зачин свакој шетњи по парку, дода јој мало „карли”-ја.
Под рефлекторима
Поноћне шетње у тишини амбасадору су увек биле најпривлачније, и најопуштеније. По мраку није морао да брине да ће га неко угњавити, а могао је да се преда својим мислима или открије нешто ново у крају. Обично би му мисли одлутале неком стазом историје, на коју би га навела Карли док цуња по парку и њушка око постамената скулптура које красе парк. Кад Карли застане да оњуши подножје скулптуре, амбасадор застане да прочита натпис.
Једне ноћи је био надахнут да о томе нешто и запише у свој дневник.
Загонеткама никад краја у Мањежу. Уз све пролазне власнике паса (а има ли, управо, пролазнијих од нас овде?), чиновнике, чистаче, навијаче, љубавнике, скитнице, ту су и они трајнији ликови, који стално бораве у парку. Њихове бисте, ноћу рефлекторима обасјане, нас гледају. Имају лагане, снегом нанете беле покривке на главама, привремене додуше. Карли на њих некада баци поглед, иако јој је обично много занимљивије оно што је пред постаменте положено.
У горњем делу парка срећемо се са Фредериком Шопеном и Францом Листом, сваки са по једне стране њиховог српског савременика Јосифа Маринковића. Но, да ли су Лист или Шопен икада компоновали нешто што се да поредити са Косовском Химном, или са Устајте Браћо?
Ипак су занимљивије статуе у доњем делу парка, близу трамвајских шина. Ту се налазе двојица јунака српског радничког покрета, заборављени, иако и они обасјани рефлекторима: Душан Поповић (1884–1918) и Коста Абрашевић (1878–1898). Поповић, борац за опште право гласа, умро је у Лондону и тамо сахрањен поред Карла Маркса, чија је дела преводио на српски. Сигурно је био велико име у време Југославије – 1959. године његови посмртни остаци су пренети у земљу и сахрањени уз највише државне почасти, по Титовом налогу. Абрашевић је још упечатљивија личност. Надахнут социјалистичким идејама писао је поезију која је била превођена на руски, па чак и албански, док није умро у младој доби од 18 година.
Постоји међутим и трећи постамент под светлом рефлектора. Без бисте. На њему је натпис „Радован Драговић, 1878–1905”. Али где је Радован Драговић, синдикални активиста и један од оснивача Социјал-демократске странке? Да ли је његова биста икада постављена на тај постамент? Да ли је уклоњена, и ако јесте, ко је то учинио и зашто? Да ли је пао у немилост, из идеолошких, или личних разлога? Или је само са постоља пао неке олујне ноћи? Или је однет на чишћење, или да би са бисте била уклоњена нека неприлична жврљотина. Постоји ли евиденција о томе где је однет?
У сваком случају, празни постамент је сваке ноћи обасјан рефлектором у његову част, и Крали га обавезно „крсти” на путу до куће.
Некомпетентни власник
Са друге стране, заменица керовође увек је била превише усредсређена на то да држи Карли на оку (ужасавала ју је помисао да би могла да изгуби животињу), да би се предавала таквим историјским маштаријама. Што се једнога дана замало и десило, док се враћала из парка и чекала на семафору.
Требало је да уочи шта се спрема пре почетка догађања с друге стране улице – убеђени, разџилитани хаски који се бацакао на повоцу. На пола пешачког прелаза, међу нервозним возачима, Карли се избезумила од радозналости, страха и жеље, ослободила, и искидала не само поводац већ и огрлицу. Шкрипа кочница. Умало смрт. Пакао, бука, сирене… и преко целог тог ужаса глас једне власнице хаскија који виче
„НЕКОМПЕТЕНТНИ ВЛАСНИК”
Најстрашније речи, судбинска осуда.
„Начисто некомпетентна!”, одговарао је хор пролазника.
„Такву жену не би требало пустити из куће са псом, ма ни са каквом животињом”, узвикивали су сложно.
На сву срећу, Карли су ухватили љубазни чувари пред министарством, па је преживела. Враћена је и огрлица, па је Карли мирно откасала кући на повоцу. Керовођин заменик био је сможден и псом исцрпљен, прилично растресен и неспособан да се суочи са својим јавним обавезама.
„Неспособна жена” одзвањало је у њеним ушима током целог дана док се мучила да се понаша како треба, борила да обузда осећања, и буде на нивоу као такозвани достојанствени краљичин представник.
Нажалост, то није био једини тренутак некомпетентности који је доживела. Цела прича се поновила, наредне недеље, поновна реприза готово потпуне катастрофе… коју је овог пута изазвала мало живахнија пудлица…
У амбасадорском стилу
После овог другог инцидента, лично је амбасадор (претходно се опремивши новим ланцем у Пет центру) извео заменика керовође и поменутог пса у пробну шетњу. Све је, је ли, наравно ишло као по лоју. Карли је била модел примереног понашања и мирноће. Други власници паса су се према (још непрепознатом) амбасадору понашали као да је Роберт Редфорд, а са Карли се опходили љубазно, као и увек са сваким странцем у Београду. У неком немуштом свету Карли би се уклопила у окружење без муке. Међутим језик којим су јој се њени власници обраћали од ње је природно правио страног пса, и доводио у озбиљно искушење њену жељу да буде неприметна, да не буде уочљива, да се утопи, буде једна од њих, део чопора. „Ово је моја земља, мој трг, мој парк”.
На сву срећу, све до краја, нико није погодио прави идентитет сенковитог власника и шетача ( „жена и сенке” су је звали). Шетача који се овом приликом старао да хода на пристојној удаљености од амбасадора, шутирајући опало лишће и уживајући у тренуцима слободе, ван омче Карлиног повоца.
Помало је бескичмењак, овај наш заменик керовође. Лако је њу убедити у нешто, лако је водити, бескрајно је неодлучна, нестална, а као што већ знате, нема ни стално пребивалиште. Нека врста позлаћеног чергара, од најгоре сорте.
Откривени
Блаженство анонимности не може да траје вечно, нажалост. Тако је једног дана амбасадора препознала једна госпођа у зеленом. После тога, ништа више није било као пре. Стигло је пролеће, а сви су постали много свеснији, обазривији. Када су јој се обратила два човека с вуненим капама од униформе, не претећи обратила, али свакако званично, показујући своје легитимације, заменик керовође је знао да је њихово време у парку истекло. Да ли су хтели да јој наплате казну од 5000 динара због кршења златног правила о држању паса на повоцу у парку, или су били редовни ветеринарски инспектори у потрази за псима луталицама, није успела да схвати. Свеједно, то је узнемирило, и вратила се кући подвијеног репа. Ситуацију није олакшало ни изненадно појављивање оне госпође у зеленом која је почела да зове „Карли, Карли” …
Финале
После три невероватна месеца друштвеног живота у парку, Карли се вратила кући, и свом усамљеничком животу дедињске принцезе. У међувремену је постала звезда Мањежа, вољена од свих, волела је све. Колика је то кучећа туга, када радости дружења са Мајом и Ледом замени узвишена самоћа под краљевским стаблима. Нема више ни оног тапшања и голицања у пролазу од стране пријатељски настројених поседника парковских клупа – младих парова који би прекидали пољупце да поделе сендвиче и чипс са пролазницом. Нема више нежног њушкања и разговора са четвороножном и осталом интелигенцијом из парка, свих који су увек имали времена да прихвате Карлину пружену шапу. Нема више домаћих посластица добијаних од ромских породица које би последње мрвице делиле са просјакињом размаханог репа. Нема више претурања по ђубрету и њушкања око мртвих птица и „фекалија”. Нема више залазака Сунца иза парка, нити сумрака у центру града у друштву амбасадора, камуфлираног у стару тренерку и опуштеног.
Отисак шапе
Као што сте и сами могли да видите, Карли је један аристократски пас, коме је пуно користио овај благи сусрет са стварним животом. Она неће никада заборавити искуство живљења у граду. Кроз то искуство су сазрели и она, и њени власници. И она и они знају да, наравно, увек могу поново да дођу у посету парку, у шетњу, али да то ипак не би више било исто искуство. Хвала вам на добродошлици, становници Ресавске улице! Вау, и довиђења!
Аутор:
Превео с енглеског Владимир Марјановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
