3320 25. 9. 2015.
„Растибуђилизоване клејбезабле” 1488. пут
АЈНШТАЈН
Ни после скоро четири деценије позоришна представа не посустаје, полетна је, понекад смехотресна, често оштра и безобразна, али ништа мање заводљива него кад се први пут играла, у неким сасвим другим и другачијим временима
Драгољуб Његру (слева, у белој кошуљи) у представи има улогу наратора, односно између игроказа забавља и надахњује публику. Тачно зна колико времена треба да буде на сцени док се глумци не припреме за наредни игроказ и преобуку. На слици су још Ненад Јовић Талични (у ансамблу од 1979), Снежана Здравковић (игра од 1980), Зоран Златковић, Небојша Бањац, Јелена Стевановић Сораја, Јелена Коло, Милош Марјановић, Бојан Новаковић.
ублика је долазила као на неку врсту ходочашћа. Убрзо после премијере, 13. марта 1976. године, београдском чаршијом пронео се глас да се у „Театру лево” десило чудо. Живот је почела представа сад већ добро познатог наслова „Растибуђилизоване клејбезабле”. Шта се крије иза тако необичног и несвакидашњег назива? Вест о комаду састављеном од кратких игроказа, односно „троминутних драма које трају пет минута”, убрзо се проширила престоницом. Да ли је могуће да се неко дрзнуо да се поиграва с најразличитијим, чак и оним „забрањеним” темама, на наизглед неозбиљан начин?
Један од одушевљених гледалаца био је и наш прослављени илустратор који је, како каже, ко зна колико пута отишао по дозу клејбезабли. Иако се у Британији увелико приказивала чувена хумористичка серија „Монти Пајтон”, тај хумор је седамдесетих година у нашој земљи још био углавном недоступан. Била су то прилично строга времена кад се није баш с одобравањем гледало на то да се све и свашта извргава руглу. А „Растибуђилизоване клејбезабле” управо су то чиниле.
Пустоловни Молијер
Представа се родила у глави Милана Д. Вукотића. Он је био и сценариста и редитељ, понекад и учесник. Од прве представе у ансамблу био је и Драгољуб Његру, међу пријатељима познат под надимком Књале. Прво је, као глумац аматер, играо у „Клејбезаблама”, а кад се Милан Вукотић 1991. године преселио и наставио да живи у Аустрији, Његру је постао једини уметнички директор који је у међувремену завршио студије позоришне продукције на Факултету драмских уметности.
Дружина окупљена око „Растибуђилизованих клејбезабли” почела је живот испуњен пустоловинама које су их одвеле на најнеобичнија места, широм Европе. Осим гостовања на тридесет пет међународних фестивала, клејбезабловци су од 1976. до 1980. године путовали и играли представу не само на даскама које живот значе него, како наглашава Његру, и у Ресавској пећини, на градилиштима, по фабрикама, школама, кафанама, на улицама и границама. Турнеју су назвали „Молијер”, по француском комедиографу који је, док се још није прославио, обичавао да забавља пук.
Једном приликом, кад су се глумци авионом враћали с гостовања у Шпанији, увек надахнути и маштовити Милан Вукотић пожелео је да путницима прикаже једну од клејбезабли. Иако се међу путницима затекао и један уважени политичар, одобрење да се изведе представа небу под облацима морао је да изда капетан летелице. Кад су надлетали Средоземље, ансамбл је запрепашћеним и одушевљеним путницима извео један од игроказа.
На таласу одушевљења које су изазивали код публике, учесници представе крстарили су некадашњом Југославијом. Кренути на пут одлучивало се данас за данас. Како се присећа Драгољуб Његру, Милан Вукотић је тих давних година дошао код њега и питао га да ли има ишта од уштеђевине. Од чланова ансамбла успео је да сакупи толико новца колико је било довољно да купе стари комби „Хитне помоћи”. Пре него што су кренули, самолепљивим тапетама удесили су комби и ишарали га словима и неким уврнутим цртежима. Већ и сам призор тако шашавог возила наговештавао је ништа мање откачену дружину.
Пасје поподне
Иначе, „Растибуђилизоване клејбезабле” састоје се од укупно тридесетак независних игроказа, али у једну представу у трајању од сат времена углавном „стане” њих десет. Свака од тих троминутних драма од пет минута има наслов: Диктатор, Лепотица и змај (коју је и овековечио наш илустратор Боб Живковић), Поноћни портир, Ајнштајн не важи... Пасје поподне, на пример, исмева образовни систем.
Студенти попут Розе Луксембург или Ђордана Бруна полажу испите код професора Бруке Рогатића, Бруке Подметића, Бруке Незналића. Чини се да се неке ствари нису битно промениле још од првог извођења и времена кад су, баш као и данас, неки испитивачи били заправо препрека а не подстицај да неко од студената искаже праву даровитост.
Оно што „Клејбезабле” чини вечно младим и ништа мање важећим и данас јесте приступ темама које никад не застаревају. Зато се овај комад толико дуго одржао и убраја се у најдуговечније представе, и то не само у нашој земљи. Нажалост, читавој причи тужан тон даје одлазак идејног творца. Његру нам каже да је Милан Вукотић допутовао у Београд почетком 2006. године, чак се и појавио у „Исповедаоници”, једном од игроказа „Клејбезабли”. Нико тада није могао да сања да ће, убрзо после тога, Милан Вукотић напустити овај свет.
О „Растибуђилизованим клејбезаблама”, које се већ дуго не играју у позоришту где су доживеле премијеру, као о вредном уметничком делу, наставили су да брину Драгољуб Његру и Организација креативног окупљања (ОКО), чији је он председник. Представа се данас игра знатно ређе него раније. Али, и даље, баш као у народној пословици, гвоздена врата отвара. Радост „Растибуђилизованих клејбезабли” глумци ће с публиком поделити 16. марта ове године, у Установи културе Палилула, на сцени Стаменковић, у Београду. Све очи биће упрте у ОКО.
Снимио Александар Радош
Аутор:
Весна Софреновић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
