3320 25. 9. 2015.
Живот и прикљученија Јосифа Панчића
8 ХАЈДУКА И БРАДАТИ
Био је лекар, ботаничар, зоолог, геолог, агроном, полиглота седам светских језика, професор, ректор, потпредседник Народне скупштине, председник Српске краљевске академије, а уз све то добар певач и свирач флауте
ада је маја 1846. године, са 32 године, дошао у Србију, у Београд, по наговору Вука Караџића и поднео захтев за лекарску службу у Ужицу, изазвао је сумњу и подозрење тадашњих власти. Чекајући на одговор власти, Панчић обилази околину Београда, пење се на Авалу, проучава биљке и прикупља материјал за свој хербаријум. Београд је тада имао свега 14.000 становника и понашање младог лекара није могло да остане незапажено. Министар (попечитељ) унутрашњих дела Илија Гарашанин, а у време владавине кнеза Александра Карађорђевића, оклевао је да одговори на његову молбу, сумњајући у честитост намера младог доктора наука који, уз то, говори неколико светских језика. 
Кад је већ остао без новца и помишљао да одустане и оде из Србије, позвао га је тадашњи министар спољних послова Србије Аврам Петронијевић који је имао фабрику стакла у околини Јагодине у којој је те године међу радницима, и у самом месту, избио трбушни тифус. Министар је понудио Панчићу место лекара са задатком да се избори с епидемијом. Према извештајима, оболело је 68 људи, а једанаесторо је умрло од ове болести. Панчић прихвата и за шест месеци побеђује епидемију. То му је била најбоља препорука за лекарску службу и од јануара 1847. године почео је да ради као лекар у Јагодини. Боравећи у Јагодини, у слободно време проучавао је биљни свет околине. Пео се на Црни врх, Озрен и Ртањ и сакупљао материјал за свој хербаријум. Пошто су му резултати лекарског посла били одлични, и народ га је заволео, продужена му је надлежност у целом Јагодинском округу. Крајем 1847. године премештен је за окружног лекара у Крагујевцу.
Та година вишеструко је важна за Панчићев живот – поднео је захтев за отпуст из аустроугарског држављанства и захтев за пријем у српско, а, боравећи у Ћуприји 1847. године, упознао је Људмилу Милеву, кћерку барона Кордона, с којом се венчао у јануару 1849. године у православној цркви у Ћуприји. С њом је имао седморо деце, три сина и четири кћерке, али су му два сина умрла као мали.
Радећи као лекар у Јагодини, а потом и у Крагујевцу, заинтересовао се и бавио испитивањем лековитости наших бања. Проучавао је Алексиначку, Буковичку, Селтерс бању код Смедеревске Паланке, минералне изворе код Пожаревца, а желео је да проучава и Рибарску и Јошаничку бању. Тако се, поред свих других занимања, бавио и балнеологијом.
Шест пута ректор
За члана Друштва српске словесности изабран је 1850. године, а 1853, тајним гласањем, за професора јестаственице (природних наука) по уговору, иако тада није имао објављен ниједан научни рад (изузев докторске дисертације), са уверењем да је најбољи познавалац српске ботанике. После седам година лекарске праксе у Србији, почео је да се бави просветним и научним радом. Наредне, 1854, године коначно је добио српско држављанство и изабран је за редовног професора Лицеја, касније Велике школе. Предавао је ботанику, зоологију, геологију и минералогију и чак петнаест година агрономију, за коју је написао и уџбеник који никада није одштампан, а рукопис је трајно изгубљен. Сматра се да је 1854. године, када је коначно добио српско држављанство, име Јосип променио у Јосиф.
Као професор Лицеја, а касније Велике школе, успешно је ишколовао 34 генерације студената, основао кабинете за ботанику, зоологију и геологију. Свој хербаријум је 1860. године уступио Великој школи и он се и данас чува у Институту за ботанику у Ботаничкој башти у Београду, као изузетна вредност. И прва ботаничка башта у Београду била је замисао и дело Јосифа Панчића. Одмах по постављењу за професора Лицеја, прве биљке засејавао је у дворишту Лицеја, који је тада био смештен у Конаку кнегиње Љубице. Преко Академијског савета Велике школе у више наврата је писао Министарству просвете за добијање пространог земљишта за ботаничку башту, лабораторију под ведрим небом, како је говорио.
Тек 1874. године Министарство просвете излази му у сусрет и додељује земљиште између Дунава и Дунавске улице. У раздобљу до 1881. године извођени су радови на нивелисању земљишта и подизању стакларе, тако да је већ 1881. године гајен велики број врста биљака. Али 1887. године дошло је до великог изливања Дунава и ботаничка башта била је поплављена читавих петнаест дана, што је довело до пропадања многих засејаних култура. Последње године живота, 1888, поднео је захтев за нови простор за ботаничку башту. Краљ Милан Обреновић 1889. године, годину дана после смрти Јосифа Панчића, за ботаничку башту додељује имање свог деде Јеврема, где се она и данас налази.
Колико је цењен његов рад као професора, говори и чињеница да је биран чак шест пута за ректора Велике школе (1866, 1868, 1869, 1870, 1871. и 1872). Када је 1880. године, при Министарству просвете, основан Главни просветни савет, Панчић је изабран за првог председника. У два маха био је постављен за народног посланика у тадашњим законодавним скупштинама Србије и биран је за потпредседника Скупштине (1870. и 1871), а 1884. године постављен је за члана Државног савета, што се сматрало највишом почасти у државној администрацији тог времена. А када је, у новембру 1886. године, основана Српска краљевска академија, указом из априла 1887. године Јосиф Панчић је постављен за првог председника. Србија му је на тај начин одала признање и захвалност за све што је до тада урадио на развоју српских природних наука и њеног образовног система.
Здушно је радио у многим научним и културним друштвима како у Србији, тако и у иностранству. Био је члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Археолошког друштва, Лекарског друштва и Друштва за пољску привреду, члан Матице српске у Новом Саду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, Угарске академије, Бечког геолошког института, Зоолошко-ботаничког друштва у Бечу, Баварског друштва Polichia, Јестаственичког друштва у Шербуру и многих других.
Носилац је одликовања: ордена светог Саве I реда, Таковског крста и Крста друштва Црвеног крста.
Поред тога што је био велики научник, Јосиф Панчић је био и изузетан родољуб који је Србију пригрлио као своју отаџбину и тако се понашао до краја живота. Када је избио српско–бугарски рат, добровољно је поново обукао бели мантил, иако је лекарску праксу одавно напустио, и 1885/1886. године вршио је дужност управника резервне војне болнице Српског друштва Црвеног крста.
Легендарна оморика
Вратимо се на почетак. Јосиф Панчић родио се 5. (17) априла 1814. године у селу Угрини, код Брибира у Винодолу, у Хрватској (тадашње Аустроугарско царство). Био је четврто дете оца Павела, сиромашног земљорадника, који је имао још два брата, Мату и Гргура. Мате је такође био земљорадник, а Гргур жупник у Госпићу. Стриц Гргур одлучио је да помогне школовање малог Јосипа.После основне школе у Госпићу, уписао га је у Ријеци у гимназију која је тада била шестогодишња и на латинском језику. Поред латинског, учио је и на немачком, а сам је савладао енглески, француски, италијански и помало шпански. Из Ријеке, 1830. године, прелази на школовање у високој школи у Загребу, где се уписује на Филозофски факултет. Настава је била на латинском и трајала је две године. Природне науке биле су слабо заступљене, а то је оно што је Јосип желео да учи. Од неких Мађара сазнао је за медицински факултет у Пешти на коме су се тада училе и природне науке.
Стриц Гргур прихватио је његову жељу и послао га на школовање у Пешту, уз новчану помоћ од 15 форинти месечно. Пошто је додељена помоћ била недовољна, Панчић је додатно радио углавном држећи часове италијанског и француског, што му је односило доста времена, па су студије потрајале десет година. За време студија у Пешти научио је мађарски језик, а с радницима Енглезима, који су градили мост на Дунаву, усавршавао је енглески. Стрица је наљутило дуго студирање, па му је ускратио новчану помоћ, али ју је обновио када је сазнао за разлог продужетка студија.
Панчић је у то време у Пешти редовно посећивао предавања чувеног ботаничара Седлера, који му је улио љубав према биљкама. Због тога је и урадио докторску дисертацију у Пешти из ботанике на тему „Taxilogia botanica” и посветио је стрицу Гргуру. За доктора медицине проглашен је септембра 1843. године.
По завршетку студија, прво је покушао с приватном медицинском праксом у Будиму, али му то није омогућавало да нормално живи, па је одлучио да потражи други посао. Сазнао је да власници рудника у Рукбергу, у Банату, траже учитеља за своју децу уз плату од 400 форинти годишње и бесплатан стан. На том послу остао је две године. У слободно време обилазио је околину, упознао биљни и животињски свет Делиблатске пешчаре и целог Баната и пео се и на Карпате. Већ тада је прикупио доста биљака за хербаријум. Силазио је у рударска окна и прикупио многе занимљиве стене и минерале.
По завршетку посла у Банату, одлази у родни крај. Обилази Лику и Приморје, Велебит и остале планине, проучава биљке и сакупља материјал. Његова хербарска збирка већ је била велика, а није имао никакве могућности да тај материјал упореди с неким другим. Пожелео је да оде у Беч, у Природњачки музеј, како би своје биљке проучио и упоредио с тамошњим збиркама. Стриц Гргур га подржава и одређује му новчану помоћ. У Беч одлази 1845. године и, поред рада на својим збиркама у Природњачком музеју, Панчић слуша и предавања тада чувеног ботаничара Ендлихера. Боравећи у Бечу, упознао се с Вуком Караџићем и Миклошичем. Вук се занимао за Панчићев рад и, када је сазнао да жели да оде у Босну да упозна тамошњи биљни свет, саветовао му је да оде у Србију, у Београд, и да тражи постављење за лекара у Ужицу, близу границе с Босном.
И тако се Јосиф Панчић у мају 1846. године, са 32 године, нашао у Србији, у којој је остао и стварао пуне 42 године, до краја живота. Умро је 25. фебруара (8. марта) 1888. године у Београду у наручју кћерке Милице. У тестаменту, покретну имовину (непокретне није имао) завештао је својој деци: сину Петру и кћеркама Јелени и Милици. Сахрањен је у Београду.
А све што је радио, радио је темељно и доследно. За оморику, која се разликује од смрче и јеле, Панчић је чуо од мештана приликом истраживања у ужичком крају 1855. године, али нико од њих није знао да му покаже то дрво. У следећих десет година у два наврата је посећивао западну Србију, а 1861. године обилази саму Тару, али безуспешно. И, како сам наводи, 1865. године пада му на памет да преко окружних власти, за Велику школу, набави гране са шишаркама свих четинара с Таре, Златибора и Ужичког округа у целини.
Министарство просвете прослеђује његову молбу намесницима у западној Србији, који уз помоћ сељака сакупљају гране четинара и шаљу Панчићу у Београд. Те исте године, пред зиму, имао је у кабинету и две гране оморике, али без записа о томе ко их је и одакле донео.
Већ следеће, 1866, године, у току распуста Панчић креће са шесторицом ученика на екскурзију по западној и средњој Србији. Иако је тада преко Таре ишао стаништима оморике, није имао среће да је нађе. Како сам описује, нашао ју је тек 1875. године, после пуних двадесет година, у Заовинама, на Тари, недалеко од куће попа Ђоке. Оморика је једна од најстаријих врста европског биљног света, потиче још из терцијера, и уско је распрострањена и везана за средњи ток реке Дрине. Њено стручно име Picea omorika Panč . познато је данас међу шумарима и ботаничарима целог света, а повезује се са Србијом и њеним научником Јосифом Панчићем.
Од доласка у Србију, 1846. године, па до самог краја живота, пуне четрдесет две године, Панчић је путовао по Србији, проучавао њена природна богатства, до тада углавном неистражена и мало позната. Био је прави пионир у проучавању природних вредности Србије, који је поставио темеље истраживања природе и класификације биљног и животињског света. У његово време то уопште није било лако. Са својим ученицима путовао је пешке, на коњима или запрежним колима, спавао по селима и катунима на планинама. На путовањима је остајао читаво лето, после сваке школске године.
Један његов ученик, учесник такве дуге екскурзије од чак 42 дана, наводи како су једне ноћи 1863. године, у источној Србији, стигли у село да преспавају око једанаест сати увече. Онако уморни, дуго су тражили кмета да их негде смести. А кмет је за то време послао човека да јави капетану да је у село стигло осам хајдука на челу с брадатим харамбашом. Срећом па се догађај није завршио трагично.
На крову Србије
За четрдесет две године живота и рада у Србији, Панчић је оставио многа научна дела и бројна открића. Као професор Велике школе, схватио је да су му за студенте неопходни уџбеници, којих није било. Прионуо је на посао и за три године написао три уџбеника: „Зоологију” (1866), „Минералогију и геологију” (1867) и„ Ботанику” (1868). Написао је и објавио многа научна дела: „Рибе у Србији” (описао 92 врсте од којих 66 за Србију), „Птице у Србији” (описао 303 врсте), „Грађа за фауну Кнежевине Србије” (обухватио сисаре, водоземце и гмизавце), „Ортоптере у Србији” (наводи податке за 420 врста правокрилаца а 139 врста бележи за подручје Србије). Међу правокрилцима Србије описан је познати Панчићев скакавац, нова врста за науку, коју је у околини Мокре горе сам нашао 1881. године. Најзначајнији и најобимнији су му радови из ботанике. Написао је „Флору Кнежевине Србије” и „Додатак Флори” у којима је описао 2422 биљне врсте, од којих је 121 описао као нове за науку, а до данас је остало научно неспорно 47 нових биљних врста. Неке познате су: Панчићева оморика, српска рамондија, Наталијина рамондија, Панчићев пелен, Панчићева пољска млечика, Панчићев јавор...
Од осталих дела Јосифа Панчића треба поменути: „Попис врста у Србији”, „Флора Кнежевине Бугарске”, „Флора у околини београдској”, „Шумско дрвеће и шибље у Србији”, „Копаоник и његово подгорје” и многа друга. Цео његов научни опус обухвата око 4500 страна, а тек 1997. године Завод за уџбенике и наставна средства доноси одлуку и 1998. године издаје сабрана дела Јосифа Панчића у укупно једанаест томова.
Пошто је Панчићева жеља била да буде сахрањен на Копаонику, планини коју је веома волео и коју је посетио равно шеснаест пута ради истраживања, планинари Србије и студенти пренели су 5. јула 1951. године његове посмртне остатке на Копаоник, где је сахрањен на највишем врху у ковчегу од оморике у маузолеју од камена. Од тада се највиши врх Копаоника зове Панчићев врх.
Мало је познато да су из Београда пренети посмртни остаци и његове жене Људмиле Милеве и кћерке Милице и да су, заједно с посмртним остацима Јосифа Панчића, сахрањени у маузолеју на Копаонику. Пошто је на Панчићевом врху подигнут и војни објекат, маузолеј је годинама био недоступан јавности, да би 1999. године, када је НАТО бомбардовао војни објекат, и сам маузолеј био растресен и озбиљно оштећен.
Јавно предузеће Национални парк Копаоник у јесен 1999. године обновило је маузолеј истим каменом од којег је био направљен. Међутим, скромни маузолеј великана српске науке и просвете и данас стоји на подручју војног објекта ограђен жицом, тешко приступачан и готово недоступан јавности.
Аутор:
Мр Радомир Мандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
